Ава Јустин: Само погрешно питање нема одговор у Библији
Свето Писмо није само књига – оно је жива биографија сваког човека. У његовим редовима већ су записани наши страхови, слабости и тајне стазе душе. За свако питање савести тамо стоји одговор, лек и утеха. Свака реч је семе које ниче у човеку и мења га, чак и док спава. Довољно је застати и у тој ванвременској музици истине препознати сопствени живот и мир који свет не може да пружи.
Тајна малих дела – невидљиви кључ за вечни живот
Човек често мисли да су за вечност потребни велике жртве, мучеништво и херојски подвизи, док свакодневне „ситнице” сматра небитним. Али, у ономе што делује безначајно, у једној речи, једном погледу, једној чаши воде, крије се нешто далеко веће него што човек обично мисли. Архимандрит Јован Крестјанкин открива зашто управо те „ситнице” носе тежину вечности.
Радимо све из Љубави, Христом
Све што се ради из чисте љубави носи у себи неку тајанствену снагу која никада не пролази и не стари. Када су мотиви користољубље или сујета, плодови брзо труле и остављају само празнину и немир. Права стваралачка радост долази само када је сваки корак прожет благодаћу која храни и нас и будућа покољења. Свако дело учињено срцем оставља за собом неуништив траг који се у вечности препознаје као једина права вредност.
Тамо где ланци пуцају – сведочанство проте Василија
Многи верују да је зло само прича, док се у тишини води невидљива борба за сваку душу. Зло је најопасније онда када убеди човека да не постоји, па делује скривено, кроз нешто што изгледа добро и безопасно. Баш тада почињу мисли које руше мир и муте оно најсветије у човеку. Али, постоји оружје пред којим и најмрачније силе дрхте.
Између удобности и Крста: Ко заиста припада Христовом „малом стаду“?
Зашто Христос говори о „малом стаду“ – ако је свет пун оних који кажу да верују? Разлика се открива онда када вера престане да буде реч и постане избор који боли. Док је удобна, многи су ту; када постане крст, пут се нагло сузи. И тада остају само они који су спремни да иду до краја.
Духовни живот и комфор
Зашто је тежња ка апсолутном комфору неспојива са духовним животом и како да не постанемо робови „инстаграмског“ успеха? Отац Игњатије (Шестаков) о томе зашто је савремени свет постао „тржни центар“ који нам обећава лажни рај и како се хришћанин може одупрети духу овога века.
„Не уведи нас у искушење“ – шта заправо тражимо кад то изговоримо?
Не уведи нас у искушење“ се често изговара аутоматски, као део научене формуле, док се иза тих речи крије сурова дијагноза нашег стања. Најтежи падови се не дешавају зато што је искушење било прејако, већ зато што смо у пресудном тренутку остали потпуно сами са собом, без икаквог ослонца изнад сопствених жеља. Највеће искушење је заправо онај тихи тренутак у којем човек престане да осећа да му је ико други потребан. Тек када се прихвати сопствена немоћ, почиње права борба у којој више нико није сам.
Да ли си икада застао и рекао: Хвала?
Свако мисли да је његов бол највећи. Свако је уверен да баш њега живот неправедно притиска. А у истом том тренутку – неко се бори за дах, неко чека исход операције, неко губи оно што ти узимаш здраво за готово. И ти и даље мислиш да немаш разлог да кажеш: Хвала?
Између журбе и вечности
У свету у коме све иде све брже, човек више готово да не стиже да стане – ни да помисли шта га уопште гура напред. Журба је постала природно стање, а тишина нешто што се избегава као непријатност. Али иза те непрестане брзине крије се дубља драма: живот који се троши, а да не оставља плод који остаје. У том вртлогу, једно питање се све јаче намеће – да ли човек заиста живи, или само жури кроз сопствени живот?
Један искрен вапај вреди више од хиљаду хладних молитви
Највеће слепило није у очима, него у срцу које више не препознаје Бога док пролази поред њега. Један вапај из дубине срца вреди више од хиљаду равнодушних молитви – јер тек тада почињу да се отварају очи.
