Свети преподобни Зосима, игуман Соловецки

На годину дана по престављењу преподобног Саватија Богу би угодно да прослави место на Соловецком Острву где се подвизавао овај свети човек, подизањем славне и велике обитељи. За то дело Господ изабра мужа, сличног пустињољубивом подвижнику Саватију, - преподобног оца нашег Зосиму, о коме ће и бити наша реч. Преподобни Зосима беше из села Толвуја, крај језера Онеге. Његови родитељи, Гаврило и Варвара, живљаху побожно, и васпитаваху своје чедо у хришћанским врлинама и учаху га књизи. Дечак Зосима беше тих, смеран, кротак и срамежљив, и туђаше се младићких обичаја. Растући телом и духом, он се труђаше да из светих књига извуче бисер знања. И постигавши то, он је распознавао оно што је богоугодно, и познавао богатство доброте Божје...

30.04.2023. Аутор:: 0

Свети преподобни Зосима, игуман Соловецки На годину дана по престављењу преподобног Саватија Богу би угодно да прослави место на Соловецком Острву где се подвизавао овај свети човек, подизањем славне и велике обитељи. За то дело Господ изабра мужа, сличног пустињољубивом подвижнику Саватију, - преподобног оца нашег Зосиму, о коме ће и бити наша реч. Преподобни Зосима беше из села Толвуја, крај језера Онеге. Његови родитељи, Гаврило и Варвара, живљаху побожно, и васпитаваху своје чедо у хришћанским врлинама и учаху га књизи. Дечак Зосима беше тих, смеран, кротак и срамежљив, и туђаше се младићких обичаја. Растући телом и духом, он се труђаше да из светих књига извуче бисер знања. И постигавши то, он је распознавао оно што је богоугодно, и познавао богатство доброте Божје.
Целомудрени дечак заволе душевну и телесну чистоту, и одлучи да не ступа у брак- Он ту одлуку донесе, не зато што се гнушао брака већ што је као љубитељ разборитости хтео да избегне ту сметњу за богоугађање. У томе он се држао апостола који каже: Ко је неожењен брине се за Господње, како ће угодити Господу; а ко је ожењен брине се за светско, како ће угодити жени (1 Кор. 7, 32-33). Тако дакле, да би угађао једино Богу, он се одрече угађања своме телу и наложи уздржање своме природном нагону као сластољубљу. А када га родитељи стадоше приморавати на брак, он се веома ожалости, напусти родитељски дом, одрече се света, замонаши се, и настани се као пустињак у једном усамљеном месту, недалеко од родитељског дома. Ту се стаде подвизавати у молитвама и постовима, и у другим монашким трудовима, почињући служити Господу. А жељаше да има наставника себи, јер му за врлински живот и монашке подвиге не беше довољно читати књиге, већ му бејаше потребан такав искусан учитељ, који би самим делом показао ревносном младићу оно добро на које треба да навикне. Сем тога он сматраше да му и борављење близу својих преставља извесну сметњу за монашке подвиге, па смишљаше да се потпуно удаљи од суседства са свим што је световно и отиде у пуста места. Јер се у срцу његовом разгореваше огањ љубави божанске и потстицаше га на савршенство врлинско. Притом он имађаше жељу да и манастир негде подигне, не само ради себе него и ради других који буду хтели да монахују. И усрдно мољаше о томе Бога, да му покаже место за манастир и пружи сва средства за остварење његове намере.
Тада, по промислу Божјем, преподобни Зосима обрете врлинског доброг монаха, оног Германа што је раније са преподобним Саватијем живео неко време на Соловецком Острву. Монах Герман подробно исприча блаженом Зосими све о преподобном Саватију, а обавести га о Соловецком Острву, како је удаљено од људских насеља и подесно за обитавање монаха, јер има много шума и дубрава, и језера богатих рибом. Чувши то, преподобни Зосима се обрадова духом и зажеле да буде житељ тог острва и наследник блаженог Саватија, па усрдно мољаше Германа да га одведе на то острво и упути у пустињачки живот.
У то време преминуше родитељи преподобног Зосиме, и бише прибрани к претцима својим. Сахранивши тела њихова и раздавши сиромасима имање њихово, блажени Зосима заједно са Германом одмах крену на пут за Соловецко Острво. Божјом помоћу срећно стигоше до Острва, и пристадоше уз обалу на оном месту где су обично пристајали морепловци, близу језера са слатком водом. И недалеко од обале разапеше себи шатор, и у њему обавише свеноћно бденије, певајући псалме Давидове и молећи се Христу Богу и Пресветој Богородици да им пошаљу с неба помоћ и благослов за њихово настањење на овом острву.
А када свану, преподобни Зосима изиђе из шатора, и угледа зрак светлости који обасјаваше њега и цело оно место. Преподобни се ужасну гледајући блистање необичне светлости. А када скрену поглед на исток, угледа у ваздуху велику и дивну цркву. Ненавикнут на таква откровења, он не смејаше гледати дуго на ту појављену цркву, и убрзо утрча у шатор. Видевши га измењеног у лицу, Герман разумеде да је преподобни имао неко необично виђење, па га упита: Зашто си се, љубазни, тако изменио у лицу? Чега си се то уплашио? Да ниси видео нешто ново и необично?
