Лако је пасти у замку и поверовати да срећа увек станује у туђем дворишту, међу стварима које недостају да би живот био потпун. Међутим, оно што се у свакодневици узима здраво за готово – небо које гледамо, кораци којима ходамо и руке којима радимо – носи вредност коју никакво злато овога света не може купити. Када погледамо мало боље, откривамо да највеће сиромаштво не долази из празног џепа, већ из слепила за све дарове који су већ ту.
Једна мала икона, без оружја и војске на себи, нашла се у средишту једног од најнеобичнијих догађаја руске историје. Када је Тамерланова војска кренула на Москву, народ је пред Владимирском иконом тражио помоћ, а црквено предање памти шта се догодило после њеног доласка у град. Шта је то било у лику Пресвете Богородице пред чим је застала војска једног од најстрашнијих освајача средњег века?
У снажном јеванђелском догађају о исцељењу крвоточиве жене, који се данас чита у Цркви, свештеномученик Григорије Лебедев посветио је своје размишљање, задржавајући се посебно на Христовим речима: „Кћери, вера твоја спасла те је; иди с миром, и буди здрава од болести своје!“ У мноштву људи, само је једна жена пришла Христу са таквом вером да је њен сусрет са Њим постао тренутак исцељења. То нас води ка питању које је важно и за наш живот: шта се догађа када човек сву своју наду, сву своју веру и сву преосталу снагу усмери према Христу?
Зашто Бог понекад ћути чак и онда када се молимо из свег срца? Често мислимо да нас не чује, али истина је да Он кроз чекање мења наше срце и спрема га за нешто много веће. Свети Лука Кримски открива древну тајну истрајне молитве која доноси унутрашњи мир онда када је најтеже.
Многи мисле да су подвижници били само велики духовници који су оставили свет и отишли у пустињу. Ипак, отац који после тешког дана брине о својој деци, мајка која годинама носи бреме породице или човек који се жртвује за старе родитеље такође чине подвиг. Велике духовне победе често почињу тамо где их човек уопште не препознаје – у сасвим обичним стварима.
Да ли величина, снага и интелигенција заиста одређују колико један живот вреди? Док савремени свет вредност често мери кроз корист и профит, пред Богом и најмање створење има своје место и свој тихи глас. Од палог Адама до дивљих звери које су смирено прилазиле светитељима, однос према малим и слабим створењима открива много више о човеку него што се на први поглед чини. У начину на који поступамо са оним што је слабије од нас открива се и стање нашег срца.
Усред молитве, у души која жели само мир, понекад искрсне мисао толико мрачна и богохулна да човек пожели да се сакрије и од себе и од Бога. Свети Оци су говорили о таквим помислима као о туђем гласу који куца на врата душе – може да куца, али унутра улази тек када му се допусти. Најтежа битка зато није у томе да ниједна лоша мисао никада не дође, већ да јој се не поверује и не дозволи да постане наша.
Исус је рекао: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити. Узмите јарам мој на себе и научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим. Јер јарам је мој благ, и бреме је моје лако“ (Мт 11,29-30). Господ је омогућио да ово звучи тако једноставно и тако обећавајуће. Одмор се проналази тако што узме Његово бреме и научи се о Њему. Зашто је тако мало њих спремно да то уради? Изгледамо готово као мазохисти који више воле да страдају него да одморе. Зашто бисмо пре изабрали тешко бреме од лаког?
Богатство човеку може донети слободу, сигурност и могућност да помогне другима, али понекад неприметно промени и његов однос према свету. Оно што је некада било средство за живот може постепено постати мерило по коме човек посматра себе, друге људе и њихове потребе. Где је срце окренуто ономе што поседује, лако се догоди да за туђу муку остане све мање места. Једна кратка прича о прозору, огледалу и танком слоју сребра на једноставан начин открива како се то може догодити.
Бог и Свети чују нашу молитву као што људи чују један другога када разговарају међу собом – чују чак несравњено боље и савршеније. Ми чујемо речи другога, али не знамо шта му је у срцу и у мислима; дешава се да људи једно говоре, а сасвим друго имају на срцу. А Бог и Свети виде шта је код нас и у мислима и на срцу – сам Бог својим свезнањем, а Свети благодаћу Светога Духа у Којем они вечно бораве.
