Свети преподобни Арсеније пароски

Преподобни отац наш Арсеније, који засија у ова последња времена као сјајна звезда на небу Цркве Православне, родио се у Јањини Епирској од побожних родитеља 31 јануара 1800 године. На крштењу доби име Атанасије. Као дете остаде без родитеља сироче, али не и без небеског Родитеља. Тако се оствари на њему реч псалмопевца: "Отац мој и мајка моја ме оставише али ме прихвати Господ..." Вођен Божјим старањем, деветогодишњи Атанасије допутова у Кидонију Мале Азије где га прими за свога ученика познати по врлини и образовању јеромонах Григорије Сарафис, који беше управник тамошње школе. Ту он постаде брзо омиљен и учитељима и ученицима због своје простоте и безазлености, смирења и побожности. Оставши пет година у реченој школи, беше међу првима, и по учењу и по врлини.

31.08.2021. Аутор:: 0

Свети преподобни Арсеније пароски Преподобни отац наш Арсеније, који засија у ова последња времена као сјајна звезда на небу Цркве Православне, родио се у Јањини Епирској од побожних родитеља 31 јануара 1800 године. На крштењу доби име Атанасије. Као дете остаде без родитеља сироче, али не и без небеског Родитеља. Тако се оствари на њему реч псалмопевца: "Отац мој и мајка моја ме оставише али ме прихвати Господ..." Вођен Божјим старањем, деветогодишњи Атанасије допутова у Кидонију Мале Азије где га прими за свога ученика познати по врлини и образовању јеромонах Григорије Сарафис, који беше управник тамошње школе. Ту он постаде брзо омиљен и учитељима и ученицима због своје простоте и безазлености, смирења и побожности. Оставши пет година у реченој школи, беше међу првима, и по учењу и по врлини.

Последњих година његовог боравка у школи, дође у Кидонију ради вршења исповести познати духовник из Загоре Димитријадске старац Данило, један од најистакнутијих Духовника онога времена. Упознавши се са њим и исповедивши код њега, мали Атанасије заволе овог светог Старца и постаде његов послушник, оставши му веран до саме смрти. После не дуго времена старац Данило реши да иде у Свету Гору ради молитвеног тиховања и подвига. То много ожалости дечака, па га са сузама мољаше говорећи: "Молим те, Старче, не остави ме сиротог него ме узми са собом. Жеља ми је да и ја идем у Свету Гору, у тај врт Богородичин, да постанем монах. Не желим да останем у овом сујетном и трулежном свету; Христа тражим, за Христом жудим, за Христом желим да пођем". Понављаше и речи пророка Јелисеја које овај упути своме учитељу пророку Илији: "Жив је Господ, жива је и душа моја, нећу те оставити" (4 Цар. 2, 1).

Старац, не могавши одолети наваљивањима овог петнаестогодишњег дечака, на крају пристаде и поведе га са собом у Свету Гору. Ту живљаше са својим Старцем, учећи се од њега истинској мудрости монашког живљења, које се назива "уметност над уметностима и наука над наукама". Младић се радовао што му Бог даде таквог мудрог учитеља који га учаше делом и речју отсецању воље, смирењу и послушању, тој троједној врлини истинске философије. Старац опет, гледајући духовни напредак свога послушника, захваљиваше Богу што његов труд доноси богатог плода. Испробавши га тако и сазнавши да је достојан да постане монах, обуче га у велики и анђелски лик, давши му име Арсеније.

Преподобни Арсеније остаде шест година у Светој Гори са својим старцем Данилом. У то време беху избиле распре међу светогорским монасима око кољива и око питања честог причешћивања пречистих Христових Тајни. Неки неразумни монаси беху устали против оних мудрих, врлинских и светих мужева, који су подржавали схватање да хришћанин, поготово монах, да би победио грех и ђавола и да би се приближио Богу, треба што чешће да се искрено исповеда, моли и достојно припрема за што чешће примање светих Тајни Христових, као што то прописују апостолски и светоотачки канони. Њихови пак противници говораху у свом незнању, да је забрањено чешће се причешћивати, јер је то тобож јеретички обичај. То би повод великих немира, саблазни и клевета на горе речене свете мужеве пред Цариградским патријархом. Патријарх, поверовавши у почетку њиховим тужбама, и не испитавши ствар подробније, наложи епитимију на горе речене свете подвижнике. Њихови противници то искористише и покренуше гоњење против њих: неке од њих протераше из Свете Горе, друге злостављаху а неке опет клеветаху. То примора многе од њих, да би се избавили од сталних оптуживања, немира и саблазни, да напусте Свету Гору и разиђу се по разним крајевима Грчке, сејући семе истине и упућујући многе душе на пут спасења.