Преподобни Зосима му онда исприча како виде неисказано блистање небеске светлости, осветљеност места, и необичну цркву у ваздуху. Размишљајући о овом виђењу, Герман се сети удаљења световњака са овог острва при ави Саватију и његовог пророштва о монашкој обитељи на острву, па рече Зосими: "Не плаши се, возљубљени, него пази на себе, јер, како ми изгледа, Господ хоће да се преко тебе сабере овде мноштво монаха". И Герман му исприча догађај са рибаревом женом, како је, наиме, избише нека два светла младића, и рекоше јој: Нема вам места на овом острву; одлазите одавде, јер је ово место Бог спремио за наставање монаха.
Чувши ове Германове речи, слуга Божји Зосима се испуни велике духовне радости, и још се више учврсти у намери да сагради манастир на овом месту. Онда се обојица помолише Богу да им сарађује у њиховом делу, и да им помогне да га доврше. Затим се дадоше на посао: стадоше сећи дрва потребна за грађу, саградише келије, и оградише двориште оградом, једновремено се подвизавајући двоструким трудом, телесним и духовним: телом се трудећи на зидању манастира, а духом ратујући против демона, наоружани молитвом и постом. Храну себи преподобни добијаху у зноју лица свога, обрађујући земљу и засевајући је усевима. А Бог укрепљаваше слуге Своје, милостиво погледајући с неба на њих и помажући их у свима делима њиховим.
После извесног времена указа се потреба да блажени Герман отпутује на ону страну мора. Тамо се он задржа неколико дана. И кад се хтеде вратити на Острво, не могаде, јер наступи јесен, време захладне, удари снег, настадоше мећаве, почеше страшне буре на мору, санте пловљаху, те се зато никаквом лађом не могаше препловити море до Соловецког Острва. Стога блажени Герман сву зиму остаде на оној обали, а преподобни Зосима проведе сам на острву. Испрва преподобни много туговаше због старца Германа, но потом сву наду положи на Бога, говорећи с Давидом: Теби сам привржен од рођења, од утробе матере моје ти си Бог мој. Немој отступити од мене!- Тебе се држим од рођења, од утробе матере моје ти си бранич мој (Псал. 21, 11-12; 70, 6). И преподобни се стаде још усрдније подвизавати, додајући труд на труд, и пребивајући у непрестаној молитви и пошћењу. А бесови, не могући гледати тако врлински живот и подносити срамоту од њега, окомише се на њега многим нападима: некад навођаху на њега униније, некад разна страшилишта и привиде, некад ствараху силну дреку, да би застрашили неустрашивог војника Христовог и поколебали непоколебљивог; некад се претвараху у дивље звери и змије, и јаросно кидисаху на њега силовито, као да хоће да га растргну и прождеру. А слуга Божји супроћаше им се крсним знаком и молитвом, и ругаше им се говорећи: О немоћна сило вражија! ако сте добили од Бога власт нада мном, онда радите са мном што хоћете; ако пак нисте, што се онда узалуд трудите?" И појаше из Давидових псалмова стихове: Оптекавши, опколише ме, а ја им се именом Господњим противљах. Нека устане Бог, и распрштаће се непријатељи његови (Псал. 117, 11; 67, 2). И свети додаваше усрдну молитву Богу, са умилењем зборећи:
"Боже вечни, Царе беспочетни, Творче и Господару сваког саздања! Ти си Цар над царевима и Господар над господарима; Ти си Спаситељ душа и Избавитељ верујућих у Тебе; Ти си нада оних што се труде и узданица оних што су на пучини морској; Ти си Наставник слугу Твојих; Ти си Љубитељ свакога добра; Ти си Утешитељ оних што плачу; Ти си радост светих; Ти си живот вечни, и светлост незалазна, и извор светиње; Ти си слава Бога Оца, пуноћа Светога Духа; Ти седиш с десне стране Оца и владаш вечно, - стога Те ја, слуга Твој, молим, смирено припадајући к Теби: услиши мољење моје, Пресвети Царе, Преблаги Господе, и не окрени лице Твоје од молитве моје, него ме избави од уста пагубне змије која је разјапила вилице своје на мене и иште да ме прогута; сачувај ме од заседа ђаволових, да бих се, ограђиван и чуван војском светих Анђела Твојих, избавио чељусти његових, и добио спасење у Тебе, Господа мог, у кога верујем, и у кога се надам, и кога вавек славим са Оцем и Светим Духом".
Тако се молећи, преподобни Зосима одгоњаше од себе вражије нападе; и од његове молитве и крсног знака бегаху демони као прах од ветра; а он, хвалећи и славећи Бога, пребиваше без штете од њих. У то време догоди му се и следеће искушење. Пошто зима беше опака и дуга, преподобни стаде сумњати да ће му храна коју имаше трајати до лета. А то невидљиви непријатељи убациваху му у душу смутњу, да би га уплашили глађу и превременом смрћу. Размишљајући о томе, преподобни се опомену речи, самим Господом речених у светом Еванђељу: Не брините се шта ћете јести; не брините се за сутра. Него иштите најпре царства Божијег, и правде Његове, и ово ће вам се све додати; јер Отац ваш небески зна шта вама треба (Мт. 6, 25.34.33.32). И стога сву бригу своју препустивши Богу који промишља о свему, преподобни тешаше себе Псалмопевачевим речима: Баци на Господа бригу своју, и Он ће те прехранити (Псал. 54, 23). Тако тешећи себе, преподобни одгоњаше од себе смутњу коју му у срце стављаше враг нашег спасења.
