„Не бој се“ – Божија реч која одјекује кроз целу Библију
Мало ко примети да Бог и Његови анђели, кроз читаву историју и цело Свето Писмо, приликом јављања човеку најчешће прво упуте три речи: „Не бој се.“ То није случајност, већ открива какав је заиста Божији однос према човеку. Пре него што позове, открије Своју вољу или повери задатак, Бог најпре дарује мир срцу.
Страст од које, чини се, нема бекства: Највећа замка људског срца
Може се бити сујетан због богатства, али и због сиромаштва. Због поста, али и због скромности. Чак и због сопственог смирења. Зато су свети оци сујету називали најлукавијом страшћу, јер уме да навуче сваку маску и да човека превари баш онда када помисли да ју је победио.
Срце које гори за целу творевину – о истинској милости и њеним критичарима
Истинско хришћанско срце не мери љубав и не штеди милост, већ гори за читаву Божију творевину и све што у њој страда. Када се кроз самилост према слабијем учимо доброти, наше срце постаје само шире и способније да воли и свог ближњег. Ипак, у савременом свету чак и таква чиста милост све чешће постаје мета хладних критика и погрешних тумачења.
Како се ко крсти, тако и верује
Многи се прекрсте десетине пута дневно, а да ни не примете како то заправо чине. Свети Серафим Саровски упозорава да се по начину на који човек прави крсни знак види колико му је вера жива. Понекад управо тај један покрет открије више о човеку него све речи које изговори.
Божја школа: Зашто нас патња учи најважнијим лекцијама?
Зашто они који се труде да живе поштено често носе најтежи терет, док они који не маре ни за Бога ни за људе наизглед живе без бриге? Оно што изгледа као неправда понекад је највећи знак Божје бриге. Најтеже животне школе често су намењене управо онима од којих Бог никада није одустао.
Како би изгледао свет када би сви знали да Бог постоји?
„Боже, ако Те има, зашто се не покажеш?“ То питање постављају милиони људи. А можда је управо Божије „скривање“ највећи доказ да жели слободног човека, а не уплашеног роба. Када би Његово присуство било очигледно свима, страх би заменио веру, а принуда слободу.
Млекопитатељница и Свети Сава: Пророчанство старо 700 година које је чекало српског светитеља
Када је српски монах Сава ушао у древни манастир у Јудејској пустињи, монаси нису знали да пред њима стоји човек кога су вековима чекали. Чудотворна икона Богородице Млекопитатељнице и жезал Светог Саве Освећеног посведочили су испуњење пророчанства чуваног кроз многе нараштаје. Тако је један сусрет у далекој Палестини заувек повезао Јудејску пустињу, Свету Гору и српски народ, остављајући једно од најдирљивијих сведочанстава о Светом Сави Српском.
Човек је оно што једе
Тело тражи хлеб, а душа тражи много више. Зато човек никада не може бити истински сит ако се храни само оним што пролази. Када се причешћује Христом, у њему почиње живот који свет не може да пружи. То је глад која не нестаје, већ спасава.
Икона помирења: Јединство у различитости
Сабор Светих дванаест апостола, познат као Павловдан, слави јединство Цркве у разноликости. Иако су апостоли Петар и Павле били два различита пута Христове проповеди, њихова љубав и посвећеност Богу превазишле су све разлике. Њихов загрљај на иконама, упркос међусобним размирицама, постао је симбол помирења и јединства, које надмашује људске слабости и разлике. У Цркви, као и у животу, разлике не значе раздвајање, већ прилику да се изгради дубља и чвршћа веза у Христу.
Како су прогонитељ Цркве и човек који се одрекао Христа постали Првоапостоли?
Често се мисли да су светитељи били људи без падова, сумњи и слабости. А ипак, Црква данас слави двојицу Првоапостола чији су животи сведочанство да Божија благодат преображава и најдубље људске падове. Један је прогонио хришћане, други се одрекао свога Учитеља, али су покајањем и верношћу постали стубови Цркве и живи доказ да пут ка светости почиње онда када се човек после пада поново врати Христу.
