Старац Исихије - o Свеопштем Васкрсењу

Праведници ће се преобразити у трен и обући у тело Новога Адама, Васкрслог Христа, у тело будућег века. Закони овог пропадљивог света неће важити више, као што је и сам Господ показао, када се својим ученицима јавио прошавши кроз затворена врата. Оно ће бити у радости и светлости будућег века, у пуноћи живота са живим Богом.

01.05.2021. Аутор:: Пријатељ Божији 0

Био је Велики Петак, уочи нашег највећег хришћанског празника Христовог Васкрсења, манастир се увелико припремао за славље, а братија се припремала за „Опело Христово". Обед тек што се завршио, а манастирска порта је била пуна људи, верника, деце, палиле су се свеће, проузносиле молитве, сви су били усхићени у празничној атмосфери, са свих страна се орило: „Христос Воскресе! Христос Васкрсе! Ваистину Васкрсе".

Иако Васкрс још увек није дошао, ми нигде нисмо могли видети старца Исихија. Старац се после обеда негде изгубио и нико га није могао наћи. „Где ли је старац?", питао би понеко. Старац је био омиљен код деце и ако би неко дете било у манастиру облетало би око њега, стално су га јурила по манастиру, а он се неретко и играо са њима. Необично је било лепо те вечери. Небо је било кристално чисто, а небески свод пун звезда је полако замењивао плаветнило на небеском платну. Мириси упаљених свећа и мирис воска на горионицима које су биле поред храма су парали носне дупље, док се из унутрашњости храма нежно, а опет јако, ширио мирис тамјана. „Где ли је старац Исихије, где се денуо?", понеко би прозборио, али старца те вечери није било: „Негде се већ сакрио, осамио у неком кутку молећи се или одмарајући" неко би рекао, али они који су знали старца знали су да је он за Васкрс посебно радостан, посебно весео, не дајући мира људима, само се чекало када ће однекуд да се појави и да повиче: „Христос Воскресе! Имао сам добар осећај да ће се појавити изненада са овим најрадоснијим ускликом.

„Опело Христово" се увелико ближило, али старца још увек није било на видику: „А да старцу није позлило? Па зар вечерас, а толико смо се радовали да га видимо", проговорила би по која побожна жена, једна од многих жена које су се увек као по неком правилу, скупљале око великих духовника. Увек сам био опрезан када бих био у близини тих жена, оне су увек биле извор погрешних информација, односно дезинформација и побожних претеривања. Када бисте и питали неку од тих жена о старцу, а свака од њих је иначе била најомиљеније чадо старца Исихија, стекли бисте утисак да старац има способност и да лети и да је он то заправо и чинио. Старац би имао обичај да говори: „Све ме глава боли од њих кад почну са запиткивањима, а савим десето пренесу од онога што им је речено". Можда је старац учинио један од оних „маневара" да избегне управо баш те жене.

Служба је почела и као ниоткуда старац се „створио" у олтару са осталим јеромонасима служећи „Опело Христово". Служба је посвећена погребењу Христовом. Мене је увек бунила та служба, као и многе вернике. Увек бих постављао питање: „Како то да певамо да је Господ данас у гробу, када је Он Васкрсао, а ово се десило пре две хиљаде година?" Старац би знао да одговори на то питање и сећам се једног његовог одговора: „Ми не само да се сећамо Христових страдања, него смо са Христом у Његовим страдањима. Као што је Он све нас имао у виду на крсту, све нас и све људе до краја света и био са нама, тако смо и ми „данас" са Њим у Његовим страдањима која су се десила у прошлости и Господ је све те молитве из будућности могао да осети у Својим страдањима. Време је уведено као категорија због човека, а тамо где је Бог, у Царству Небеском, време не постоји, него је вечно данас. Знам да те ово буни, али временом ћеш схватити. Ми хришћани носимо крст за цели свет и учествујемо у свеспасоносном делу спасења света заједно са Спаситељем. Бог је изнад времена и простора", старац је увек знао тако лепо и мудро да објасни све недоумице и био је ризница мудрости Господње.

Опело се завршило, а народ се скупио испред храма дружећи се и разговарајући пред одлазак на починак. Отац Исихије се као што смо и очекивали појавио изненада са ускликом „Христос Воскресе", сав озарен и радостан, а као по већ устаљеном обичају старије жене су већ почеле да га облетају и „опседају" тражећи благослове и савете за сваку ситницу. Ту су била и устаљена питања о задњим временима и пророчанствима, о лековима и болестима, а ако би и добиле неки одговор, будите сигурни да би до јавности дошао сасвим десета верзија изреченог. После бисмо морали старца и да бранимо од тих прича пред другим људима, који би знали да хуле и да клеветају старца, као прелесника и спиритисту. Када сам старцу једном рекао да су те жене говориле да је старац могао да се телепортује хиљадама километра од манастира, старац би одговорио: „Далеко било, шта све жене неће да измисле. Само би ми још то фалило, да ми Господ да тај дар поред свег крста који ми монаси имамо". Те ноћи старца једноставно није било могуће придобити за себе за неки разговор, тако да се то вече завршило тихо, бар за мене, који сам са осмехом отишао на починак.