Међу овим врлинским и изабраним оцима беше и преподобни Данило са својим послушником Арсенијем. И они напустише Свету Гору, и дошавши, настанише се у почетку у манастир Пендели код Атине. После краћег времена бише приморани да потраже прибежиште на Кикладска острва, будући да у Грчкој изби устанак против Турака и обузе је ратни вихор. Најпре дођоше у манастир звани "Лонговарда" код познатог им из Свете Горе игумана Филотеја. Али пошто је манастир био у тешком стању, игуман их посла у манастир Светог Антонија, у коме је живео познати мисионар Кирило Пападопулос са једном групом светогораца кољивара, који су ту нашли прибежиште. Но пошто после неког времена бура у Светој Гори у вези кољива и честог причешћивања поче да се стишава, дотични монаси врате се на Атонску Гору, а ова двојица благочетивих подвижника пређу прво на острво Сикинос а потом на Фолегандрос, где борављаху не мало година. Ту Арсеније, по благослову свога Старца, би рукоположен за ђакона и постављен за учитеља, по жељи и наваљивању народа оног места.

Блажени Арсеније овај учаше децу Фолегандрана не само писмености него и врлинском живљењу, јер је знао да писменост без врлине и моралне просвећености доноси више штете него користи. Учаше их да чувају заповести Божје, да воле Бога свим срцем својим, да поштују родитеље своје и воле браћу, рођаке и сваког човека; да не лажу, да не осуђују и не псују, да се моле, исповедају, посте и причешћују пречистих Тајни, да посећују болеснике и теше уцвељене, да помажу сиромашне. Тако за кратко време, с једне стране старац Данило преко исповести и духовних поука за одрасле, а с друге стране ђакон Арсеније преко школе и моралног васпитања деце, - постигоше помоћу Божјом, да приведу побожности и Богу све становнике овог острва, богате и сиромашне, велике и мале, људе и жене, да их повежу везама узајамне љубави, тако да је сво острво било као једна породица. Овде је важило слово пророка Давида: "Како је лијепо и красно кад сва браћа живе заједно!" (Пс. 133, 1). И оно Еванђелско: "Где су двојица или тројица сабрани у моје име, онде сам и ја међу њима" (Мат. 18, 20).

На крају дође време растанка учитеља и ученика. Старац Данило прозревши крај свога живота на земљи, позва свога послушника Арсенија да се опросте, и заповеди му да после две године сакупи кости његове и понесе их са собом у Свету Гору или на неко друго место где му Бог одреди да проживи остатак свога живота. Опростивши се и од све своје духовне деце, и причестивши се Светих Тајни, блажени Старац Данило предаде своју душу Богу, кога заволе од младости и коме даноноћно служаше целог живота свог.

Две године после старчевог уснућа, Арсеније извади по послушању његове мошти и крену се за Свету Гору, уз велико противљење и жалост становништва острва. У пролазу поред острва Пароса, наврати се у манастир Лонговарду да се опрости са старцем Филотејем и Кирилом, који се последњих година подвизавао у манастирчићу Светог Георгија што га сам основа. Но старац Кирило се беше упокојио, а његов наследник и духовни син Илија Епирски, веома мудар и пун учености и врлина муж, проповедник на Кикладским острвима, чувши за Арсенијеву намеру, рече му: "Брате Арсеније, знај да није воља Божја да идеш у Свету Гору. Воља Божја је да останеш овде са нама. Овамо те посла Бог молитвама старца Данила и Кирила". Тако на крају и би: Арсеније прими речи његове као вољу Божју, јер му и Старац беше прорекао да се може десити да и на неком другом месту, а не само у Светој Гори, проведе остатак свога живота.

