Свети преподобни Герман, аљаски чудотворац

Године 1793. од монаха Валаамског манастира би састављена духовна мисија и упућена да проповеда реч Божју непросвећеним житељима северозападне Америке, који су, само на десет година пре тога, почели бивати руски поданици. У броју чланова те мисије био је и овај блажени Герман...

26.12.2021. Аутор:: 0

Свети преподобни Герман, аљаски чудотворац Године 1793. од монаха Валаамског манастира би састављена духовна мисија и упућена да проповеда реч Божју непросвећеним житељима северозападне Америке, који су, само на десет година пре тога, почели бивати руски поданици. У броју чланова те мисије био је и овај блажени Герман.
Монах Герман је потицао од трговаца града Серпуха који је припадао московској епархији. Како се он звао до монашког пострига, и какво је било његово презиме, - непознато је. Од младих година он је имао велику ревност у побожности, и у својој шеснаестој годијни живота, отишао је у монахе. Најпре је ступио у Тројице-сергијевску пустињу, која се налазила близу финског залива, на петроградском путу, на 15 врста од Петрограда.
У Сергијевској пустињи с оцем Германом, између осталог, десио се следећи случај. На грлу, с десне стране, под брадом, појавио се код њега чир; бол је био ужасан, оток је брзо растао и унаказио сво лице; врло тешко је могао да гута, а задах је био неподношљив. У таквом опасном стању, очекујући смрт, отац Герман се није обратио земаљском лекару, но, затворивши келију, с топлом молитвом и сузама припао је он пред иконом Небеске Царице, молећи од Ње исцељење. Молио је се целу ноћ, затим је мокрим пешкиром обрисао лик пречисте Владичице, и тим пешкиром обавио свој оток. Продужујући да се моли са сузама, у изнемоглости заспао је на поду, и видео у сну, да је њега исцелила Пресвета Дјева. Пробудивши се ујутру, устаје и на велико своје чуђење налази себе потпуно здравим. Не прокинувши чир, оток се разишао, оставивши иза себе само мали знак, као за сећање на чудо. Лекари, којима су причали о том исцелењу, нису веровали, доказујући, да је било неопходно или да чир сам пукне или да се расече. Но речи лекара биле су речи опита немоћи људске, а где делује божанска благодат, тамо се побеђује поредак природе. Такве појаве смирују ум човечји под моћну руку милосрђа Божјег.
Пет или шест година проживео је о. Герман у Сергијевској пустињи, а затим је прешао у Валаамски манастир, који се величанствено ширио на прекрасним острвима усред воде великог Ладожског језера. Свом душом заволео је он Валаамску обитељ; заволео незаборавног настојале њеног, благочестивог старца Назарија, и сву осталу братију. "Ваша очинска према мени убогом доброчинства", писао је он касније о. Назарију из Америке, "неће избрисати из мога срца ни страшна непроходна сибирска места, ни мрачне шуме, нити ће их спрати брзина великих река, нити ће грозни океан погасити ова осећања. Ја у уму замишљам предраги ми Валаам, на њега увек гледам преко великог океана". Старца Назарија величао је он у својим писмима, називајући га "најпреподобнијим, предрагим својим баћушком", а сву Валаамску братију - "љубазнима и најдражима". Пустињско Јелово острво, место свога боравка у Америци, назвао је он "Новим Валаамом". И, као што се види, увек се налазио у духовном општењу са својом духовном отаџбином, јер и 1828. године, следствено после тридесет година пребивања свога у крајевима америчким, писао је он писма наследнику оца Назарија, игуману Инокентију.
Ево шта је говорио о животу оца Германа на Валааму савременик његов, постриженик о. Назарија, и каснији игуман Валаамски, отац Варлаам. Отац Герман је вршио овде разна послушања и, као онај "који је спреман на свако добро дело", између осталог, слат је у град Срдобољ да надгледа раднике који су производили тамо мраморне плоче. Братија је волела оца Германа и с нестрпљењем очекивала његов повратак из Срдобоља у манастир. Испитавши ревност младог подвижника, мудри старац, отац Назарије, отпустио га је да живи у пустињи (удаљеној келији). Та келија се налазила у густој шуми, на врсту и по од манастира; до данас је то место сачувало назив "Германово". О празницима је долазио о. Герман из пустиње у манастир. И дешавало се, на малој вечерњи, стојећи за певницом, пријатним гласом певао је он са братијом припеве канона: "Исусе преслатки, спаси нас грешне", "Пресвета Богородице, спаси нас", - а сузе су бујицом текле из његових очију.