И стварно, Бог не остави свога угодника који се уздаше у Њега: посла к њему два непозната човека са котарицом пуном хлеба, брашна и зејтина. Дајући преподобном ту котарицу са храном, они му рекоше: "Оче, узми и једи; а ми ћемо доћи к теби када нам Бог нареди". Рекавши то, они одмах отидоше, тако да преподобни не стиже да их упита ни откуда дођоше. И дуго време очекиваше блажени Зосима ова два човека. И када виде да их нема, њему би јасно да је то била Божја посета њему. И он од свег срца заблагодари Господу за Његово милостивно промишљање о њему и за неисказани дар.
Када зима прође, старац Герман дође, водећи са собом неког мирјанина Марка, по занимању рибара. Заједно с њим Герман привезе доста хране, а усто и мреже за ловљење рибе. После неког времена Марко прими монашки чин. Ускоро затим многи мирјани, жељни спасења стадоше долазити к подвижницима, зидаху себи келије и храњаху се трудом руку својих.
Убрзо после тога преподобни Зосима подиже малу цркву у име Господа нашег Исуса Христа, у спомен богодоличног Преображења Његовог; и то на оном месту где преподобни виде у ваздуху цркву, обасјану неисказаном светлошћу. Затим подиже уз цркву и малу трапезу, и на тај начин основа на острву општежиће монашко.
После тога преподобни Зосима посла једног од братије у Новгород к архиепископу Јони. да иште од њега благослов за освећење храма и игумана за новоосновани манастир. Архиепископ им убрзо посла благослов и јеромонаха Павла за игумана. Добивши архипастирски благослов и игумана, преподобни Зосима, блажени Герман и сва братија обрадоваше се веома. И освећена би црква и манастир у славу Божију. И тако отпоче чесна и славна обитељ Соловецка.
Међутим, после не много времена игуман Павле, не могући подносити пустињске трудове, врати се у Новгород. После њега би игуманом Теодосије , али и он исто тако напусти пустињу. Тада се братија договорише с преподобним Зосимом да не узимају себи игумана из других манастира, него да изаберу игумана из своје средине. Затим на другом већу братија решише да самог преподобног Зосиму приморају на старешинство, што и учинише. Онда неки од братије отпутоваше у Новгород и молише архиепископа да позове к себи њиховог оца и да га рукоположи за свештеника и за игумана, иако он неће. Архиепископ испуни молбу братије: посла писмо преподобноме, позва га к себи, и убеди га да прими свештенички и игумански чин. Затим га довољно поучи, па са чешћу отпусти. Многи пак грађани новгородски, при одласку преподобнога из Новгорода, дадоше преподобноме на манастирску потребу: сасуде, одежде, новац и жито; и то у изобилној мери. И допутова преподобни у своју обитељ као игуман, и би дочекан од братије са чешћу и великом радошћу.
Када преподобни Зосима служаше у манастиру прву свету литургију, на њему се деси божанствено чудо које сви видеше: лице његово засија благодаћу Светога Духа као лице анђела, и црква се испуни дивним миомиром. То би очигледно сведочанство да је преподобни као достојан примио свештенички и игумански чин. И сва се братија обрадоваше великом радошћу због таквог пастира свог, испуњеног благодаћу Божјом, и прославише Бога. Десише се том приликом у цркви и неки трговци. Преподобни им даде нафору, али је они непажњом изгубише. Брат Макарије, пролазећи путем, угледа нафору на земљи и поред ње пса, који је хтео да је устима дохвати али га је огањ опаљивао. Узевши нафору, брат је однесе преподобном и исприча шта је видео, и сви који чуше то, удивише се.
Пошто се из дана у дан број братије увећаваше, тако да се нису могли смештати сви у цркву на молитву, преподобни сагради велику цркву, и многе нове келије подиже, и манастир прошири.