Манастир Светог Георгија је био метох манастира Фанеромене. И у једном и у другом живљаху тада мужеви одабрани, мудри и образовани, и по врлини и по труду. Живећи са њима и подвизавајући се, Арсеније их све претече по труду и врлини. Бдео је по целу ноћ, спавајући дневно не више од 3-4 часа, и са сузама се молио за себе и за сву своју духовну децу коју остави на Фолегандру, као и за цео свет. Јео је само једном у току дана и то врло скромно. Духовна храна му беше читање божанских Писама и дела Светих Отаца, и њу сматраше много важнијом од телесне, јер сладост духовне хране често храни и душу и тело. Често се дешава да духовна храна, кад се једе са апетитом и благодарношћу, окрепљује и тело, које њоме заслађивано толико се радује, да губи потребу и жељу за телесном храном. О томе сведоче житија многих пророка и светитеља.

Пророк Мојсије и пророк Илија са храном за један дан, постише четрдесет дана. Ко их је хранио? Реч Божја, духовна храна. Хранили су се оном храном за коју је Господ рекао: "Човек не живи само о хлебу, него од сваке речи која излази из уста Божјих" (Мат. 4, 4). Претеча Гоеподњи и Крститељ Јован хранио се влаћем жбуња пустињског и дивљим медом, преподобна Марија Египатска, Света Теоктиста, многи пустињаци, подвижници, хранили су се годинама травом и водом. Зар је могуће да човек живи само о некуваној трави и води? Како су живели? Храњени сладошћу слова Божјег и духовне хране, сећањем на Бога, небеским добрима. Неки су чак живели само од Светог Причешћа. Свети Антоније је често док је јео са својим ученицима, падао у духовно усхићење и престајао да једе. Понекад опет престајао је да једе и почињао да плаче. Кад би га ученици његови упитали: "Зашто плачеш, оче?" - одговарао би: "Плачем, чеда моја, зато што, будући човек разумни, храним се храном неразумних животиња".

Тако и отац Арсеније: кад би га звоно за трпезу затекло у читању Светог Писма или на молитви, врло се жалостио, што је напуштао сладосну духовну храну, да би је заменио телесном и трулежном. Видевши манастирска братија његово врлинско живљење и смирење, богољубље и братољубље, предложише га епископу те против своје воље би рукоположен за презвитера од стране Кикладског митрополита Данила. Од тада још више се стараше на духовном усавршавању, јер је знао какав треба да буде свештеник, особито кад је и духовни отац. Служио је службу Божју са страхом и трепетом, и изгледало је као да стоји пред лицем свудаприсутног Бога, служећи му.

Осећајући да је служити Богу велика и страшна ствар, чак и за саме небеске силе, лице му постаде светло као анђелско, а из очију му се изливаху сузе умилне. Често се дешавало да су присутни на служби коју је он служио, чули његов плач и ридање из олтара, плач духовни кога задобијају само они који су отсекли своју вољу, кроз истинско послушање и смирење.

Свети Арсеније, као и многи други свети пре њега, скриваше своје врлине, колико год му је то било могуће, избегавајући људску славу. Али Бог који испитује срца и утробе, видећи његове тајне трудове у славу имена Свога, јавно га прослави. Његово име се прочу, те многи долажаху на исповест код њега и за духовни савет, не само са Пароса, него и са других острва, из Атине, Пиреја, Свете Горе и других манастира Грчких. Бог га беше обдарио даром расуђивања и љубави, тако да све примаше са очинском љубављу и свима даваше са разборитошћу, оно што им је потребно и корисно за духовни живот и покајање. Од свих лекова највише је нудио ова два: лек покајања и лек милосрђа и љубави Божје.