У другој половини прошлог века шириле су се границе Русије на север: руски индустријалци открили су тада Алеутска острва, која су сачињавали у великом океану ланац од источних обала Камчатке до западне обале северне Америке. Са открићем острва показала се света неопходност да се просвете светлошћу Јеванђеља њихови домородци. За то свето дело по благослову Светог Синода, високопреосвећени митрополит Гаврило поручио је старцу Назарију да изабере способне људе између братије Валаамске. Изабрано је десет људи, у броју којих и отац Герман. Године 1794. кренули су изабраници из Валаама ка месту њиховог великог назначења. Светом ревношћу проповедника брзо се разливала светлост проповеди Јеванђелске међу новим поданицима Русије: неколико хиљада незнабожаца примило је хришћанство; отворена је школа за образовање новокрштене деце; саграђена је црква у месту боравка мисионара. Но по недокучивим одлукама Божјим општи успеси мисије нису били дуговечни. После пет година свог многокорисног рада, заједно са својом пратњом, потонуо је воћа мисије, архимандрит Јоасаф, који је већ био подигнут на степен архијереја; а пре њега ревносни јеромонах Јувеналије удостојио се мученичког венца. Остале су убијали једног за другим, тако да је на крају остао сам Герман. Њему је благоизволео Господ да се потруди дуже од све сабраће у апостолском подвигу за просвећење Алеута.
Место боравка оца Германа у Америци било је Острво Јелово, које је он назвао "Нови Валаам". То острво одвојено је мореузом, на врсту две од острва Кадјака, на коме је био саграђен дрвени манастир за смештај чланова мисије и саграђена дрвена црква у име Васкрсења Спаситељева. Јелово острво је мало, сво покривено шумом; скоро средином њега јури у море малени поток, - и управо то живописно острво изабрао је себи о. Герман за место молитвеног тиховања, ископао на њему својим рукама пећину у земљи и у њој провео цело прво лето. За зиму, близу пећине, саграђена је за њега келија, у којој је и живео он до смрти, а пећину је претворио за себе у место молитвеног тиховања. Недалеко од келије уздизала се дрвена капела и дрвена кућица за смештај школе и поеетилаца. Пред келијом ширила се башта. Овде је он проживео више од четрдесет година. - Овде у башти он је сам копао леје, садио кромпир и купус, сејао разно поврће. За зиму је скупљао печурке, солио и сушио их. Со је спремао сам из морске воде, или расола. Плетена котарица, у којој је носио старац. са морске обале купус ради ђубрења земље, веле, била је тако велика, да је било тешко да је један сам подигне, а отац Герман, на чуђење свих, преносио је њу с купусом без ичије помоћи, на велику раздаљину. Једне зимске ноћи његов "ученик Герасим случајно га је угледао у шуми, где иде бос с тако великим дрветом, које би једва носила четворица. Тако се подвизавао старац, и све што је стицао таквим неизмерним трудовима, све је то употребљавао на храну и одевање сиротих - својих васпитаника, и на књиге за њих.
Одело му је било исто и зими и лети. Кошуљу он никада није носио, а место ње носио је јеленску кожу, коју по неколико година није скидао ни мењао, тако да би сва длака са ње поспадала а кожа се улепила. Затим - чизме или ципеле, подрасник, стари, олињали, сав у закрпама, мантија и камилавка. Тако одевен он је ишао свуда и по сваком времену: и по киши и по снежној вејавици, и по зимској бури, и по најјачем мразу.
Као постеља му је служила мала клупа, покривена јеленском кожом, олињалом од времена, а као јастук - два ћерпича, који су под голом кожом остајали непримећени од посетиоца. Покривача није било. Он се покривао дрвеном даском која је лежала на пећи. Ту даску је сам о. Герман назвао својим покривачем, оставивши аманет да са њом покрију његове смртне остатке. Она је била тачно по његовој дужини. "Кад сам био у келији оца Германа", прича Константин Ларионовић, "ја грешни седео сам на његовој постељи, и то сам сматрао врхунцем моје среће"!