Дошла је Велика Субота, дан у који је Господ после Свог страдања сишао у ад, место где су боравиле душе до Христовог Васкрсења...

„Све душе су боравиле у аду", говорио би старац, „ад је био подземни свет где су боравили и праведни и неправедни, али праведници су били одвојени од неправедних дубоком провалијом, како зли не би прешли код праведних, место које су и Свети посећивали, ако се сетимо Јеванђелске приче „О Богаташу и Лазару". Праведници су обитавали у привременој радости, али нису могли да уђу у Царство Господње . То је постало могуће тек после Велике Суботе, после Васкрсења Христовог и у тој причи видимо доказ о човековом преживљавању смрти. Човек је после смрти као утвара, јер без тела није комплетно биће. Смрт је разорила човеково психофизичко биће". Сетих се једног разговора са старцем: „Оче Исихије, а шта се дешава са телом, постоје неки теолози који говоре да душа после смрти иде поново у небиће, да и тело иде у небиће?!"

„То су заблудели и прелесни теолози. Па зар нам није довољно Господ рекао у причи „О богаташу и Лазару", а уосталом и цело Предање Цркве говори о томе као и само Свето Писмо. Ништа не иде у небиће! Па то би био апсолутни апсурд, да Господ поново призива људе из небића у биће! Ни материја не нестаје и не враћа се у небиће, него се распада до атома и то и јесте дејство смрти, распадање човековог бића, који после смрти наставља да постоји, али као инвалид без тела. Oва крива учења, тнитопсихизам, су се појавила у Арабији у раној Цркви у III веку и била осуђена и одбачена од стране Цркве касније. Појавила су се код простестаната у XVII веку, ево и код „нас" опет, у Србији, у скорије време, али неће дуго, испариће та учења као дим. Одакле се јављају Свети, Свети Никола, Свети Василије Острошки? То су живе личности који се по Божијем благовољењу јављају из Царства Вечности и помажу људима!"

Литургија о Великој Суботи се већ одавно завршила, а народ је увелико отишао на поподневни одмор у конаку манастира да се одмори за поноћну Васкршњу Литургију. Старац Исихије је палио свеће, као што је и имао обичај да ради. Проводио је пуно времена у молитвама за друге, за свет, зато га и нисмо пронашли одмах у манастиру, а ја нисам могао да издржим, да одолим, а да не одем и да му поново досађујем питањима.

„Оче Исихије, шта ви мислите о митарствима, многи студенти, богослови, су били престрављени и дан данас су, кад су читали житије Блажене Теодоре?!"
“Престрављени?!", запрепасти се старац: „Зар ти Господ личи на неког који воли да престрављује децу? Хришћани су његова деца и за Његове нема митарства, а постоје за оне који се нису очистили, односно за оне који нису принели покајање за своја лоша дела и нечисту савест, а опет, то је задњи тренутак да се чак и ту спасу, суочени са злом и оним у себи, самим собом!"
„Како мислите задњи тренутак?"
„Задњи тренутак, јер када се зли људи суоче са стварношћу пакла, довољан је и сам тај ужас за душу.......", старац прекину мисао, као да је био свестан тих ствари.
„Оче, а шта је то Вечни Огањ о коме говори Господ?"
„Вечни Огањ је сам Господ, Његова благодат Свесветог Духа која ће праведне радовати, а зле мучити....."
„Али оче, у Јеванђељима се помиње плач и шкргут зуба, а у неким житијама и црви који гмижу по телу. Како је то могуће, какав ће бити заправо Страшни Суд?"
“Страшни Суд је суд Љубави и Други Долазак Христов, он ће бити страшан за оне људе пуних зла, за оне непокајане, за болесне егоцентрике. За праведнике ће бити праведни суд, суд радости. Праведници ће се радовати неописивом радошћу и ликовати до суза, јер ће бити обасјани љубављу и светлошћу Духа Светога и ту неће бити никавог суда, код праведника, јер ће се праведници преобратити у један трен, а многи ће и похитати Христу у сретање на облацима, они који буду на земљи и живи о Његвом доласку. Са друге стране, болесни егоисти, самољупци, гордељивци и људи пуни сваког зла и грабежа непокајаног ће дочекати Христа са очајањем, страхом и противљењем и њима ће Христов долазак бити огањ који пржи. А шта мислиш, зашто ће праведнике светлост Христова да радује и расхлађује, а злобнике да пржи?"
„Ваљда зато што су праведници добри, ови други лоши......",