Деси се тако једном, дође једна девојка са острва Сироса у посету својој сестри монахињи, која је живела у женском манастиру Преображења Господњег. Ова беше обавештена да јој је сестра скренула са правог пута, па кад чу да је дошла пред манастир и да је тражи, поче да виче и да говори: "Бежи, бежи од манастира, грехом си загађена, па хоћеш да упрљаш и манастир са сестрама". И уместо да има сажаљења према њој, да је загрли и спасе од моралне низбрдице, она је претуче са другим сестрама, и сву искрвављену отера од манастира. "Бежи, говорила јој је, прљава блуднице, дошла си да обесветиш ову светињу. Бежи, иначе ћу те убити, да оперем образ наше порорице". "Погрешила сам, опрости", одговарала је блудница. "Зар немаш сажаљења у срцу свом за сестру твоју?" - "Не", одговарала је, "ти си блудница а не сестра моја". "Куда онда да идем?" - "Одлази, скочи у море, уби се".

Када се ова сирота девојка удаљи, сва изранављена, на око 800 метара од манастира, седе поред пута уплакана и очајна. "Шта да радим несрећница?" говорила је. "Где сад да идем, кад ме и ова сестра, која је била моја последња нада, одбаци и протера? Ништа друго ми не преостаје него да идем да скочим у море и да се удавим. Боже мој, смилуј ми се несрећници!"

У том моменту наиђе онуда по Божјем промислу старац Арсеније и видевши је како плаче и сву у ранама, сажали му се, приступи јој и упита је: "Шта ти је, чедо, зашто плачеш и зашто си тако изранављена?" - "Претукла ме моја сестра, оче, са још неким калуђерицама". "Зашто?" - "Зато што ме неки покварени људи и жене увукоше у грех и постах блудница. Но увидевши да не радим добро, дођох у манастир да затражим заштиту и помоћ од моје сестре, и ево, оче, шта су ми урадиле калуђерице... Зар тако раде калуђерице, које напустише свет да спасу душу своју? Шта да радим, шта ми ти, оче, саветујеш? Да скочим у море или да се обесим?" - "Ја, чедо, не дао Бог да те тако нешто саветујем. Волим те као своје дете, и ако хоћеш узећу те са собом, да ти исцелим и душевне и телесне ране". - "Куд да ме водиш, оче?" - "У манастир да те предам Христу", одговори Старац. И утешивши је, поведе је са собом, рекавши јој да се не плаши калуђерица; а пошто се она исповеди и покаја, обуче је у хаљину покајања. Калуђерице пак сабра у храм и оштро их укори за њихов грех, особито њену немилосрдну сестру. Запрети им, да ако се не покају, да ће их све казнити. "Без милости сте и без љубави", рече им, "исто сте што и убице, и ако не признате свој грех пред Богом и сестрама које нису у њему учествовале, одлучићу вас три године од светог Причешћа".

Будући да се монахиње покајаше, смањи им канон, сестри ове девојке забрани да се причести за годину дана, а осталим монахињама као саучесницима, шест месеци. А ова бивша блудница, која прими монашки чин, толико се предаде подвижничком живљењу, посту, уздржању, бдењу, молитви, целомудрију, и вршењу других врлина и заповести Божјих, да је ускоро претекла све остале сестре по врлини, тако да се и на њој испуни реч Апостола Павла: "Где се умножи грех, онде се још већма умножи благодат". (Рим. 5, 20).

Овај блажени отац Арсеније беше строги чувар отачких предања. Према покајницима беше необично милостив, а према упорнима у неверју и греху - непопустљив. Трудио се да све приведе покајању, стрпљењем, смерношћу, љубављу. Зато многи, чувши о његовом врлинском живљењу и владању, долажаху да се исповеде и потраже духовни савет, благодарећи и славећи Бога, што им посла таквог Духовника и исцелитеља срца и душе.

Када се упокоји отац Илија, настојатељ манастира Св. Георгија, братија изабра једнодушно за његовог наследника овог блаженог Арсенија. Но због великог народа, који се скупљао са свих страна, ради исповести, после неког времена он препусти управу другоме, а сам се предаде подвигу и духовном крепљењу и лечењу других.