Дешавало се оцу Герману да буде у гостима код управника Америчке компаније и у душеспасоносном разговору са њим да проседи до поноћи и чак до после поноћи, но није остајао да ноћива код њих, и, не гледајући на било какво невреме, увек је одлазио у своју пустињу. А ако би се и десило по неком изузетном случају да ноћи ван келије, ујутру би налазили кревет, намештен за њега, потпуно нетакнутим, а старца да уопште није спавао. Исто тако у својој келији, провевши ноћ у разговору, он се није предавао одмору.
Старац је јео врло мало. У гостима, ако би само окусио каквог јела, остајао је он без обеда. У келији, врло мали део ситне рибе или поврћа сачињавало је сав његов обед.
Тело његово, изнуравано радом, бдењем и постом, смиравале су и петнаест кила тешке вериге. Те вериге данас се чувају у капели.
Причајући о таквим подвизима оца Германа, ученик његов, Алеут Игњатије Алигјага додавао је: "да, тежак живот је проводио дедица, и нико не може подражавати његов живот".
Црте из живота старца које смо до сада описали дотичу се, тако рећи, спољашњег његовог делања. ГлавНо пак дело његово, говори преосвећени епископ Петар, "било је упражњавање подвига, у усамљеној келији, где га нико није гледао; само су изван келије слушали, да је он певао и свршавао богослужења по монашком правилу". Такво сведочанство преосвећенога потврђује и следећи одговор самог оца Германа. Питали су старца: "Како ви, оче Германе, живите сами у шуми? како вам не досади?" Он је одговарао: Не, ја тамо нисам сам! Тамо је Бог, као и свуда што је Бог. Тамо су свети Анђели! И може ли са њима бити досадно? С ким је бољи и пријатнији разговор, с људима или с Анђелима? Наравно, с Анђелима"!
Како је гледао отац Герман на домородачке становнике Америке, како је схватао свој однос према њима, и како је саосећао њиховим невољама, изражава он сам у једном писму бившем управитељу колоније - Јановском. "Драгој нашој отаџбини", писао је он, "Творац као да је изволео као новорођеног младенца да даде овај крај, који још нема ни снаге за било каква сазнања, ни смисла; но који има потребу не само у покровитељству, већ због немоћи своје и слабог дечјег узраста - у самом подржавању; но чак ни за то он нема још способности да било коме упути своју молбу. А пошто је зависност овог народног блага небеским Провиђењем, неизвесно до ког времена, предана у руке налазећој се овде руској управи, која је сада предана вашој власти, - тога ради ја најнижи слуга овдашњих народа и дадиља, у име њих ставши пред вас, крвавим сузама пишем вам моју молбу. Будите нам отац и покровитељ. Ми наравно нисмо вични красноречивости, но с мутавошћу детињим језиком говоримо: "отрите сузе незаштићених сирота, расхладите срца која се топе у огњу туге, дајте да разумеју шта значи радост"!
Као што је осећао старац, тако је и поступао. Он се увек заступао пред управом за оне који су у нечему погрешили, штитио је увређене, помагао потребитима, чиме је само могао, - и Алеути оба пола и деца њихова често су га посећивали. Неко је тражио савета, неко се жалио на неправду, неко тражио заштиту, неко желео помоћи, - и сваки је добијао од старца могуће задовољење. Он је изглаћивао њихове мећусобне Нетрпељивости, старао се да мири све; особито у породицама трудио се да успостави слогу. Ако није успевао да помири мужа са женом, старац их је неко време раздвајао. Неопходност такве мере он је сам објашњавао овако: боље нека живе одвојено, него да се туку и свађају; иначе верујте, - страшно - ако их не раздвојиш: бивало је случајева, да је муж убијао жену, или жена уништавала мужа"! Нарочито је отац Герман волео децу; снабдевао их двопеком, пекао им переце, и малишани су се умиљавали око старца. Љубав оца Германа према Алеутима долазила је до самоодрицања.
