Зашто се чудеса не догађају свима?
Молимо се за исцељење својих најмилијих, са вером палимо свеће и призивамо помоћ светих, а чудо понекад изостане. Зашто Бог услиши молитву једном човеку, а други и даље страда? Зашто су и неки велики светитељи, који су исцељивали друге, сами носили тешке болести? Одговор се крије у тајни Божијег промисла, али и у дубини вере која уме да прихвати Његову вољу. Како да се молимо када не добијамо оно за шта се молимо и шта нам о томе откривају примери светих стараца?
Сатанизам све видљивији у Европи: ђаво на трговима, стадионима, концертима...
Ђаво се све отвореније појављује на градским трговима, фудбалским стадионима и музичким позорницама широм Европе. Од монументалне статуе ђавола у Немачкој и навијачког призивања Луцифера на фудбалској утакмици, до концерата и јавних догађаја са сатанистичким обележјима, све је више примера који привлаче пажњу јавности. Шта нам говори ширење овакве симболике и где је граница између уметничке провокације, забаве и отвореног величања зла?
Покров Пресвете Богородице – срце наше вере
Док се свет бори са својим невољама, Пресвета Богородица се моли за нас и шири над нама свој свети Покров. Пре више од хиљаду година, у цариградском храму, догодило се чудесно јављање које и данас открива дубину Њене љубави према људима. Зашто Богородица плаче док се моли за нас? Зашто је називамо срцем Цркве? И какву благодат носи Њен Покров, под којим тражимо утеху, заштиту и спасење?
Старац Јосиф Исихаста: Бог увек помаже
Бог нас чује чим му се обратимо. Али Он не размишља као ми. Ви мислите да ваш глас није одмах стигао до Њега. Напротив, чак и пре него што сте завапили, Он је знао да ћете тражити Његову помоћ. Међутим, будући да не видите ван онога што је очито и не знате како Бог управља светом, желите да се ваш захтев испуни попут муње. Али то није оно шта Господ жели. Он тражи ваше стрпљење.
Како да знамо да ли смо заиста опростили?
Најтеже је опростити ономе ко се никада није покајао, а понекад нас највише повређује човек коме смо желели да пружимо руку помирења. Како да се ослободимо увреде која и даље боли, чак и када смо одлучили да опростимо? И можемо ли пронаћи мир ако чекамо да друга страна прва призна своју кривицу?
Последња борба: четири искушења у часу смрти
Најтежа духовна борба може нас сачекати у часу смрти, када непријатељ покушава да поколеба веру, пробуди очајање или нас наведе да се уздамо у сопствене заслуге. Преподобни Никодим Светогорац указује на четири опасна искушења за која се треба припремати док још имамо времена. Јер последња борба не почиње на самрти – за њу се припремамо свакога дана, кроз покајање, смирење и поверење у Божију милост.
Не бој се, јер Ја сам Први и Последњи
Не бој се, јер Ја бејах мртав и ево сам жив. Ја сам власник смрти као и живота. Ја сам власник времена, као и вечности. Не бој се! Ва вијек вијека Ја сам жив. И ти ћеш бити жив са Мном. И сви они који Ми остану верни и не убоје се, биће живи са Мном. Не бој се, јер Ја сам - алфа и омега.
Како сазнати вољу Божју?
Често се молимо Богу да нам покаже пут, а у срцу већ имамо одлуку којом желимо да кренемо. Желимо Његову помоћ, али да ли смо спремни да прихватимо и одговор који нам се не допада? Свети Серафим Вирицки оставио је савет који нас подсећа шта треба да тражимо у молитви: „Тражимо помоћ од Бога... али не онако како ја желим, већ како Бог хоће.“ Како да препознамо вољу Божију и поступимо када се она не поклапа са нашим жељама?
Чудо у Москви: Богородица спасила жену током реанимације
Ових дана из Москве стиже прича о жени која је у реанимацији била на ивици живота. Док су се лекари борили за њу, њени пријатељи су се молили пред чудотворном иконом Богородице „Исцелитељка“. Жена је била лекар, неверујућа и никада није ишла на богослужења – али када је преживела, дошла је у манастир да захвали Богородици. О њеном случају, као и о другим сведочењима о помоћи пред овом древном светињом, сада се говори у Москви, након молебана за тешко болесну децу који је 1. октобра служен по благослову Патријарха Кирила.