„Да, али и због једне веома битне ствари", настави старац рекавши ово на начин као да ће веома важну ствар да изусти, а убрзо сам се и уверио да је тако. „Праведници ће се преобразити у трен и обући у тело Новога Адама, Васкрслог Христа, у тело будућег века, тело за које закони овог пропадљивог света неће важити више, као што је и сам Господ показао када се својим ученицима јавио прошашвши кроз затворена врата, тело које ће моћи да издржи у радости будући век светлости у пуноћи живота са живим Богом који ће бити овде на земљи. Нико који не буде имао ново тело, Христово тело, неће моћи да живи у Новом Јерусалиму, а да бисмо имали то тело потребно је да живимо у Христу, литургијски, да се причешћујемо Крвљу и Телом Новога Адама Христа и да будемо праведни. Они који су за живота живели само за себе по наговору нечастивог и постали слични њему, пуни грабежа, неправде и сваке злоће, они ће васкрснути у телу старога Адама у телу овоземаљског века, јер се клањају овом веку и остаће у овом веку, а за њих ће Христов долазак бити огањ, јер неће моћи да издрже ту светлост, a никада неће сагорети и нестати, него ће се мучити до краја у вечност у Адамовом телу, јер Адамово тело, ово тело које имамо, не може да издржи светлост будућег века, века бесмртности, а то је постао њихов избор. Црви о којима говориш, они се налазе у нама као микроорганизми и када се упокојимо активирају се да почисте остатке, а на злобнима и непокајанима ће гмизати по телу на јави, јер ће трунути, а никада неће иструнути до краја. Страшна ће то бити казна, али сам човек бира свој пут, а Господ је свеправедан."

„Страшно је и мислити о томе..."
“Страшно јесте", настави старац „ али као што рекох, сам човек бира свој пут. Људи који ће бити осуђени до краја вечности ће кривити друге, никада себе и шкргутаће зубима од беса, једни на друге и на Бога. За утеху ће Господ оставити језеро у коме ће многи моћи да се потопе да би издржали те паклене муке, док за нечастивог и његове анђеле неће бити ни такве утехе, они ће у сумпорном огњу сагоревати у вечност, јер за њих ни то језеро неће ништа да значи, њих ће Светлост пржити, а они никада неће нестати. И то је то Огњено језеро о коме говоре Свети Апостол Јован Богослов из кога ће дим и пушење да се диже у вечност. Господ није садиста, упамти то, иако је и Цар и Судија, и о да, многи ће бити кажњени, али ће Његова казна бити управо Његова љубав “Када ће се збити тај догађај...?"

„ Ми то не знамо, Господ је у Светим Јеванђељима рекао да о томе не знају ни Анђели Његови ни Он сам, но само Отац Небески, да ће се десити на крају времена, када времена неће бити више и када ће време да утоне у вечност, као што је говорио Свети Ава Ћелијски. За нас је други долазак Христов сваке недеље, на свакој Литургији. Хајде да не кваримо васкршње расположење мислима о Огњеном језеру, радујмо се у Христу, оваквом Богу, Богу љубави, певајмо му песме радосне нашем Творцу: „Христос Воскресе, радост донесе..", поче старац да радосно пева ширећи атмосферу радости и љубави. Пођосмо тако до својих соба, посматрао сам старца како одлази и како радосно певуши тропар Христовог Васкрсења. Сви смо једва чекали поноћну Васкршњу Литургију, централну Литургију и Литургију свих Литургија о нашем највећем празнику, када би сви требало да будемо најрадоснији и највеселији, када апсолутно сви прилазимо Христу да се сјединимо са Њим у Телу и Крви Његовој. Застао сам пред починак да разгледам звезде и небеско пространство, дивно небеско шаренило, небо као платно распроструто Великог сликара и уметника, Демијурга и пуно сребрних дуката. Пун златни месец је као божанско светло осветљавало ноћ изазивајући дивљења и усхићења:“ Нема ничег лепшег од ноћне молитве, посматрајући пун месец и небеско плаветнило и говорити Исусову молитву", говорио је старац.

Поноћна Литургија је испунила сва моја очекивања. Васкрс смо дочекали у радости, певајући и појући Христу у љубави, дружећи се на Агапама, вечерама љубави и разбијајући Васкршња јаја уз најрадоснији хришћански усклик: „Христос Воскресе-Ваистину Воскресе". Старац је био најгласнији, куцајући јаја са нама, а ми смо га пратили и трудили се да га надјачамо и да одржимо Васкршњу радост која је трајала чак недељама после празника: „Кад би само знали како нас Господ љуби, колико нас воли и колико жели да нас унедри и шта би нам све дао кад бисмо се само вратили Њему, кад бисмо смо се ми Срби вратили Њему, где би нам крај био!", говорио је старац.

Желео сам да још времена проведем са старцем у васкршњој радости, али обавезе су обавезе и морало се поћи кући да са својима поделим радост Васкрсења Христовог, јер ипак сваки хришћански празник је првенствено празник када људи треба да проведу са својим укућанима, са својом породицом: „Бог је породица и ми сви смо једна породица, обитељ у Христу и тако треба и да функционишемо, да будемо једно".

„Да сви будемо једно", као што је и блаженопочивши и велики светогорски старац Свети Порфирије Барјактарис говорио, чије су и задње речи биле пред његово блажено упокојење: „Да сви будемо једно, Маран Ата - Дођи Господе!"

Теолог, професор Верске наставе, Иван Миладиновић



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.