На лађама из Сједињених Америчких Држава пренета је била на острво Ситка, а одатле на острво Кадјак, епидемија заразне, смртоносне болести, или ране. Болест је почињала ватром, силном кијавицом и гушењем, и завршавала се пробадањима: за три дана човек је умирао. Није било на острву ни доктора ни лекова. Болест, разливајући се по насељу, брзо је захватала и околину; она је деловала на све, чак и на одојчад. Смртност је била веома велика, тако да кроз три дана није имао ко да копа гробове, - и тела су лежала незакопана. "Ја", говори очевидац, "не могу да замислим ништа тужније ни ужасније од тог призора, којим сам био поражен, посетивши алеутско насеље! То је велика шупа, или касарна, с палачама, у којој живе Алеути са својим породицама. У једној таквој Шупи смештало се до сто људи. Овде једни већ умрли, укочени леже поред живих; други су умирали: стењање и вапаји, који раздиру душу! Ја сам видео мајке већ умрле, по чијим хладним телима је пузало гладно дете, узалудно с вриском тражећи себи храну... Крвљу се купало срце од жалости! Изгледа, ако би неко могао верно кичицом да прикаже сав ужас те тужне слике, - он би и у најокорелијој души побудио страх од смрти. За ево време те грозне болести, која је трајала, с повременим јењавањем, цео месец, отац Герман, не штедећи себе, неуморно је посећивао болесне, саветовао их да трпе, да се моле, да се кају, или их је припремао за смрт.
Особито се трудио старац за морално напредовање Алеута. С тим циљем за децу - алеутску сирочад, он је саградио школу; он сам их је учио закону Божјем и црквеном певању. С тим циљем такође у капели, близу његове келије, у недељне и празничне дане скупљао је он Алеуте на молитву. Овде је часове и разне молитве читао за њих његов ученик, а сам старац је читао Апостол, Јеванђеље и усмено их поучавао; а његови су васпитаници певали, и то певали врло пријатно. Волели су Алеути да слушају поуке оца Германа, и масовно су се скупљали око њега. Привлачне су биле беседе старца, и с чудесном снагом деловале су оне на слушаоце. О једном од таквих благодатних утисака свога говора пише он сам.
"Слава судовима светим Милостивог Бога! Он је непостижним промислом Својим показао ми сада нову појаву, коју овде на Кадјаку ја, за двадесет година живота, нисам видео. Сада после Ускрса једна млада жена, не старија од двадесет година, која зна добро да говори руски, која ме раније уопште није познавала, и никада видела, дошла је к мени и, чувши о оваплоћењу Сина Божјега и о вечном животу, толико се распалила љубављу према Исусу Христу, да никако неће да оде од мене. И силном и неодступном молбом убедила ме је, и против моје склоности и љубави према усамљености, да је примим; и она више од месец дана ево живи при школи и није јој досадно. Ја, гледајући на њу с великим дивљењем, сећам се речи Спаситељеве: "Што је утајено од премудрих и разумних, то је откривено младенцима". - Та је жена живела при школи све до смрти оца Германа; она је пазила на понашање деце, која су се учила у школи, и он, умирући, оставио јој је аманет да живи на Јеловом. Звала се она Софија Власова.
О карактеру и сили беседе старца, г-н Јановски пише:"Имао сам тридесет година када сам се сусрео са оцем Германом. Треба рећи, да сам ја, васпитаван у морском корпусу, знао многе науке и много читао; но, на жалост, науку над наукама, тј. веронауку, једва сам површно схватао, и то теоретски, не примењујући у животу, и био сам само по имену хришћанин, а у души и на делу - слободоуман. Шта више ја нисам признавао божанствеНост и светост наше вере, јер сам прочитао много безбожних дела. Отац Герман је то моментално приметио и зажелео да ме обрати. На велико моје чуђење, он је говорио тако силно, умно, - доказивао је тако убедљиво, да никаква ученост и земна мудрост не би могли одолети његовим речима. Свакодневно смо ми разговарали до поноћи, и чак до после поноћи, о љубави Божјој, о вечности, о спасењу душе, о хришћанском животу. Слатке речи као непресушни поток лиле су се из његових уста! ... Таквим постојаним разговорима и молитвама светога Старца Господ ме је потпуно обратио на пут истине, и ја сам постао прави хришћанин. За све то ја сам дужан оцу Герману: он је мој истински добротвор".
"Пре неколико година", продужује гн Јановски, "отац Герман је обратио једног поморског капетана Г. из лутеранске вере у православље. Тај капетан је био веома образован; осим многих наука, он је знао следеће језике: руски, немачки, француски, енглески, италијански и мало шпански, - и поред свега тога он није могао одолети убеђењима и доказима оца Германа: променио је своју веру и присајединио се Православној Цркви кроз миропомазање. Када је он одлазио из Америке, старац му је при растанку рекао: "пазите, ако Господ узме вашу супругу од вас, ви се никако не жените са Немицом; ако се ожените Немицом, она ће сигурно нашкодити вашем православљу". Капетан је дао реч, али је није испунио. Предупозорење старца било је пророштво. Кроз неколико година стварно је умрла жена капетанова, и он се оженио са Немицом: вероватно, - напустио, или ослабио вером, и умро је напрасно, без покајања".
