Свети преподобни Јеротеј

Родом са Пелопонеза из села Каламата. Подвизавао се у Иверском манастиру у Светој Гори. Одликовао се и великом светском ученошћу и строгим подвигом монашким. Старао се да испуни оно правило светог Арсенија: „Монаху је доста и један сат спавања у току двадесет четири сата”. Упокојио се на острву Јуру 1745. године. Мошти му чудотворне. Од моштију чува му се у Иверском манастиру глава. Од додира његових светих моштију у Цариграду једна слепа жена прогледала.

26.09.2021. Аутор:: 0

Свети преподобни Јеротеј Преподобни Јеротеј роди се 1686 године на Пелопонезу, у селу Каламата, од благочестивих и богатих родитеља: Диме и Асимине. Кад Јеротеју би осам година родитељи га дадоше у школу. Даровит и вредан, он брзо показа одличан успех у учењу. Слободно време он није трошио на уобичајене дечје игре и забаве, него је, као неки зрео човек, све то избегавао и веома марљиво учио грчки и латински језик, и са радошћу читао Свето Писмо, које му је служило као храна, а Господ, видећи његову доброту и вредноћу, посла небеску мудрост, те он са временом савршено изучи философске науке, и језике латински и грчки.Када Јеротеј постаде пунолетан, родитељи зажелеше да га ожене. Али Јеротејева душа гораше од жеље да се посвети монашком животу. Но ову своју жељу и намеру он се не реши казати родитељима, да их не би ожалостио Због тога је много пазио у свом добром и целомудреном срцу. Обревши се у безизлазном положају, Јеротеј се молитвом обрати к срцезналцу Богу, молећи га да одстрани од његових родитеља намеру о његовој женидби, и да га удостоји монашког живота. Господ услиши његову молитву и Својим премудрим промислом устроји то на следећи начни: када родитељи Јеротијеви припремише све за његов брак, они на две недеље пре свадбе скончаше мирном хршпћанском смрћу и одоше у вечни покој.Пошто сахрани родитеље, Јеротеј тајно напусти свој завичај и настани се у Закинту, где живљаху неки његови сродници који му саветоваху да иде у западну Европу ради свог даљег образовања. Но он жељаше да најпре проведе неко време у СветоЈ Гори Атонској, која је у то доба имала много чувених учених мужева, па да после тога отпутује у Европу. И тако, опростивши се са рођацима, Јеротеј оде у Свету Гору, и тамо ступи као ученик код једног пустињака при келији светог Артемија. Ту се млади подвижник свим пламеном своје душе одаде читању душекорисних књига, нарочито оних у којима су се описивали подвизи и равноангелни живот пустињака, који су се по 40 и 60 година подвизавали у усамљеноети и без икакве везе са људима. Али, с друге стране, у тим су се књигама описивали и убиствени примери оних подвижника, који су, погордивши се због својих подвига и приписујући своје подвиге не благодати Божјој него себи, западали у руке лукавог кушача. И Јеротеј, размишљајући о разним путевима монашког живота, изабра најмање опасан, тојест средњи или царски пут. Стога он остави отшелнички, пустињачки живот, и ступи у братство Иверског манастира, где ускоро би пострижен у монашки лик.У манастиру се код монаха Јеротеја роди мисао: да изабере мученички подвиг, и тако добије мученички венац. Али у исто време друга мисао је изазивала у њему страх од такве намере. Утом, као ради остварења ове његове жеље, њему се убрзо после пострижења даде прилика да са једним старцем Иверске обитељи отпутује неким манастирским послом у Цариград. Тамо се његово младо и неискусно срце, под утицајем прочитаних књига о страдању светих Христових мученика и њиховом прослављењу после мученичке кончине, силно запали ревношћу да пострада за Христа, и он стаде ходити по многољудним улицама цариградским са циљем да га Турци ухвате и затим погубе у мукама, и тајно се у срцу мољаше Богу да га удостоји ове милости. Но Господ Промислитељ не испуни ову детињску мол:бу Јеротијеву, пошто је њему био одређен други пут.Из Цариграда Јеротеј отпутова у Валахију (Влашку). Тамо он продужи своје прекинуто образовање код једног ученог мужа, Марка Кипарца, који беше наставник у тамошњој школи. Живећи поред свог наставника он својом скромношћу и добротом скрену на себе пажњу софијског митрополита Авксентија, који га због његове побожности рукоположи за ђакона.Пошто заврши своје школовање код Марка Кипарца, преподобни Јеротеј отпутова у Венецију и тамо се даде на науке. После тога он се, као лађа натоварена скупоценим благом, врати у Свету Гору са огромном философском ученошћу и савршеним знањем латинског и грчког језика. У Светој Гори он се настани близу Иверског манастира у пустињи Хаги. Ту он поче водити најсуровији монашки живот, изнуравајући тело своје постом, бдењем и молитвом. Овакав врлински живот подвижника Христовог привлачаше к њему посетиоце, који много душевне користи добијаху од његових мудрих и поучних беседа. А игуман Иверског манастира са братијом, желећи да овај сакривени светилник изведе на видик, представи га неокесаријском митрополиту Јакову, који као умировљен живљаше у Иверској обитељи, и моли митрополита да Јеротеја рукоположи у чин јеромонаха, пошто је достојан да стоји пред престолом Божјим и врши Бескрвну Жртву.