Након неколико година преподобни се опомену блаженог Саватија, који се на том острву много подвизавао, и би му жао што чесне мошти његове почивају на другом месту, крај реке Виге, где се он престави, а не на острву, на коме је он провео много година свог пустињачког житија. Стога се преподобни отац наш Зосима стаде саветовати са братијом о преношењу моштију блаженог Саватија са Виге на Острво. Док се преподобни саветоваше са братијом о томе, стиже му писмо из обитељи Пресвете Богородице, на Белом Језеру, које донесе један монах из манастира преподобног Кирила, писмо писано преподобном Зосими од стране игумана Кирила и братије. Писмо је гласило овако:
"Благодат и милост од Бога Оца и Господа нашег Исуса Христа, возљубљеном у Христу настојатељу духовном, богољубивом игуману Зосими са свом у Христу братијом желимо радовати се свагда. Слушали смо од долазника из вашега краја о Соловецком Острву, да оно, због морских путних тешкоћа никада насељено људима откако је сунца на небу, сада је по промислу Божјем и посредовањем Пречисте Богородице насељено монасима; слушали смо да је старањем вашег у Богу трудољубља устројен на Острву манастир у част Преображења Господа Бога и Спаса нашег Исуса Христа, и да се у њему већ подвизава много братије; слушали смо да је у вас, молитвама Пречисте Богоматере, све добро уређено; само вам једно благо недостаје: мошти преподобног Саватија, који се пре вашег трудољубља на том острву ради Бога подвизавао, време у пошћењу и трудовима проводио и у животу врлинском савршен био као древни оци подвижници. Заволевши Христа свом душом, он се удаљи од света, и доби блажену кончину радујући се. Некима од братије нашег манастира, који су били у Новгороду, казивао је један богољубиви човек, по имену Јован, да се он, када је ради трговине пловио по мору и био на реци Виги, удостојио видети жива преподобног Саватија, и чути од њега духовну поуку; и када се преподобни Саватије душом преставио к Богу, онда су чесно тело његово чесно погребли игуман Натанаил и он. Исто тако Јован је испричао нашој братији о чуду које се десило на мору, када Бог. молитвама преподобног Саватија, спасе од дављења њега и његовог брата Теодора. И друга многа знамења и чудеса, као што слушасмо, збиваху се на гробу преподобног Саватија. Јер преподобни Саватије угоди Богу, и ми сами смо сведоци врлинског живота његовог, пошто овај блажени отац доста година проживе с нама у обитељи Пречисте Богородице у Кириловом манастиру. Тога ради пишемо сада вашој светости, дајући вам духовни савет: не лишавајте себе таквога дара, већ са молитвеним страхопоштовањем пренесите код вас чесне мошти преподобног и блаженог Саватија, да оне буду положене тамо где се он подвизавао много година. Будите здрави у Христу Исусу на вечни живот, и као богољубиви молите се за нас, да нас Господ, молитвама преподобног Саватија, избави од свих зала која наилазе на нас".
Када блажени Зосима, игуман соловецки, прочита наглас ово писмо свој братији, обрадоваше се духом он и сва братија, и као једним устима рекоше: "Ово није од људи, већ од самога Бога!" И одмах, спремивши лађу, преподобни Зосима са мноштвом братије кренуше лађом на супротну обалу. Ветар бејаше повољан и они брзо стигоше тамо. Дошавши до капеле на обали реке Виге, откопаше гроб преподобног Саватија, и ваздух се тог часа испуни миомиром. А када отворише ковчег, угледаше угодника Божјег потпуно целог, јер се труљење не беше коснуло ни тела ни одела светитељевог. Задивљени, братија прославише Бога, и са појањем свештених песама пренесоше чесне мошти на лађу. И како беше ветар повољан они добро пловљаху, и брзо стигоше до своје обитељи, радујући се и благодарећи Христа Бога што им подари такво духовно сакровиште - мошти Светог Саватија преподобног. Затим их положише иза олтара цркве Успенија Пресвете Богородице, у капели нарочито за то подигнутој. И сви болесници, који са вером притицаху ка гробу преподобног Саватија, добијаху исцељење светим молитвама његовим. Блажени пак Зосима сваке ноћи долажаше на гроб преподобног Саватија и мољаше се, чинећи многобројне поклоне све до самог јутарњег богослужења.
Горе споменути трговац Јован, који је учествовао у сахрани светог Саватија, имађаше са својим братом Теодором велику веру и љубав према светитељу што их је спасао од погабије на мору. Израдивши икону преподобног Саватија, они је донеше у Соловецки манастир и предадоше игуману Зосими, са многим другим даровима потребним за манастир. Примивши чесну икону преподобног Саватија, игуман Зосима је целива и постави изнам моштију преподобнога, па обраћајући се икони као самом преподобном, рече: "Слуго Божји, иако си завршио овај временски живот телом, но духом својим не отступај од нас! Руководи нас ка Христу Богу, учећи нас да идемо путем заповести Господњих, и да носимо крст свој, и да последујемо Господу нашем. Ти преподобни, имајући слободу према Господу Христу и Пречистој Матери Његовој, буди молитвеник и посредник за нас недостојне житеље ове свете обитељи, којој си ти старешина. Буди помоћник и заступник овој Богом сабраној дружини, да бисмо, живећи на овом месту, молитвама твојим чувани пребивали неповређени од демона и злих људи, славећи Свету Тројицу, Оца и Сина и Светога Духа".
Видећи како благодаћу Божјом обитељ Соловецка цвета, и из дана у дан увећава се и украшава врлинским иноцима и изванредним подвизима преподобног Зосиме, ђаво ненавидник свакога добра, распаљиваше се завишћу. Али, немоћан да сам непосредно науди манастиру, пошто га увек прогоњаше и посрамљиваше блажени Зосима и остали врли подвижници, ђаво потстаче зле људе да пакости чине светој обитељи и да наносе зло старешини и братији. Стога, нахушкани од ђавола, стадоше долазити на Соловецко Острво многе бољарске слуге и житељи земље Корељске, и ловити рибу по језерима. При томе забрањиваху иноцима да лове рибу за манастирске потребе, говорећи да су они господари острва. И још разним погрдним и ружним речима грђаху преподобног Зосиму и све монахе, и многе непријатности им приређиваху, и хваљаху се да ће манастир разорити и монахе одатле протерати. То принуди преподобног Зосиму да путује у Новгород ка архиепископу Теофилу, да га моли за помоћ и заштиту. Узевши неке од ученика својих, он отпутова с њима у Новгород. Када стиже тамо, он оде к архиепископу, поклони му се и положи своју молбу о манастиру који пати од рђавих људи. Архиепископ му на то рече: Чесни оче, ја сам, уз помоћ Божју, увек готов да помогнем твоме манастиру; али је најпре потребно да затражиш помоћ од бојара и велможа који управљају нашим градом.