Често док је јахао на магарету, идући у посету манастиру Лонговарда или манастиру Св. Преображења или неком другом месту на острву, ради исповести, покривао би панакалимавком лицс своје, да не би видео ништа друго и ум му се расејавао: то ради тога да би само са Богом непрестано разговарао. Исповедајући друге, и сам се често исповедао код светог оног старца у манастиру Лонговарди, духовника Јеротеја Восиниота првог. "Причао ми је", каже отац Филотеј, писац Арсенијевог житија и данашњи игуман манастира Лонговарде, старац Игњатије Рагусис следеће: "Кад сам дошао као млад послушник у манастир, служио сам старца Јеротеја. Често сам отварао врата његове ћелије без куцања и затицао некад старца Јеротеја на коленима пред старцем Арсенијем на исповести, некад опет старца Арсенија пред Јеротејем. Кад год ми је то причао са простотом која га је красила, плакао би од умилења".

Ево шта каже песник оног времена, духовно чедо ових двојице стараца:

"Имали смо оних година два Старца на Паросу који беху савили гнездо на брдима острва нашег. Седи обадва и бели као јануарски снегови скривени на главици св. Георгија и на Бахни. Хиташе к овима народ на исповест и добијаше опроштај грехова својих..."

"Где су нам данас" пита се старац Филотеј, њихов достојни наследник, "такви духовни Оци, такви свети Старци? Таквих данас више нема не само на Паросу, него ни у целој Грчкој, ни у Светој Гори, ни у Јерусалиму, ни на Синајској Гори, ни у пустињама Египатској, Тиваидској, Нитријској, Европи, Азији, Африци. Авај, душо моја, плачи и наричи горко, јер исчезе преподобни са земље ..."

Такви беху ови двојица стараца духовника, Арсеније и Јеротеј: пуни смирења и сваке врлине. Видевши Бог њихово смирење, обдари их небеским даровима, даровима мудрости и страха Божија, расуђивања и чудотворства.

Овај блажени Арсеније, поред драговољних трудова, постова, бдења и злострадања, патио је и од неразумног понашања према њему неких од старешина острва и од њиховог оговарања, па чак и од сопственог митрополита, који је дотле ишао да му је једно време забранио и да служи. Често су га жалостиле и монахиње манастира Преображења Господњег, о којима се духовно старао, својим свађама и непослушношћу и сталним немирима. Једном, будући да не хтеше да се измире и послушају његове молбе, реши се да их коначно напусти и да се врати у манастир св. Георгија. Стигавши до близу манастира, јави му се у виду младића, на месту званом "Лангада", св. Георгије, и упита га: "Куда идеш, Арсеније?" - "У манастир св. Георгија", одговори старац. - "Зашто си напустио калуђерице?" - "Напустио сам их јер нисам више могао да подносим њихове испаде и свађе". - "Како ти не дође на ум, да Господ трпи недостатке милиона људи, чак и оних који не верују у Њега, него Га псују, руже, презиру; претрпео је и оне који су Га разапели, молећи се за њих са Крста: "Опрости им, Оче, не знају шта чине". Зар ти да не потрпиш недостатке 40 калуђерица, које су као жене слабе по природи. Оне те истина ожалостише али су се већ за то и покајале". Старац још увек не схватајући о коме се ради, рече: "Немогуће је да се оне покају, много пута ми то обећаше, али не одржаше обећање. Сад сам већ и ја остарао, идем да се мало постарам о својој души". Тада му рече св. Георгије: "Окрени се, Старче, на десну страну и реци ми шта видиш?" - Старац окренувши се, виде пресјајну и сладосну светлост, па ће рећи тобожњем младићу: "Видим једну чудесну светлост, пресјајну, предивну и свесладосну, али не знам о каквој светлости се ради". - "Погледај, рече му, на лево". А он окренувши се, виде густу таму и осети смрад који се из ње ширио и рече ономе који му се јавио: "Видим мрак густи из кога се шири неподношљиви смрад". - "Слушај, Старче, рече му он, ако ме послушаш и вратиш се да утешиш монахиње које се покајаше, и плачу што су те ожалостиле, светлост коју си видео, пратиће те до краја живота и увести у вечност Царства Божјег. А ако се не вратиш да утешиш, посаветујеш и потрпиш недостатке њихове, тама коју си видео, биће твоје вечно наслеђе". Рекавши ово, лице тобожњег младића засија као муња, и јављени намах исчезе. Старац задивљен схвати да је овај младић био уствари великомученик Георгије, и на место да продужи куд је кренуо, врати се натраг у св. Преображење и нађе све монахиње сабране у цркви, како плачу и моле се Христу да им поврати њиховог духовника, како би их разрешио од греха. Оне када ги видеше, затражише опроштај, претворивши сузе туге у сузе радоснице.