Даље говори гн Јановски: "Једном смо позвали старца на фрегату, која је стигла из Петрограда. Капетан фрегате био је човек веома учен, високообразован; он је био послат у Америку по највишој заповести ради ревизије свих колонија. С капетаном је било до двадесет пет официра, такође људи образованих. Ето у таквом друштву седео је малога раста, у старој одећи, пустињски монах, који је својим мудрим говором све образоване сабеседнике своје довео у такав положај, да они нису знали шта да му одговоре. Сам капетан је причао: "Ми смо били неми пред њим"! Отац Герман им је свима упутио једно питање: "Шта ви, господо, највише волите и шта би сваки од вас желео за своју срећу"? Пљуштали су разни одговори. Неко је желео богатства, неко - славе, неко - лепотицу жену, неко - прекрасну лађу, којом би он управљао, и тако даље све у том виду. "Но је ли истина", рекао им је на то отац Герман, "да је све ваше разноврсне жеље могуће свести на једно, - да сваки од вас жели оно, што, по његовом схватању, он сматра најбољим и најдостојнијим љубави"? - "Да, тако је"! одговорили су сви. "А шта, рећи ћете", продужавао је он, "може бити боље, изнад свега, превасходније од свега и по преимућству достојније љубави, ако не Сам Господ наш Исус Христос, Који нас је саздао, украсио таквим савршенствима, свему дао живот, све одржава, храни, све љуби, Који је Сам љубав и дивнији од свих људи? А зар не треба због тога више од свега љубити Бога, више од свега желети и тражити Бога"? Сви су забрујали: "па, да! То се разуме! То је јасно само по себи!" - "А волите ли ви Бога"? упитао је тада старац. Сви су одговорили: "наравно, - ми волимо Бога. Како је могуће не волети Бога"? "А ја грешни више од четрдесет година трудим се да волим Бога, и не могу рећи, да Га савршено љубим", узвратио им је отац Герман, и почео доказивати како треба љубити Бога. "Ако ми волимо кога", говорио је он, "ми га се увек сећамо, трудимо се да му угодимо, дању и ноћу наше срце је заузето тим предметом. Да ли ви тако, господо, волите Бога? Да ли Му се често обраћате, да ли Га се увек сећате, да ли му се увек молите и испуњавате Његове свете заповести?" Морали су признати: не! "За наше добро, за нашу срећу", завршавао је старац, "у крајњем случају обећајмо себи, да ћемо од овога дана, од овога часа, од овога минута трудити се да волимо Бога изнад свега, и да. испуњавамо Његову свету вољу"! - Без сваке сумње тај разговор је морао бити упечаћен у срца слушалаца на сав живот!
Уопште отац Герман је волео да говори о вечности, о спасењу, о будућем животу, о судовима Божјим; много је причао из Житија Светих, из пролога, но никада није говорио ништа празно. Било је тако пријатно слушати га, да сабеседници његови чак и Алеути и њихове жене бивали су занесени његовим говорима и често тек са сванућем, па и то не хотећи, напуштали су га, - сведочи Константин Ларионов.
Господин Јановски подробно описује спољашњост оца Германа. "Живо се сећам", прича он, "свих црта сијајућег благодаћу лица старчева, његовог пријатног осмеха, кротког, привлачног погледа, смиреног, тихог карактера и његове предусретљиве речи. Он је био малога раста; лице је имао бледо, покривено борама; очи сивоплаве, пуне сјаја, а на глави је имао мало седе косе. Говор његов није био громак, већ веома пријатаи". Из својих разговора са старцем Јановски наводи два случаја: "Једанпут", пише он, "ја сам прочитао оцу Герману оду "Бог" од Державина. Старац се задивио, дошао у усхићење, и молио да је прочитам још једном. Ја сам поновио. "Је ли могуће да је то писао прост учитељ"? питао је он. - "Да, научник, песник", одговорио сам ја. "То је по надахнућу Божјем писано", рекао је старац.