Преподобни Зосима пође к бојарима, и обилазећи њихове домове мољаше их да заштите манастир и не допусте рђавим људима да га разоре. Сви бојари, који управљаху градом, обећаше преподобноме своју помоћ. Том приликом преподобни дође к једној бојарки - удови, којој беше име Марта, пошто њене слуге и сељаци, који живљаху на њеним поседима, чињаху многе неправде манастиру. Када јој слуге јавише да је преподобни дошао, она нареди да га са поругом отерају од њеног дома. Смерни слуга Божји стрпљиво поднесе ту увреду, а својим ученицима рече: "Ево иду дани, када житељи овога дома неће више ходити по двору овом; и затвориће се врата овога дома, и више се неће отворити, и овај ће двор опустети". Рекавши то, преподобни ућута. И зби се у своје време све што преподобни прорече.
Међутим архиепископ сазва к себи бојаре и обавести их о свима неправдама и непријатностима, које њихове слуге и сељаци причињаваху манастиру преподобнога Зосиме. Бојари, решивши једногласно да преподобноме укажу своју помоћ и подршку, цело Острво поклонише његовом манастиру. Ту своју одлуку бојари потврдише повељом, на коју ставише осам печата: први архиепископов, други градоначелников, трећи тисућников, и осталих пет са пет крајева града. Поред тога бојари обдарише преподобнога многим стварима потребним за манастир: црквеним сасудима, свештеничким одеждама, златом, сребром и великом количином жита. И још обећаше да ће убудуће манастир помагати у свему.
Када за све то чу споменута бојарка Марта, па још од многих веродостојних људи сазнаде и о врлинском животу блаженог Зосиме, она увиде да је то истински слуга Божји, покаја се што увреди преподобнога, и посла свога човека к преподобноме са молбом да дође код ње на обед. Незлобив, и дајући осталима пример незлобивости, преподобни оде на обед. Чим уђе у бојаркин дом, она заједно са синовима и кћерима својим узе благослов од преподобног, и посадише га на почасно место. Док све званице јеђаху и пијаху веселећи се, преподобни по обичају свом сеђаше смерно и кротко и јеђаше мало. Погледавши пак на присутне за трпезом бојаре, он се зачуди, јер виде страшан призор, па обори главу доле и никоме ништа не рече. Затим погледавши опет, он виде то исто, и опет обори главу. А кад и трећи пут погледа на званице, он и тада угледа исти страшан призор, наиме: виде без глава шесторицу најглавнијих бојара који сеђаху заједно с њим за трпезом. И чуђаше се слуга Божји призору, како ти људи седе и гозбују а главе немају. Али одмах разумеде шта значи то виђење, па оборивши главу уздахну и заплака, и више не окуси ништа са трпезе, иако га много нуђаху и мољаху. После обеда бољарка Марта моли преподобнога да јој опрости увреду коју му је нанела, и подари његовом манастиру имање крај реке Суме, па га отпусти с миром.
Када преподобни изиђе из њеног дома, омиљени ученик његов Данило питаше га са упорном молећивошћу, зашто је за време обеда три пута погледао на бољаре за трпезом, обарао главу и, уздахнувши, заплакао, па после тога ништа више није окусио. Преподобни му одговори: Чедо, ти сувише упорно молиш, као што је пророк Јелисеј молио пророка Илију; стога нећу сакрити од тебе неисказане судове Божје, који ће се збити у своје време, но ти чувај тајну ову док се Божје одлуке не испуне. Ја видех шесторицу најглавнијих бољара где за трпезом седе без глава; ужаснух се од тог виђења, и више не могох ништа да метнем у уста. Држим да ће ти људи ускоро бити обезглављени. Но ти, чедо, пази да никоме не кажеш ово што од мене чујеш.
Затим преподобни отпутова натраг у свој манастир са тапијском повељом и са многим даровима од богољубивих житеља новгородских.
После неког времена преподобни чу да је велики кнез Московски Јован Васиљевич са великом војском дошао на Новгород, и казнио смрћу неке бојаре, да би остале заплашио. Тада бише посечени и оних шест бојара које преподобни виде на обеду код бојарке Марте где седе без главе. Сама пак бојарка Марта, по наређењу великог кнеза, би са својом децом послата на заточење у Нижњи Новгород, а имање њено разграбљено. И тако дом њен заиста остаде пуст, као што прорече преподобни Зосима када с поругом би прогнан из њенога дома.