Огледало наших јама: Зашто лакше праштамо туђем џелату него братовој речи?
Спољни непријатељ често уједини народ у заједничком болу, али најдубље ране настају онда када брат удари на брата. Када идеологија постане важнија од човека, комшије и сународници преко ноћи постају непријатељи, а гробови и сећања постају прве жртве. Данас се оружје променило, али опасност остаје иста – лако осуђивање, етикете и мржња према онима који мисле другачије. Народ не нестаје само онда када га победи туђа сила, већ онда када изгуби способност да у свом ближњем препозна човека.
Црква коју је Христос обећао (и лажни пророци који је „поправљају“)
У времену када се на хиљаде различитих учења представља као „право хришћанство“, Христове речи остају непромењене: „Сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати.“ Ако је Господ обећао да Његова Црква неће бити побеђена, како је могуће да неко тврди да је она нестала и да је вековима касније неко морао да је „обнови“? Одговор на ово питање води нас до самих темеља хришћанске вере, апостолског предања и непрекинутог живота Цркве.
Искуство богоостављености и тајна светости
Сваки хришћанин на почетку свог пута понекад има осећај да буквално „лети“ на крилима благодати. Али шта се дешава када тај почетни жар утихне, а у души наступе хладноћа, тишина и осећај да је Бог далеко? Да ли је то знак духовног пада или почетак истинског сазревања? Архиепископ Амвросије открива зашто су управо тим путем прошли готово сви светитељи.
Завет који ни смрт није прекинула: Поема о правој љубави
Изгубили су круну, богатство и двор, али нису изгубили оно најважније – верност једно другом и Богу. Када су људи покушали да их раздвоје чак и после смрти, догодило се чудо које је вековима остало запамћено. Прича о Петру и Февронији, које данас прослављамо, открива зашто права љубав није само осећање, већ завет који траје дуже од живота.
Oружје против демона
Неко цео живот ратује са ђаволом, а ипак губи. Други не гледа у таму, него у Христа – и зло се повлачи само. Највећа победа над злом не почиње борбом, већ љубављу која не оставља место тами.
Свећа у цркви: сећање, молитва или магија?
Многи верују да је паљење свеће за живе или упокојене „завршен посао“, али Божја милост се не купује, јер храм није пијаца, а кутија за свеће није каса. Свећа без молитве је само обичан комад воска, а њен пламен има смисла једино ако подсећа човека да пред Богом принесе своје срце, а не свој новчаник. Лако је упалити фитиљ и окренути леђа – много је теже истински горети духом.
Између таме душе и светлости вере: депресија очима Православља
Најопаснија лаж депресије није да живот боли. Најопаснија је што убеди човека да више нема наде и да га је чак и Бог оставио. Православље не обећава живот без патње, али открива зашто ни најдубља тама никада није јача од Христове светлости.
Чудо не мења срце које не жели да верује
Често се каже: „Да Бог учини чудо, сви би поверовали.“ Али Јеванђеље руши ту представу – што су Христова чуда била већа, то је мржња према Христу постајала јача. Проблем никада није био недостатак чуда, већ затворено срце.
Уметност молитве
Постоји нешто што нико не може да украде, уништи или одузме човеку. Не кошта ништа, а вредније је од свега што поседујемо. Управо то благо многи занемарују, иако од те невидљиве силе зависи унутрашњи мир, победа над животним невољама и сам правац људске судбине.
Златна глава Светог Кнеза Лазара
Мало ко зна да су мошти кнеза Лазара вековима пролазиле кроз ратове, сеобе и разарања, као да су заједно са народом носиле читаву српску историју. Један од најзначајнијих православних архијереја нашег доба, блаженопочивши митрополит Амфилохије, открива потресну причу о светињи која је постала симбол наде да после сваког страдања долази васкрсење. Судбина моштију кнеза Лазара зато није само прича о прошлости, већ и о снази народа да опстане.