И тако старац Арсеније добар рат ратова са видљивим и невидљивим непријатељима до последњег даха свога живота. Своју пак блажену кончину прорече на месец дана пред смрт. Последњу литургију отслужи на Богојављење 1877 године. После великог водоосвећења наслони се на кревет и говораше сакупљеним монахињама: "Ово је била, чеда моја, моја последња литургија. Благодарим Свеблагоме Богу који ми даде снаге да завршим литургију и водоосвећење. Свом душом захваљујем Творцу моме и Даваоцу безбројних дарова, благослова и добара, којих ме удостоји. Ништа друго не тражим него да ми опрости многе моје грехе и да прими дух мој". Вест да је Старац на умору, пронесе се муњевитом брзином по целом острву. Хитали су са свих крајева острва људи и жене, деца и старци, богати и сиромашни, да се опросте са њим и да приме његов последњи благослов. Уочи блажене своје кончине, сазва он монахиње и рече им: "Знајте, чеда моја, сутра напуштам овај привремени живот и отаџбину и прелазим у вечни живот и Небеску Отаџбину, јер у овој овде смо туђинци и пролазници". Монахиње спопаде плач и ридање велико, а Старац их тешаше говорећи: "Не плачите, децо, не очајавајте и душе не грешите. Ја одлазим али вас остављам бољем Оцу од себе, Господу Христу и Његовом старању и заштити. У Њега верујте, у Њега се уздајте, Њега волите свом душом и свим срцем својим, и све што од Њега затражите даће вам. А изнад свега и пре свега иштите Царства Божија. Знајте и тврдо верујте, ако Га будете волеле и извршавале заповести Његове, и Он ће вас заволети. А кад Њега имате са собом, све имате и нико други вам неће требати. "Бог је љубав и који у љубави борави, у Богу борави и Бог у њему". Ово је, чеда моја, мој последњи савет вама и заповест: имајте мир међу собом, имајте смирења, сећајте се Христа, Његовог смирења и послушања и према свима љубави. Без такве љубави нема вам спасења, све друге врлине без ње су бескорнсне. Никад не заборављајте разлог вашег напуштања света, родитеља и браће, пријатеља и рођака: да се са Христом венчате и да добијете небеске дарове. Да би пак Христа задобиле, треба колико је год могуће да Му подражавате, да будете као мудре Девојке, да напуните светиљке душа својих уљем, тј. са љубављу. Ако то постигнете, ући ћете са Жеником Христом у небеске дворе, за време Његовог другог доласка; без тога двери ће се пред вама затворити као пред лудим девојкама. А и ја од свих последњи, ако задобијем смелост пред Богом, молићу се небеском Оцу, од свих зала да вас храни и брани, и да вас удостоји свога Небеског Царства. Амин".

Посаветовавши тако своја духовна чеда, замоли да му се изврши св. тајна Јелеосвећења; следећи дан се причести светих и животворних Тајни Христових, помоли се Богу за све, заблагодари Му, па подигавши руке и ум небу рече: "Господе, у руке твоје предајем ово мало стадо које си ми поверио и дух свој кога си ми даровао. Твој сам, Господе, спаси ме јер заповести Твоје тражих". Рекавши ово, затвори очи своје и предаде дух свој Богу, 31 јануара 1877 године, у старости од 77 година.

Сво острво Парос оплакивало је свога светог Старца, чувши за његово пресељење у вечност. Хитали су велики и мали са свих страна да дају последњи целив његовим светим моштима. Три дана стајале су свете мошти његове у храму, да би могли сви да се опросте од њега. Потом бише погребене са песмама и сузама, на место које он сам одреди још за живота свога.