Када се човек дрзне на светињу
Када човек посегне за светим, последице могу бити застрашујуће. Четири приче Владике Николаја откривају шта се догађа када се светиња претвори у предмет обести, мржње или пркоса. Икона, храм, путир и Свето Писмо нашли су се пред људским презиром – али шта се догодило онима који су подигли руку на свето?
Шта чинити ако ближњи разарају душу?
Шта учинити када нас ближњи, тражећи од нас више него што можемо да поднесемо, почну да разарају изнутра? Да ли хришћанска љубав и поштовање родитеља значе да морамо да трпимо све, чак и онда када нас тај однос води у душевну исцрпљеност и потпуно разарање живота? Где заиста пролази граница између хришћанске жртве и права да кажемо одлучно „не“ како бисмо сачували душу и остали верни Богу?
Када си окружен људима, а ипак сам
„Ја сам сам, и немам никога.“ Те речи понекад изговори старији човек који је сахранио своје најближе, али их једнако тешко носе и млади људи, чак и они који су успешни, окружени познаницима и наизглед задовољни животом. Човеку је потребан неко са ким ће поделити радост, изговорити оно што га боли, испричати како му је протекао дан. Још у првој глави Књиге Постања чујемо Божије речи: „Није добро да је човек сам“ (Пост. 2,18).
Исповест коју памтим већ тридесет година
Најопаснији тренутак за душу није онда када паднемо у грех, већ када помислимо да нам покајање више није потребно. Један човек, једна реченица и једна суза – довољни су да нас подсете да је истинско покајање увек једноставно, болно и спасоносно.
Човек планира, а Бог води: три приче о Божјој Промисли
Пред нама су три приче које нам је пренео отац Димитрије Торошин, протојереј Успенске цркве у селу Озерскоје у Калушкој области. Оне говоре о томе којим путем крене живот људи који следе вољу Божију, ма како им она чудно изгледала, а како бива са људима који по сваку цену раде све на своју руку.
„Безумље“ Крста Христовог и Његовог Јеванђеља
Јеванђеље често звучи тако захтевно да се човек запита да ли је уопште могуће живети по њему. Христове речи толико пута доводе у питање оно што нам говоре здрав разум, навике и искуство овога света. Зашто онда оно што људима изгледа као „безумље“ Крста открива једну дубљу мудрост која превазилази све наше представе о животу?
Једно „Слава Теби, Боже“ вреди више него хиљаду „Господе, помилуј“
Кад се човек захвали Богу макар и за мало, онда долази благослов Божији толико богат да ђаво не може да га поднесе и одлази. „Слава Богу“ никада не би требало да нестане са ваших усана. А кад човек усред бола каже „Слава Теби, Боже“, његова патња више није иста.
„Осетили смо да смо коначно стигли кући“: Православни талас запљускује Запад
Док се на Западу све више осећа духовна празнина, управо тамо се дешава нешто што нико није очекивао – све више људи открива Православље. Од Тексаса до Лондона, од Финске до Латинске Америке – читаве породице и групе људи улазе у Православну Цркву, а Света Гора бележи рекордан прилив ходочасника. За многе од њих сусрет са Православљем није сусрет са далеком традицијом, већ осећај да су коначно стигли кући.
Изгубљена марама: човек гледа на лице, а Господ на срце
Пут до Бога често је засут правилима и формалностима које понекад постану важније од саме суштине. Један неочекивани догађај на самом прагу храма заувек је променио једној жени поглед на веру. Сукоб са властитим осуђивањем и стидом открио је да Божја милост превазилази сваку спољашњу форму. Права вера није у томе шта носимо на глави, већ шта носимо у срцу.
Истина у рукама искушења
Најопасније искушење често звучи као добар савет: „Сачувај себе. Не мораш да страдаш. Узми оно што ти треба. Докажи им ко си.“ Управо тим путем ђаво је у пустињи покушао да одврати Христа од воље Оца, а сличан позив чуо се касније и кроз апостола Петра, када је из љубави покушао да Га одврати од Крста. Искушење зато може доћи и кроз зло, али и кроз речи човека који нас искрено воли. Када препознамо тај глас у себи, јеванђелска прича о Христовом искушењу одједном постаје много ближа нашем сопственом животу.
Када имена постану сведочанство – Вера, Нада и Љубав
Када изговоримо речи вера, нада и љубав, обично помислимо на три хришћанске врлине. Али Црква их чува и као имена три девојчице које су, заједно са својом мајком Софијом, пострадале за Христа. Њихов празник зато није само успомена на једно мучеништво из давних времена. У именима ових светих жена као да је пред нама сажета сама срж хришћанског живота.