Чекам васкрсење мртвих
Рођаци и ближњи преминулих! Не трошите новац на спољашње украшавање ковчега и гроба, него на помоћ онима којима је потребна, у спомен на њих. Посебно корисно преминулима је помињање на Литургији, док на вечерњим службама постоји и молитва за "оне што су пакла заточници". Било је много јављања упокојених, који су молитвама ближњих ослобођени мука. Не заборавите да нас све очекује тај пут; како ћемо тада желети да и нас помену у молитвама својим!
Где је Бог када невини страдају – тајна крста праведних
Зашто Бог ћути док невини страдају? То је питање због кога многи изгубе веру. Јер ако је Бог љубав – откуд толика неправда? Ипак, постоји одговор који већина превиди. Сакривен је тамо где га најмање очекујемо – у страдању светог архиђакона Стефана и у свим оним тихим, незабележеним страдањима која зна само Бог.
Пут за Емаус: Кад срце препозна Бога усред наших лутања
На путу обојеном тугом и збуњеношћу, двојица ученика корачају без наде због страдања Учитеља. А онда, у тренутку када се најмање надају, придружује им се неочекивани Сапутник. Срце им заигра. Нада се враћа. Све добија смисао. Сусрет на путу за Емаус није само давна прича – већ жива, вечна икона наших духовних лутања, наде и препознавања. У овој Светлој седмици, док још одзвања радосни поздрав „Христос васкрсе!“ и васкршња радост трепери у песми, у храмовима и срцима, нека нас овај сусрет подсети: Господ је близу. Понекад невидљив, али увек присутан.
Десет горких плодова једне чашице – поука о пијанству
У нашем друштву, поготово током великих празника, влада права помама за алкохолом. Пију сви: стари, млади, мушкарци и девојке… Завладала је просто мода пијанчења, при чему је величање таквог понашања постало нешто што се само по себи разуме. Пошто је и у нашем народу алкохолисање прихваћено као нешто добро и чак корисно по здравље, ево шта о томе каже наше свето Предање.
Благослови непријатеље моје, Господе.
Понекад највише боли оно што на крају највише лечи. Непријатељи руше оно што би нас иначе везало за пролазно, и гурају човека тамо где иначе не би кренуо – право ка Богу. У понижењу и неправди крије се тиха прилика за смирење, коју похвале никада не могу да дају. Можда непријатељи нису увек оно што изгледају – већ сурови савезници на путу спасења.
Између сумње и вере: више од онога што се види
Да ли верујемо само у оно што можемо да дотакнемо? Многи кажу да је Васкрсење немогуће јер је „научно непотврђено“. Али, шта ако је наш научни поглед на свет заправо добровољно слепило? Постоји један дубљи вид којим се види оно невидљиво, али вечно – вид који смрт не препознаје као крај, већ као побеђеног непријатеља.
Жене уз Христа: неизоставни део Јеванђеља
Jеванђелске странице откривају не само пут страдања и славе Христове, већ и пут жена мироносица: храбар, болан, испуњен вером и надом. Од првих корака за Месијом, до тренутка када затичу празан гроб, оне стоје као живи сведоци Божје милости - не само гледајући, већ учествујући. Њихова прича је позив и нама: да волимо више него што се плашимо, да служимо уместо да ћутимо, и да верујемо чак и онда када је најтеже.
Непрестана Пасха: како сачувати пламен васкршње радости?
Победа Васкрслог Христа, вечни извор непролазне радости, није ограничена само на празничне дане. Постоји могућност да ова светлост обасјава читав живот човека, прожимајући мисли, речи и дела. То, међутим, подразумева активно уплитање стварности Васкрсења у свакодневицу и свестан избор да се живи у тој светлости. Како живети ту непрестану Пасху?
Свети Ава Јустин: Осуђени на бесмртност
Када је човек покушао да убије Бога, десило се нешто за нашу логику сасвим неочекивано: Бог не само да се није осветио човеку, него га је учинио – вечним. У томе је сила, у томе моћ, у томе свемоћ Христовог васкрсења. Без њега, хришћанства не би било. То је оно што ниједна друга вера нема; то је оно што Господа Христа диже изнад свих богова и људи.
Тишина која је победила смрт
Понекад све делује као празнина између пораза и наде, али управо тада почиње оно најважније. Док на површини све изгледа као коначан пораз, у најдубљој тами одиграва се највећи поход љубави. То је преокрет који мења судбину човека. Бог силази тамо где је свака нада престајала, да би одатле извео живот. Велика субота открива да смрт није крај – и да гроб више није место без излаза.