Мистерија стара две хиљаде година поново привлачи пажњу: нова археолошка истраживања испод Цркве Светог Гроба у Јерусалиму открила су древни пејзаж са каменоломом, гробницама, траговима маслина и винове лозе. Оно што посебно задивљује јесте колико се ови налази уклапају у опис места на којем је, према Јеванђељима, Христос пострадао и био погребен. Да ли археологија може да осветли једну од највећих историјских тајни хришћанства? Нови налази доносе одговоре који су изненадили и саме истраживаче.
Свети Серафим Саровски показао је својим животом како изгледа љубав која не престаје ни пред неправдом, страдањем и мржњом. Његов однос према људима који су га готово до смрти претукли открива тајну Христове љубави и пут којим се она рађа у срцу човека.
Сваки човек временом поприма црте онога што му је у срцу – и то се постепено види у његовом погледу, речима и односу према другима. Исто се дешава и са душом: оно о чему најчешће мислимо оставља траг и обликује наш унутрашњи лик. Зато празник Нерукотвореног Лика Христовог пред нас ставља важно питање: какав лик постепено добија наша душа док гледамо у Христа? Пред Његовим Пречистим Ликом, као пред огледалом, човек може да види и оно што јесте и оно у шта је позван да се преобрази.
Успење Пресвете Богородице назива се другим Васкрсом – јер је после Христа и Она узнесена на Небо са телом. Празан гроб Богородице остао је као сведочанство да смрт није последња реч и да је васкрсење обећано целом људском роду. Њен живот показује шта је човеку заиста најпотребније: вера, живот по Христовим заповестима и нада у вечни живот. Она која је родила Спаситеља и данас остаје Мајка, Заштитница и Помоћница свих који јој се обраћају.
Колико пута смо, ухвативши себе у гневу, помислили: када бисмо само један дан добили Божију моћ да судимо свету, како бисмо брзо и лако увели ред? Сурова истина је да бисмо брзо збрисали све оне који греше, јер видимо само њихове преступе. Заборављамо да док ми тражимо муњу и казну, Бог гледа сваку туђу сузу, тренутке очаја и људску слабост – и уместо гнева, Он нуди љубав која спасава.
Иако смо чули речи „Бог је љубав“, можда их потпуно погрешно разумемо. Божија љубав не значи да ће живот бити без бола, нити да ће Бог испунити сваку нашу жељу – њено најдубље лице види се на Крсту, где Христос даје Себе за човека. А када човек заиста схвати да је вољен и онда када пада, нешто се мења и у његовом односу према другима. Јер ко је примио Божију љубав, постепено учи и сам да воли.
Једна реч може да утеши човека и да му промени дан, али једна непромишљена реч може да остане у њему годинама. Ништа од онога што изговоримо не нестаје без трага – наше речи настављају да живе у људима који су их чули. Зато је свети Јефрем Сирин молио Бога да га сачува од празнословља, а свети Лука подсећа да пазити на језик значи пазити и на сопствену душу.
Стара књига је давно растављена, њени листови поново употребљени, а преко првобитног текста исписане су друге речи. Ипак, трагови старог писања остали су скривени у пергаменту – све док савремена технологија није омогућила да поново буду прочитани. Оно што су научници открили открива не само изгубљене делове древног рукописа, већ и како су хришћани пре готово 1.500 година читали Павлове посланице.
Доћи ће дан када ће свако од нас морати да остави све што је имао и стане пред Бога. Ова древна и потресна поучна прича Светог Јована Дамаскина открива шта заиста остаје човеку у том часу. Ко ће тада бити уз нас – и ко ће сведочити за нас пред Судом Божијим?
Нација која је преживела ратове, погроме и немаштину данас тише и брже него икад умире – и то у сопственом комфору. Учимо младе да уживају, путују, граде каријеру и не дозвољавају да их било шта „ограничава“. Створили смо друштво у коме је жртва постала слабост, одрицање губитак, а живот посвећен себи највиши облик слободе. Брак се одлаже, родитељство се помера све касније, а Србија сваке године има све мање деце. Ако хитно не пробудимо свест и не вратимо породици место светиње, можда ћемо заиста постати последња генерација која је имала шта да сачува.