Богатство човеку може донети слободу, сигурност и могућност да помогне другима, али понекад неприметно промени и његов однос према свету. Оно што је некада било средство за живот може постепено постати мерило по коме човек посматра себе, друге људе и њихове потребе. Где је срце окренуто ономе што поседује, лако се догоди да за туђу муку остане све мање места. Једна кратка прича о прозору, огледалу и танком слоју сребра на једноставан начин открива како се то може догодити.
Доћи ће дан када ће свако од нас морати да остави све што је имао и стане пред Бога. Ова древна и потресна поучна прича Светог Јована Дамаскина открива шта заиста остаје човеку у том часу. Ко ће тада бити уз нас – и ко ће сведочити за нас пред Судом Божијим?
У трци за новцем и сигурношћу, лако се заборави шта је онима које волимо заиста потребно. Време брзо пролази, деца преко ноћи порасту, а неке пропуштене ствари више се ничим не могу вратити. Понекад једно наизглед обично питање детета открије оно што одрасли годинама не примећују.
Замислите да се пробудите у свету који више не препознајете. Пратите Јамблиха, младића из прошлости, чији стари новчић открива причу о Седам мученика из Ефеса, које данас празнујемо. Древна прошлост сусреће величанствено чудо, а вера побеђује прогон и страх. Ова прича сведочи о Божјој моћи и тријумфу вере који мења ток историје.
Највеће жртве ретко су праћене великим речима. Оне се крију у залогају који је мајка препустила детету, непроспаваној ноћи, умору који се не признаје и сузама које нико не види. Мајчина љубав често говори реченице које нису истините, али су изговорене само да би дете било сито, безбрижно и срећно. Управо зато се те „лажи“ памте читавог живота.
Једна несрећна жена се након самоубиства мужа суочила са ужасом када је демон узео лик њеног покојног супруга како би и њу одвео у пропаст. Сваке ноћи, тајанствени посетилац је стајао на прагу собе, немоћан да пређе границу коју је чувао један обичан крст са пијаце. Ово истинито сведочење оптинског јеромонаха открива застрашујућу стварност о невидљивом рату за људске душе и непобедивој сили која чува човека чак и када он тога није свестан. Спасење од ове опасне обмане на крају је пронађено тамо где једина права заштита и постоји – под окриљем Цркве.
Постоје ноћи које човек никада не заборави. Једне такве ноћи у храм је утрчао човек ван себе, вриштећи да га прогоне демони. Оно што је уследило није оставило траг само на његовом животу, већ и на младом свештенику који му је помогао. Истинито сведочанство о сили Божије благодати и истини да се без Бога не може ни преко прага.
Као што киша не бира да ли ће пасти на плодно тло или на камен, тако и љубав не поставља услове. Она тече слободно, прихватајући све наше пукотине и ожиљке. То је Љубав која не тражи савршенство, већ искрено срце. То је Љубав која каже: "Љуби ме такав какав јеси."
Шта се деси када потрага за духовношћу пође по злу? Ово је истинита прича о младићу који је кроз Њу ејџ праксе упао у мрак опседнутости. Лекари и психотерапеути нису имали одговор. У очају, помоћ је потражио и код познатог протестантског пастора, који му је на крају признао: „Ја могу само ово да урадим за тебе. Ако желиш нешто више, иди код православних.“
Понекад човек чини добро – а ипак осећа немир. Не зато што добро није било искрено, него зато што није било потпуно истинито. Ово је прича о томе како се до мира долази тек када се истина изговори.
Постоји тренутак када све изгледа као да има времена, а у ствари већ је касно да се нешто каже. Један позив који се не прими постаје тишина која траје заувек. У тој тишини остане једна једина реченица, једноставна и тешка: „Само да чујем глас.“ И тек тада постане јасно колико мало треба да се не изгуби оно што се више не враћа.
Један обичан сусрет и један човек кога бисмо најрадије заобишли понекад постану мерило читавог нашег живота. Разлика између спасења и губитка лежи у томе да ли у човеку преко пута видимо неког „небитног“ – или Христа поред кога пролазимо као да Га не познајемо. И тек кад све утихне, постаје јасно: они „небитни“ били су наши једини важни сусрети.
Често се дешава да тихи и болесни људи, који као да су заборављени од света, носе у себи највеће духовно благо. Спољашњи сјај, здравље и лагодан живот могу заварати око, али права истина о човеку често остаје скривена све до самог краја. Понекад је потребан само један тренутак суочавања са вечношћу да би се схватило зашто су трпљење и мирнија душа вреднији од свих пролазних задовољстава.
''Страшно је пасти у руке Бога живога'' - говоре свети Оци. Један од најлакших начина који доводе до најтрагичнијих судбина јесте - употреба речи. Колико је само гробова ископала реч?! Зато, ваља добро размислити и измерити реч коју упућујемо јер она се гнезди у срцу човечијем. Што на срцу то на устима, што на устима - то на делу!
О дивним случајевима брзе помоћи Божије верницима кроз призивање имена Божијег већ је много речено и писано. Као што је у давна времена света Јустина, која је у име Исуса Христа побеђивала демонска лукавства, тако данас верници прву помоћ добијају призивањем имена Господњег. Али једно је када читате житија светих, а сасвим друго је када се нађете у сличној ситуацији.
Где лепота извире, доброта цвета, где Љубав вечност даје, стварање не престаје. У том Извору свега, свака је душа нова, Пут, Истина и Живот, тајна срца је откривена.
Чудо се понекад догађа онда када човек више ни у шта не верује. Девојка којој је рука одједном усахла и почела да трули, није пронашла исцељење у болници, него у вери коју дотад није ни познавала. Њена мука постала је пут спасења за целу породицу, јер је Бог преко страдања једног детета вратио родитеље Себи. Од безверја до чуда – то је пут којим је прохујала благодат Свете Петке, показујући да за Бога нема безнадежних случајева.
После двадесет година тишине, у животу једног брачног пара зачуо се дјечји плач – као одговор на молитве које нису престајале. Није победила медицина, ни наука, већ нешто дубље и нежније. У тренутку кад су храмови поново отварали врата, отворило се и срце за вјеру. Чудо се догодило – и добило име: Захарија.
Један тренутак храбрости и милосрђа одлучује између живота и смрти, показујући како присуство Христове љубави може заштитити најслабије. Свако деловање према ближњем, па и ономе који чини зло, открива истинску природу Бога међу људима. Путеви Господњи су често невидљиви, али милост увек допире до оних којима је најпотребнија.
У срцу створеног света куца тајна Љубави – невидљиви Божији поредак у који је све уткaно и ради кога све постоји. У њега је ушао отров смрти и самољубља, претворивши рајски врт у простор бола и пролазности, али није угасио светлост која га је родила. Та светлост се оваплотила у Христу, Који је сишао у нашу смрт да би нас узвео у Своју бесмртност, оставивши нам у Цркви лек бесмртности – Свето Причешће. На крају времена, Његовим коначним доласком, све створено биће обновљено и просијати у пуноћи живота, љубави и светлости.