Пошто преподобни поживе већ доста година на земљи, и сваку врлину усаврши, приближи се време његове блажене кончине. Пун дана и богоугодних трудова, он благовремено припреми себи гроб и погледајући на њега, плакаше, свагда помишљајући на смрт и спремајући се за њу. Предосећајући свој блиски одлазак к Богу, изнемогао и болешљив телом од старости и многих подвига, он сазва к себи братију и рече им: "Ево, чеда и братије, ја одлазим из овог временског живота, а вас поверавам свемилостивом Богу и Пречистој Богородици. Реците ми, кога желите да имате за игумана у Богу после мене?" А сва братија громко заридаше, и као једним устима рекоше: "Оче и пастиру наш, сви бисмо ми хтели да заједно с тобом умремо. Али то није у нашој власти , јер је једно суд човечији а друго суд Божји. Христос Бог наш, који те обавести о твом одласку у вечне обитељи, може нам преко тебе дати наставника, способног да нас руководи ка спасењу. Но нека нас молитве твоје чувају, и нека благослов твој буде на нама, јер си ти отац наш у Господу. И као што си се у овом животу бринуо за нас ништавне, тако нас, молимо те, и по твом одласку к Богу, не остави сироте".
Рекавши то, братија умукоше, али не престадоше силно плакати и ридати. А преподобни им опет рече: "Чеда, рекох вам да вас предајем у руке Господу и Пречистој Богородици; а односно игумана, пошто препустисте Господу, Пречистој Богородици и мојој убогости, онда нека вам игуманом буде Арсеније, јер је најдостојнији и најспособнији да управља манастиром и братијом".
Рекавши то, преподобни предаде игуманство Арсенију, мужу врлинском и опитном; и рече му: "Ето, брате, постављам те у Богу за стројитеља и руководиоца ове свете обитељи и све братије, сабране овде из љубави према Богу. Будно дакле пази да се ништа не изостави од манастирских прописа, састављених на основу апостолског учења и предања светих Отаца, као што су прописи: о црквеном богослужењу, о једењу и пијењу у трапези, и о целом уопште поретку манастирском, заведеном мојим смирењем. Све то држите у потпуности и непроменљиво. А Господ нека управи стопе ваше ка држању заповести Његових, молитвама Пречисте Госпође Владичице наше Богородице Дјеве и свих Светих, као и молитвама угодника Свог преподобног Саватија. Господ наш Исус Христос нека вас закрили од свих замки ђавољих, и нека вас утврди у божанској љубави Својој. Ја пак, иако се растајем од вас телом, исплаћујући природни дуг смрти, ипак ћу духом остати с вама неотступно. И ово нека вам је знано: ако обретем благодат пред Богом, онда ће се по одласку мом од вас ова обитељ увеличати још више, и сабраће се мноштво братије из љубави према Христу, и напуниће се ово место духовним изобиљем, и неће бити оскудице у стварима потребним за одржање тела".
Рекавши то, преподобни још дуго поучи братију врлинском животу. Затим свакога целива духовним целивом и благослови, па подиже руке к небу и помоли се за обитељ, и за сво своје духовно стадо , и за себе. Онда, прекрсгивши се светим крстом рече братији: "Мир вам!" Затим, подигавши опет очи своје к небу, рече: "Човекољубиви Господе, удостоји ме да станем с десне стране Тебе, када будеш дошао у слави да судиш живима и мртвима и да свакоме даш по делима његовим. " Изговоривши ове речи, преподобни леже на одар и предаде своју свету душу у руке Господу свом, кога љубљаше и коме од младости своје служаше у светости и правди.
Представи се преподобни отац наш Зосима седамнаестог априла 1478 године. И плакаху братија за њим много и ридаху горко. Затим га опојаше, и чесно тело његово положише у гроб, који он још за живота својим рукама ископа позади олтара цркве Преображења Господња. Ту потом братија подигоше капелу над моштима преподобнога, поставише свете иконе и свећњаке, и братија долажаху и мољаху се тамо. А биваху и чудеса на гробу преподобнога, и сада бивају на онима који са вером прибегавају. Јер као што сам преподобни, одлазећи душом ка Господу, обећа да неће оставити место на коме се подвизавао него ће духом неотступно боравити с ученицима својим, стварно и испуни своје обећање, посећујући из небеских обитељи земаљску обитељ своју и присуствујући невидљиво у њој. Понекад пак. преподобни се јављао у видљивом облику и на копну и на мору, помажући онима који су у невољи. Много пута преподобни се јављао на мору, за време буре: бродове од бродолома спасавао, морепловце од дављења избављао, буру у тишину претварао. Понекад је виђан у цркви где стоји усред братије и моли се. Убрзо по престављењу свом, у девети дан, преподобни се јави иноку Данилу и исприча му како је милошћу Божјом избегао ваздушне духове и заседе њихове, и прибројан к лику светих.
Затим се преподобни на јасан начин јави старцу Тарасију на гробу свом, а и ученику свом Герасиму. Овоме се јави једне недеље после јутрења, идући од гробнице преподобног Саватија ка својој гробници, при чему се обазре на Герасима и рече му: "Подвизавај се, чедо, да би примио награду за труде своје". Том истом Герасиму преподобни се по други пут јави у време божанствене литургије на Велики Четвртак, стојећи у саборној цркви. А када се братија стадоше причешћивати, преподобни Зосима рече Герасиму: "Иди и ти, и причести се". И стајаше преподобни крај Светих Тајни док се сви причестише, па онда постаде невидљив.
