Близина Бога

Човечанство је током историје дуго тражило Бога, свог Творца. Потопљено тамом греха, призивало је Небо. Јаук, плач, врисак, патња и болести испунили су лице земље; крв, зној и сузе су га натопиле. Људи су покушавали да нађу спас од смрти. Међутим, када им је Господ дошао и отворио свој загрљај, људи су се уплашили при погледу на такву Божију близину, на такву божанску љубав и лепоту.

08.04.2022. Аутор:: Пријатељ Божији 0

Људи су хтели да нађу Бога да би задрхтали пред Његовим погледом и служили Му као робови, али им је Господ дошао као незаштићена беба, а цео Његов живот на земљи био је посвећен служењу људима. Човек је тражио Бога на престолу земаљских владара, али га је нашао у сиромашној штали.

У својим последњим минутама на земљи, Јагње Божије, које се јавило људима да би их научило да живе са Богом, узима на Себе сав наш бол, тугу и ране. Свет није прихватио Бога; свет је разапеo Љубав. Али љубав је победила јер љубав никада не умире. Свет је окренуо леђа Богу, али се Господ молио за оне који су га разапели: „Не знају шта чине, опрости им“.

Господ никада није престао да воли нас људе, и учинио је чудо пред Својим страдањем - Тајном Свете Евхаристије током Тајне Вечере, Он се сјединио са сваким од оних који су били са Њим. Овај тренутак Причешћа немогуће је уочити. Све што човек може да обухвати својим расуђивањем налази се на земљи. Овде нам Господ даје вечну и непролазну љубав која гази смрт, која побеђује свет и грех. Овај небески дар нас чини бесмртним, само ако верујемо да смо сродници Божији, да смо бесмртни, само да се не плашимо пута који лежи под ногама оних који у срцу желе да се боре са грехом и да ће ући у Царство Небеско, који тријумфује над светом и грехом.

Тај пут значи сталну патњу због греха који обитава у нашим душама и не жели да изумре. Упоредо са тим грехом умире наше страсно, покварено и пролазно старо ја. Његова смрт може потрајати годинама. Не само велики подвижници, него сваки хришћанин који исповеда Христа, приступи Цркви и постане део Тела Христовог, мора да умре. Ова смрт је болна и овај живот је искушење које само храбре, скромне и чисте душе могу проћи. Умирући за грех, ми се рађамо за Бога.

Како се приближава Богу, особа се удаљава од света, а њена душа која је видела Светлост љубави Христове осећа да је ово свет греха, свет који је насилан у својој сржи, свет који љубав сматра лудошћу и такав свет њој је стран. Једном када Божја милост нађе свој пут у човековом срцу, она га заувек воли. Срце те особе више не може бити замућено грехом; оно пати док се сусреће са грехом и може га утешити само небо, а не земља.

Живот човека који се сусрео са Богом се мења; све радости, мамци и привлачности овога света претварају се у затвор за срце које жуди за Богом. Ми уздижемо своја срца, али у нашим срцима је грех, и то је грех који морамо да одсечемо ножем вере и покајања, ножем који нас цепа. Морамо да се опростимо од грешне части јер је она привремена и не може да иде у Царство Љубави којим влада Вечни Бог, а привлачности овога света претварају се у затвор за срце које чезне за Богом. Ми уздижемо своја срца, али у нашим срцима је грех, и то је грех који морамо да одсечемо ножем вере и покајања, ножем који нас цепа.

Када се човек причести, он сагорева грех, али иза леђа сваког причесника се крије ђаво и чека тренутак када може да се освети. Ђаво се труди да нас превари и заведе, користећи наше телесне немоћи, па живот хришћанина постаје борба, „невидљиви рат“ против „кнеза овога света“. Свет привлачи човека, а Бог нас позива у Царство Небеско које почиње у нечијем срцу када се, упркос ужасу греха који се открива онима који упознају Бога, човек отргне из таме. Душе наше куцају на врата Царства Небеског тражећи Спаситеља. Господ је Спаситељ душа. Што се више види њена грешност, што се више види њена нечистоћа, то више љубави њена душа може да прими.

За време сваке Литургије црква се испуњава благодаћу; Анђели и светитељи учествују у овом празнику љубави. Међутим, човеку је понекад тако тешко доћи до Свете Чаше; тешко је поднети чињеницу да од смрти спасава не заслуга, него љубав Божија, Божије опроштење и смирење. Време неуморно лети напред до тачке у којој почиње Вечност. Упознали смо Бога и та чињеница мора да промени наше животе, наш поглед на свет, нашу крв и тело, и учини нас способнима да волимо, надамо се, верујемо, да будемо стрпљиви, понизни и захвални. Не можемо заборавити на наш сусрет са Богом; не можемо одустати од тога да постоји другачији живот, чист и леп. Душе су нам тужне, и све без Бога постаје бескорисно. Особа почиње да тражи смисао свог живота само у Богу.

Бежимо од смрти и видимо живот, али овај живот захтева наш избор. Бог чека и позива свакога од нас, због чега никада нећемо моћи да се оправдамо својим незнањем или неспремношћу. Бићемо одговорни за нашу одлуку или да живимо за Бога и идемо стопама Христовим, или да Му окренемо леђа и следимо своје путеве који не воде на небо, већ у дубину земље, у мрачни гроб. Душа која није упознала Бога, није се понизила и није одговорила на позив свог Творца, биће заувек сахрањена у тами.

За Фондацију Пријатељ Божији превео: Иван Попов
Извор: blog.obitel-minsk.com



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.