"Други пут причао сам му, како су Шпанци у Калифорнији заробили 14 људи Алеута (1815. године) и како су их све језуити приморавали да приме римокатоличку веру. На то Алеути никако нису пристајали: "Ми смо хришћани", говорили су они језуитима. "То није истина, ви сте јеретици, шизматици", узвраћали су језуити, - "и ако ви не пристанете да примите нашу веру, ми ћемо вас све уморити". Затим су Алеути до увече били размештени по двојица по тамницама. Увече су с фењером и запаљеним свећама дошли језуити у тамницу, и стали поново да убеђују налазећа се у њој два Алеута да приме римокатоличку веру. "Ми смо хришћани", био је одговор Алеута, - "и нећемо променити своју веру". Тада су их језуити стали мучити, најпре једнога, а други је био сведок. Одрезали су Алеуту по један зглоб од прстију на ногама, затим - по други, даље по једак зглоб од прста на рукама, затим по други, затим су отсекли стопала ногу, шаке на рукама, - крв је лила: мученик је трпео и понављао само једно: "Ја сам хришћанин", и у таквим мукама од истечења крви скончао је. Следећег дана обећали су језуити да ће уморити и његовог друга; но те ноћи добијена је наредба из Монтреала, да све заробљене руске Алеуте хитно пошаљу тамо са спроводом, а затим су они сви, сем скончавшег, и били отправљени. То ми је причао очевидац Алеут, друг уморенога, који је затим побегао из ропства; а о чему сам ја тада известио главну управу у Петрограду. Када сам завршио моју повест, отац Герман је запитао: "А како се звао уморени Алеут"? - "Петар", одговорио сам ја, "а презимена се не сећам". Старац је устао пред икону, побожно се прекрстио и изговорио: "Свети новомучениче Петре, моли Бога за нас"!
Да би донекле изразили сам дух учења оца Германа, ми ћемо навести речи својеручног његовог писма.
"Пусте жеље овога века удаљују од небеске отаџбине, љубав к њима и навика одевају душу нашу као у гнусни огртач; он је назван од Апостола "спољашњи човек". Ми, странствујући у путовању овога живота, призивајући Бога у помоћ, дужни смо да свучемо ту гнусност, а да се одевамо у нове жеље, у нову љубав будућега века, и кроз то да познајемо наше ка небеској домовини или приближавање или удаљавање; но убрзо то учинити немогуће је, него треба следовати примеру болесника, који желећи милога здравља, не престају тражити средства за излечење себе. Ја говорим нејасно".
Ништа не тражећи за себе у животу, давно већ, при самом доласку у Америку, по смирењу, отказао се од чина јеромонаха и архимандрита, и оставши заувек прост монах, отац Герман, без и најмањег страха пред моћнима, ревновао је свим усрћем за Бога. С кротком љубављу, не гледајући ко је ко, он је изобличавао многе за нетрезвени живот, недостојно владање и тлачење Алеута. Изобличавана злоћа наоружавала се против њега, чинила му све могуће непријатности и невоље, но Господ је чувао старца. Управник колоније Јановски, не видевши још оца Германа, због неких клевета на њега, већ је био писао у Петроград о неопходности његовог удаљења, објашњавајући, као да он тобоже буни Алеуте против власти; но та оптужба показала се неоснованом, и Гн Јановски био је касније у броју поштовалаца оца Германа. Једном је иследник дошао на Јелово острво са управником колоније Н. и компанијским службеницима да претресе келију оца Германа, надајући се да ће наћи код њега велики иметак. А када нису нашли ништа од вредности, вероватно по допуштењу старијих, служитељ Пономаров је почео секиром да откива даске на поду. "Пријатељу мој", рекао му је тада Герман, "узалуд си узео секиру; то оруђе ће тебе лишити живота"! После неког времена потражени су људи у Николајевски редут; због чега су из Кадјака послали тамо руске служитеље, у броју којих и Пономарова. Тамо су му Кенајци у сну секиром одсекли главу.
Много великих невоља поднео је отац Герман и оД демона. То је он сам открио ученику своме Герасиму, када овај, ушавши к њему у келију без уобичајене молитве, на сва питања своја није добио од њега одговор, и идућег дана упитао га за узрок јучошњег ћутања. "Када сам ја дошао на ово острво и населио се у овој пустињи", рекао је њему тада отац Герман, "много пута демони су долазили к мени, тобоже из нужде, - у облику људском и. у облику зверова, - и ја сам много препатио од њих и разних невоља и искушења: зато ја сада и не говорим с оним, ко уђе к мени без молитве".
Посветивши себе потпуно на службу Господу, ревнујући једино о прослављењу Његовог свесветог имена, далеко од сродника, усред разноврсних невоља и оскудице, десетине година проводећи у високим подвизима самоодрицања, отац Герман био је удостојен многих надприродних дарова од Бога.