Једном, када свештеноинок Доситеј у време повечерње молитве стајаше у притвору црквеном и мољаше се за једног бесомучног брата, преподобни му се јави и рече му: "Исцељење неће бити од користи брату за кога се молиш; њему је потребно да још неко време остане у том страдању".
Старац Теодул, оклизнувши се једном приликом, паде на земљи и силно се угрува, и болестан лежаше на одру, и не могаше ићи на своје уобичајено молитвено правило. Једном касно увече преподобни Зосима с молитвом куцну на врата његове келије, уђе у келију и исцели га.
Од ових и многих сличних јављања преподобнога очигледно је да преподобни не отступа од свога места, и као чедољубив отац не оставља чеда своја која се подвизавају на том месту; и пружа брзу помоћ свакоме који му се са вером обраћа.
Соловецки монах Митрофан казиваше о себи братији ово: Док бејах у свету, ја сам као трговац често пловио морем. Једном настаде страховита бура, и тридесет дана таласи витлаху лађу по мору. Када бура достиже врхунац и таласи пребациваху лађу, сви се на лађи преплашени и очајни мољаху Богу и Пресветој Богородици. Затим се путници сетише преподобног Зосиме, Соловецког чудотворца, и призваше га у помоћ. И ускоро угледаше преподобног оца где седи на крми лађе и својом мантијом удара таласе и одвраћа их од лађе, те лађа безбедно савлађиваше таласе. Тако преподобни, гледан од свију путника, управљаше лађом дан и ноћ, штитећи је од таласа и потопљења, док лађа не пристаде уз обалу. После тога необични крманош постаде невидљив.
Инок Јелисеј разболе се за време пловидбе по мору, и веома жељаше да прими схиму, али на домаку саме обале умре. Преподобни Зосима, кога покојни Јелисеј у време своје болести беше видео и замолио га да се помоли за њега, поврати Јелисеја , и инок Јелисеј би жив док не прими схиму и не причести се Светим Тајнама. После тога инок леже и усну у Господу.
Једног мирјанина Никона силно мучаху беси. Њега доведоше на гроб преподобног Зосиме. Преподобни му се јави, ослободи га ђавољег насиља и посла кући здрава.
Један земљоделац, по имену Гораин, ослепе сасвим. Дошавши на гроб преподобног Зосиме, доби исцељење и прогледа. Али због маловерја свог тај земљоделац ослепе по други пут. И када са покајањем притече гробу преподобнога и са сузама се помоли, преподобни му опет подари исцељење очима. - И многе друге болеснике исцели преподобни, пошто никада није отказивао помоћ своју онима који са вером призивају свето име његово.
Преподобни Зосима се јављао не само сам, него много пута и заједно са преподобним Саватијем, и оба чудотворца виђана су заједно од многих. Тако, када се једном брат Јосиф налажаше на острву Кузову, удаљеном од Соловецког Острва око тридесет километара, и ноћу се попе на гору ради молитве, он, погледавши ка Соловецком манастиру, угледа усред манастира два огњена стуба, који се дизаху од земље до неба и веома сијаху. Када он то исприча другој братији, они рекоше: То оснивачи и старешине манастира Соловецког, преподобни оци Зосима и Саватије сијају из гробова својих , јер су они заиста духовни стубови , који су се светлошћу благодати Божје просветили.
Два брата, Саватије и Терапонт, по свршетку Великог Поста бише због неких манастирских послова послани у Вирму, где се у пристаништу налазио манастирски дом са намирницама. Пловећи, они се приближише острву Шужмуј, удаљеном око шездесет километара од Соловецког Острва, и један од њих, Саватије, угледа на крају тог острва два црвена стуба, не много велика. И када тамо пристадоше, обретоше једну малу колибицу и у њој два нага и гладна човека, са иструлелим ногама, једва живе. Почетком зиме та два човека беху на мору, али се њихова лађа разби и они се искрцаше на острво, и ту зазимише, пошто не беше никога да их одатле узме. Када ови јадници угледаше иноке, упиташе их: Господо, ко сте ви? Да ли вас соловецки старци послаше к нама? Саватије и Терапонт их упиташе: О каквим соловецким старцима говорите? Болесници одговорише: К нама долажаху и посећиваху нас два чесна старца, од којих се један зове Зосима а други Саватије. Кад год они долажаху к нама, болови се наши стишаваху, и ми не осећасмо ни глад ни хладноћу. Малочас, пред ваш долазак, они беху код нас, и говораху нам: "Не тугујте, скоро ћемо послати по вас". Чувши то , иноци се удивише, па поткрепивши болеснике храном, узеше их са собом и одвезоше у манастир.