Бројна су чудеса којима Бог прослави овог верног слугу Свог и за живота и после смрти. На његову молитву два пута посла Бог кишу за време велике суше, исцели двадесетогодишњу девојку звану Јелену, сестру монахиње Марије Сифнеу, умножи хлебове дате за милостињу, и учини многа друга чудеса. Поред дара чудотворства и лечења душевних и телесних болести и недуга, преподобни Арсеније доби од Бога и дар прозорљивости. Ево неколико примера за то. Чувени атински проповедник Макракис Апостолос, дође једном на острво Парос и остаде неколико дана у ман. Лонговарди. По савету братије оде у ман. Преображења да се исповеди код Старца. Али на место да исповеда своје грехе, са смирењем и скрушеношћу срца, он поче да прича нашироко о својим подвизима: како изобличује у проповеди оне који греше, особито архијереје и јереје, представнике власти, и са смелошћу износи на јавност њихове преступе. Старац Арсеније му рече смирено и благо: "Послушај ме, чедо. Треба да знаш да на исповести људи исповедају своје грехе а не своје врлине и подвиге. То што проповедаш слово Божје, добро радиш и угодно је Богу, али пази да проповедаш са смирењем а не са гордошћу. То што критикујеш и износиш у јавност грехе других, особито свештених лица, не само да није од користи него је од штете, како теби тако и твојим слушаоцима. Зато пази на ссбе, и ако хоћеш да се окористиш и да другима будеш од духовне користи, обрати пажњу и на своје грехе, не само на грехе других. Господ нам је заповедио да не судимо, да не бисмо били осуђени. Такође и апостол Павле поручује: "Ко си ти да судиш туђему слузи?" Моли се са смиреношћу, а уз молитвено правило придодај и понеко коленопреклоњење". Макракис, међутим, не само што не прими његове савете и ово лако правило које му даде преподобни, него још и одговори са иронијом и презиром: "Метаније су за калуђере. Мој посао је много виши и узвишенији: да проповедам слово Божје и да изобличавам оне који греше". Његов одговор дубоко ожалости о. Арсенија, због гордости и презрења које показа за време свете Тајне исповести, па му рече: "Требало је, човече, да се смириш и да послушаш, да те не би смирио Бог који се противи гордима, а смиренима даје благодат. Знај да колено које се не приклања (пред Богом), биће сломљено и сатрвено". Макракис ни овим речима Старца не поклони много пажње. Но одлазећи из манастира, на малом одстојању од њега, паде с мазге и повреди ногу, као што о. Арсеније прозре. Међутим, ни то га не уразуми и не побуди на смирење. У својој самоуверености, он не хтеде ни лекара да тражи, те му на крају цела нога би отсечена због гангрене. Када је пак одлазио из манастира, старац Арсеније рече онима који су били са њим: "Да знате, овај човек страда од демонске гордости, пашће у заблуде и бити узрочник раздора и штете по Цркву". То се заиста доцније и обистини, тако да Макракис би чак и осуђен од Цркве.

Деси се једном друтом приликом да на литији, коју је вршио светитељ против заразне болести, буде присутан и један Јерменин. После литије приступаху хришћани да целивају крст кога је Старац држао у руци. Приступи и Јерменин али са страхом. Видевши га, светитељ му рече: "Приђи, чедо, не бој се, иако ниси православан ипак си и ти дете Христово". Јерменин се задиви откуд зна да није православан, будући да се раније уопште нису видели. Приступивши часном крсту, целива га заједно са старчевом десницом, и оде благодарећи Богу што га удостоји да види једног таквог светог човека.

Светитељ учини многа чудеса и после смрти, од којих наводимо само ово, примера ради: Нека жена из Агерја Пароскога имађаше парализовано дете. И узевши га, понесе га са вером на гроб светитељев, чувши за чудеса која он чини силом Божјом. После свршеног молебна на гробу, дете устаде потпуно здраво и поче да хода, на запрепашћење и дивљење свих присутних, а у славу Бога, који дарује такву славу светима својима. Слична чудеса и данас се догађају над свима онима који са вером у Бога приступају гробу овог Његовог угодника. Његовим молитвама нека би благи Господ и нама подарио обострано здравље. Амин.