Усред Јеловог острва по гори јури у море мали поточић, чије је ушће увек било засипано пенушавим валовима. У пролеће, када се појављивала речна риба, старац је разгртао унеколико песак на ушћу, да би рибе могле проћи, - и прва риба која би се приближила јурнула би у реку. "Бивало је, каже апа (дедица)", прича Алигјага, "пођеш, и ухватиш рибу у руци"! Сувом рибом хранио је отац Герман птице, - и оне су у великом броју облетале око његове келије. Под келијом су у њега живели хермелини. То мало зверче кад се оштени, неприступачно је, а старац га је хранио из руку. "Ми на то нисмо гледали као на чудо", говори његов ученик Игњатије. Гледали су такође где отац Герман храни медведа. Са смрћу старца и птице и звери удаљили су се; чак и његов врт не даје никаквог рода, ако га неко самовољно држи, - тврди о. Игњатије.
На Јеловом острву десила се поплава. Становници су у страху дотрчали старцу. Тада је он узео из дома својих васпитаника икону Божије Матере, изнео је и ставио на ограду и почео се молити. По молитви обративши се присутнима, рекао је: "не бојте се, даље од овог места, где стоји света икона, вода неће проћи". Реч старца се испунила. Затим, обећавши исту такву помоћ од свете иконе и у будуће - заступништвом Свете беспрекорне Владичице, он је заповедио ученици својој Софији, да у случају поплаве стави икону на ограду. Та икона се чува на острву и до данас.
Барон Ф. П. Врангел, по молби старца, писао је по диктату његово писмо - некоме непознатом - митрополиту. Када је било завршено и прочитано писмо, старац је честитао барону чин адмирала. Запрепастио се барон: то је за њега била новост, која се стварно потврдила тек после дужег времена када је он долазио у Петроград.
"Жао ми те, драги куме", говорио је отац Герман управнику Кошевареву, чијег је сина држао на крштењу, "жао, јер ће ти смена бити непријатна"! Кроз две године, Кошеварев, при смени, био је спроведен на острво Ситху.
Једанпут се запалила шума на Јеловом острву. Старац је са својим учеником Игњатијем у делу шуме, једног аршина ширине, сасекао гору до корена, разгрнув маховину, и рекао: "будите мирни, - ватра неће прећи ову црту"! Другог дана, када, по сведочанству Игњатија, није било наде на спасење, с великом јачином дошла је ватра до разгрнуте старцем маховине, пројурила уздуж линије и зауставила се, не додирнувши се густе шуме, која се налазила иза линије.
Годину дана пре добијања вести на Кадјак о смрти високопреосвећеног митрополита (непознато којег), отац Герман је говорио Алеути^ма, да је њихов највећи духовни воћа скончао.
Често је говорио старац, да ће Америка имати свог архијереја, тада када о томе нико није ни мислио, а и наде није било да би у Америци био свој архијереј, говори преосвећени епископ Петар; но пророштво се његово испунило у своје време.
"После смрти моје", говорио је отац Герман, "биће епидемија и помреће од ње много људи, и Руси ће ујединити Алеуте". Стварно, изгледа пола године по његовом упокојењу, наступиле су богиње; смртност је била страховита; у Америци у појединим насељима остало је у животу свега по"неколико људи. То је побудило колонијалну управу да уједини Алеуте: тада од двадесет насеља образовало се само седам.
"Иако ће проћи много времена од моје смрти", говорио је отац Герман својим ученицима, "но мене неће заборавити, и места мога живљења неће бити пусто: сличан мени монах, бежећи од славе људске, доћи ће и живеће на Јеловом, - и Јелово неће бити без људи"!
"Драги мој", питао је отац Герман Константина, када је овом било не више од дванаест година од рођења, "шта мислиш ти, капела, коју сада граде, хоће ли остати ту"? - "Не знам, апа (дедице), одговорио је малишан. "Ја и стварно", говори Константин, "нисам тада разумео питање, премда се цео разговор живо урезао у мом сећању". А старац, мало поћутавши, рекао је: "дете моје, запамти, - на том месту биће некада манастир".