Жену неку бесомучну, по имену Марију, њен муж Онисим довезе у Соловецки манастир. Преподобни оци Зосима и Саватије заједно се јавише, и исцелише је појавом својом одагнавши из ње беса. - Исто тако, свети оци васкрсоше из мртвих једну младу жену, кћер Јеремије, који је некада био слуга преподобног Зосиме. Ова жена, по наговору бесова, закла себе, и лежаше као мртва. Њени родитељи горко плакаху и призиваху у помоћ преподобне оце, Зосиму и Саватија. Идуће ноћи преподобни се јавише њој у сну и, дајући јој суд пун неке масти, рекоше јој: "Намажи своје ране, јер због суза твога оца и матере који вапију к нама, ми дођосмо да те исцелимо". Она, чињаше јој се у сну, намаза том машћу ране своје, и трже се из сна, и после три дана потпуно јој зарастоше велике и смртоносне ране, и она савршено оздрави.
Неки разбојник Василије, покајавши се, дође у Соловецки манастир и прими монашки чин, Али, после неког времена, вучен ђаволом у првобитни начин живота, он намисли да побегне из манастира. Спремивши чамац, он украде неке манастирске књиге, одежде и сасуде, однесе их у чамац, и ноћу побеже са чамцем. Пловећи тако, он пристаде чамцем уз острво Анзерско, удаљено петнаестак километара од Соловецког Острва. Ту га спопаде неки неодољиви сан, и он, привезавши добро чамац за обалу, изађе из чамца, па леже на земљу и заспа. И у сну му се јавише обојица преподобних; један од њих, преподобни Зосима, погледа с гневом на њега, рече: "Бедниче, ти мене поткрадаш! Ја зидам, а ти рушиш!" А Василије у сновиђењу том мољаше преподобног за опроштај. Преподобни му онда рече: "Опроштај ћеш добити, али ћеш остати на том месту три дана".
Тргнувши се иза сна, Василије не виде никога, нити нађе чамац, па седе и плакаше, док три дана не минуше. Онда неки трговци, пловећи мимо тог острва, узеше одатле инока и превезоше у манастир. Ту се он кајаше са сузама; и исповедајући свој грех пред братијом, он им казиваше о јављењу преподобних. У то време манастирски рибари ловљаху рибу за морем, на реци Умби, на даљини од Соловецког Острва око пет стотина километара. Старешина им беше старац Фотије. Њему се јавише у сну обојица преподобних, и свети Зосима му рече: "Ево, довезосмо вам чамац за риболов, јер сазнадосмо да вам је потребан чамац; само пазите да ништа не изгубите од ствари што су у њему, него их све доставите манастиру!. Пробудивши се, Фотије исприча другим рибарима своје виђење. Отишавши на обалу, рибари стварно нађоше тамо чамац, и у њему много манастирских ствари. Ове ствари рибари потом привезоше у манастир и испричаше о јављењу преподобних.
Један човек, по имену Теодор, који живљаше на обали мора око реке Суме, казиваше ово: "Догоди ми се да пловљах по мору са робом. Изненада се диже силна бура на мору; ми спустисмо ленгере и стадосмо; и бесмо у великој опасности, и мољасмо се Богу, и призивасмо у помоћ преподобне оце, Зосиму и Саватија. Ја пак, ушавши унутра у лађу, задремах, и видех два светолика старца где стоје на лађи и говоре крманошу: "Окрени лађу кљуном према ветру". И одмах се пренух, и похитах к људима који избациваху воду из лађе. Један од њих, веома уморан, задрема, али брзо скочи, и исприча ми ово: "Ја овог тренутка видех на лађи два старца који разговараху међу собом"при чему један од њих рече другоме: "Припази, брате, ову лађу, а ја журим у Соловецки манастир на службу Божју'". Чувши то, ми се удивисмо и веома обрадовасмо, јер се испунисмо надом да ћемо се спасти погибије. И заиста, бура брзо престаде и настаде тишина, те ми продужисмо свој пут добро, благодарећи Бога и Његове свете угоднике.
Старац Филимон казиваше ово: Када живљах у пустињи у усамљеништву, на мене понекад, по дејству ђавола, наилажаше силно униније, потиштеност. А разлог томе беше овај: један од братије остави код мене на чување новац, дванаест новчаница; после неког времена тај новац пропаде незнано како. Брат онај се веома ожалости, а и мене спопаде силна туга због тога и држаше ме неколико дана. Једном, пошто заврших своје молитвено правило, ја седох, и када мало задремах, у моју келију уђоше два старца. Ја их упитах: Зашто уђосте без молитве? О они ми одговорише: "Ми сатворисмо молитву; зар ти ниси чуо?" Ја им онда рекох: Седите, господо моја. Затим их упитах: Ко сте ви; нисте ли нашег манастира старци? ја вас не знам. Један ми од њих одговори: "Ја се зовем Зосима, а овај други - Саватије. Не тугуј, брате, због изгубљеног новца, јер ће се наћи"- Ови преподобни говораху ми још много душекорисних ствари, па онда постадоше невидљиви. А ја, пробудивши се, никога не видех, али туга прође и ја осетих радост у души. После тога новац би пронађен на истом месту на коме беше и остављен. Томе се обрадовасмо и ја и брат мој, и ми заједно узнесосмо хвалу и благодарност Богу и преподобним оцима нашим, Зосими и Саватију.
Ова и многа друга чудеса починише ови преподобни оци, старешине Соловецке обитељи. Ова споменута овде нека послуже на корист нашим душама и на прослављење угодника Божјих, а на славу и хвалу Господа нашег Исуса Христа, са Оцем и Светим Духом слављеног вавек, амин.