Примивши свештенички чин, преподобни Јеротеј удвостручи трудове свог подвижничког живота; притом наложи на себе напорни пост: по три, а некад и по четири дана није окушао храну, и кад би се десило да што узме он је место хлеба јео лећу. У време Свете Четрдесетнице он је јео једанпут недељно, а каткад и у две недеље једанпут. А л и да он тако пости, нико није видео сем његовог ученика, јер је он при своме посту строго испуњавао Спаситељеву заповест: Када постиш, намажи главу своју, и лице своје умиј, да те не виде људи где постиш, него Отац твој који је у тајности; и Отац твој који види тајно, платиће теби јавно (Мт. 6, 17-18). Стога, када се дешавало да обедује у трапези са другима, он је онда јео сва предложена јела, не желећи да се ничим издваја од других: у келији пак строго је држао свој пост, имајући у уму непрестану Исусову молитву. И у погледу спавања он је био строг према себи. Старао се да испуни ово правило светог Арсенија Великог: "Монаху је доста и један сат спавања у току двадесет и четири сата".Због тих великих подвига тело његово се толико осуши и ослаби, да се он једва кретао, и само са великим трудом могао је прећи неколико десетина метара. Но зато, по речи светог апостола Павла, ако се наш спољашњи човек и распада, али се унутрашњи обнавља сваки дан (2 Кор. 4, 16), дух преподобног Јеротеја беше бодар и пружаше се ка још већем подвигу. И Господ, видећи трудове свога угодника, дарова му узвишену љубав према ближњима и радостотворни плач.Љубав његова према ближњима бејаше тако велика, да је понекад удељивао сиромасима оно што је њему самом било неопходно. Тако се каткад дешавало, да је скидао са себе мантију и давао је сиромаху, а сам се умотавао покривачем; и тако остајао све док не би сазнали о томе у Иверској обитељи, и послали му другу мантију, која је такође при првој прилици прелазила у руке сиромасима. Он се, из љубави према ближњима, одазвао молби житеља острва Скопело: оставио своју усамљеност, отишао на њихово острво, и тамо, у јеку великог помора и у недостатку свештенослужитеља при тамошњој цркви, осам година обављао црквена богослужења, стално говорећи народу разне духовне поуке. При томе он се родитељски усрдно бавио образовањем тамошње младежи. У тим великим трудовима помагали су му његови ученици, монаси: Мелетије, Јоасаф и Симеон, који заједно с њим беху дошли ту из Свете Горе.Најзад, свеблаги Господ, видећи да се блажени Јеротеј усавршио у свим врлинама, узажеле да га као зрео пшенични ПЛФД пресели у небеску житницу Своју, због чега му и откри да ће се скоро упокојити.После овог божанског откривења, блажени Јеротеј имађаше жељу да смртни час дочека у потпуној тишини, те стога узе своја три гореспоменута ученика и удаљи се с њима на пусто острво Јура, куда су обично слали злочинце на вечиту робију.Ту блажени убрзо занемоћа и тихо отиде ка Господу 13 септембра 1745 године, у педесет деветој години живота.Пошто погребоше чесно тело свог блаженог учитеља, јеромонах Мелетије и друга два ученика вратише се у Свету Гору. Но после три године, Мелетије се, по источњачком обичају, упути поново на острво Јуру по остатке блаженог Јеротеја. Од чесних моштију блаженога он донесе чесну главу у Иверски манастир, која. се и досада с љубављу чува и почитује у тој обитељи.Кроз неко време свемоћни Господ благоволи прославити чудесима Свога угодника, који му од младости послужи у светости и правди. Тако, инок Иверског манастира Калиник, за време свог боравка у Цариграду имађаше код себе делић светих моштију преподобног Јеротеја. У дому, где беше одсео инок Калиник, бејаше болесна жена, која од силног запаљења очију беше потпуно ослепила; но чим она својим болесним очима дотаче свете мошти, тог часа доби исцељење. - Аруга пак жена, која већ три године сва узета лежаше у постељи, када јој беху принесене свете мошти преподобног Јеротеја и она их са вером целива, одмах потпуно оздрави. - Исто тако и у самој Светој Гори многи болесници, нарочито они што су патили од зубобоље и они мучени телесном страшћу, од самог додира к светим моштима блаженог Јеротеја добијаху исцељење, славећи Оца и Сина и Светога Духа, Једног у Тројици Бога, коме и од нас нека је част, слава, поклоњење и благодарење, сада н увек и кроза све векове. Амин.