"Проћи ће тридесет година од моје смрти, сви који живе сада на Јеловом острву помреће, ти ћеш сам остати жив и бићеш стар и бедан, - и тада ће се сетити мене", говорио је отац Герман ученику своме, Алеуту Игњатију Алигјагу. И стварно, по истеку тридесет година од дана кончине оца Германа сетили су се њега, почели сакупљати о њему вести, по којима је и било написано његово житије. "Задивљујуће је, кличе Игњатије, "како је нама сличан човек могао све то знати унапред на тако дуго време! Уосталом не! - он није прост човек! Он је гледао наше мисли и утицао тако да смо их ми њему откривали и добијали поуке".
"Када умрем", говорио је старац својим ученицима, "сахраните ме поред оца Јоасафа. Сахраните ви мене сами, јер свештеника не можете дочекати. Тело моје немојте купати, положите га на даску, скрстите руке на груди, увијте ме у мантију и њеним крајевима покрите моје лице а камилавком главу. Ако неко пожели да се опрости са мном, нека целује крст; лице моје никоме не показујте".
Приближило се време одласка старца. Једног дана заповедио је он ученику своме Герасиму да запали свеће пред иконама и да чита Дела светих Апостола. После неког времена, лице је његово засијало, и он је гласно казао: "Слава Ти, Господе"! Затим, наредивши да се прекине читање, објавио је да је Господу угодно да му продужи живот још на недељу дана. Кроз недељу, опет по његовој заповести била су запаљене свеће и читала се Дела светих Апостола. Тихо је приклоНио старац главу своју на груди Герасима, келија се испунила благоуханијем, лице је његово просијало, и отац Герман се упокојио. Тако је блажено уснуо он сном праведника у 81. години свога многотрудног живота, 13. децембра 1837. године.
Послани с тужном вешћу у луку, вративши се објавио је, да је управник колоније Кошеварев запретио да сахрањују старца док он не стигне, да је он заповедио да се за усопшег начини бољи сандук и да ће га он сам са свештеником одмах довести. Но гле дунуо је страшан ветар, киша је пљуснула, настала је ужасна бура. Није било далеко растојање од луке до Јеловог, само два сата пута, но нико се није усућивао да се навезе на море по таквом невремену. Тако је трајало цео месец; и премда је цео месец лежало тело оца Германа у топлом дому његових васпитаника, лице се његово није изменило нити је било од тела и најмањег задаха. Најзад са искусним старчићем Козмом Училишчевим био је донесен сандук; од лучана нико није дошао, - Јеловски становници су сами предали земљи смртне остатке свога старца. Тако су се испуниле предсмртне речи оца Германа, - а затим се ветар утишао, и површина мора постала глатка, као огледало.
Једне вечери у насељу Котана (на Аљаски) видео се над Јеловим острвом необично светао стуб, који је досезао до неба. Запањени чудесном појавом, искусни старији људи и Герасим Вологдин и жена његова Ана рекли су: "Очигледно, отац Герман нас је напустио", и почели су се молити. Затим су они сазнали да је управо те ноћи преминуо старац. Тај стуб су видели са разних места и други. То вече, у другом насељу на Атогнаку, видели су као човека, који се подиже са Јеловог острва ка облацима.
Сахранивши свога оца, над гробом су му његови ученици поставили дрвени споменик. "Ја сам га лично видео", говорио је кадјакски свештеник Петар Кошеварев, "и сада могу рећи, да он уопште није нагрижен временом и као да је данас начињен".
Видевши славни у подвизима живот оца Германа, видевши његова чудеса, видевши испуњење његових предсказања и најзад његово блажено упокојење, "уопште сво месно становништво", сведочи преосвећени епископ Петар, "има пуно страхопоштовања поштовање према њему, као према светом подвижнику, и потпуно су уверени у његову богоугодност".
Године 1842, после пет година од престављења старца, пловећи морем у Кадјак и налазећи се у крајњој опасности, високопреосвећени Инокентије, архиепископ Камчатски и Алеутски, погледавши на Јелово острво, рекао је у себи: "Ако си ти, оче Германе, угодио Господу, то нека се промени ветар"! И тачно, није прошло, изгледа, ни четврт сата, говори високопреосвећени, а ветар им је постао погодан, и они су срећно пристали уз обалу. Из благодарности за избављење, архиепископ Инокентије служио је сам на гробу Преподобног Германа парастос.
Преподобни отац наш Герман и данас предстоји Пресветој Тројици просећи избављење од буре греха и страсти свима онима који светло празнују његов свети спомен, и кличу му: "Преподобни оче Германе, моли Бога за нас". Амин