„Морам у Србију“: Тајанствени сан из 1999. и чудо Светог Јована Руса
Без обзира на тренутну ситуацију, Косово и Метохија остаће српски заувек. Да је то воља Божија, сведочи и следеће чудо Светог Јована Руса, ратника и чудотворца, једног од најпоштованијих светитеља у Грчкој, чије се мошти налазе у цркви на Евији, коју је недавно спасао од пожара. Он се приказао грчким верницима у мају 1999, и облачећи униформу српске војске, рекао: „Морам у Србију. Браћа наша тамо су нападнута, само због свог Православља, због своје вере у Сина Божјег. Христос наш тамо опет крвари."
Пост као повратак себи: Огледало празног тањира
Данас је почео Петровски пост. И многи ће рећи да „Бог гледа у срце, а не у тањир”. И наравно, много је теже одрећи се хране која нам доноси утеху када нам дан не иде како треба. Јер, управо тада на површину излази све што смо успешно затрпавали – бес, усамљеност и немоћ. Зато се истина о човеку често најјасније види у огледалу празног тањира. Да ли и зашто уопште постимо?
Зашто права љубав почиње тек када романтика умре?
Чим нестане почетна лакоћа, многи помисле да су погрешили. Али шта када дођу умор, неспоразуми и разочарања? Можда љубав није нестала онда када више није лака. Није сваки бол знак да је крај. Понекад је то знак да љубав први пут постаје стварна – не као пролазни занос, већ као одлука да се не одустане онда када је најтеже волети.
Ко зарађује на вашем „Амин“?
„Напиши Амин и догодиће ти се чудо.“ Једна једина реч окупи хиљаде коментара за неколико сати, а неко на томе зарађује. Између искрене вере и добро осмишљене манипулације понекад стоји само један клик.
Данас је празник Свете Ксеније - нема га у нашем календару, али живи у народу
Иако се Света Ксенија на данашњи дан прославља више као локални празник РПЦ, у многим верујућим срцима широм српских земаља буди посебну радост и поштовање. Приче о њеној помоћи и данас се преносе као живо сведочанство да молитва не познаје границе времена. Њен живот је сведочанство о љубави која превазилази све земаљске оквире и проналази пут до сваког човека у невољи.
Верујем у Бога...
Вера је, према хришћанству, дар Божији. Нико, каже Христос, не може доћи к Мени ако га не привуче Отац Који ме је послао (Јн. 6:44). Али зашто се овај дар не даје свима? Да ли је Бог неке изабрао и привукао Себи, док је према другима остао затворен?
Ако Бога нема, зашто Га толико мрзе?
Да ли сте се икада запитали зашто ратоборни атеисти улажу толико енергије, беса и острашћености борећи се против Онога за Кога тврде да уопште не постоји? Нико се не бори против Зевса, Озириса или Деда Мраза, али на помен хришћанског Бога често се покрећу читаве кампање нетрпељивости. Богохуљење се данас неретко крије иза паравана „слободе говора“. Историја нас, међутим, учи суровој истини: где год је агресивна антирелигиозност задобила моћ, друштво је завршило у рушевинама, вандализму и терору. Рушење светиња никада није донело слободу, већ искључиво опште дивљаштво.
Овим побеђуј: Дан када је Крст изменио историју
Шта радиш када ти се чини да је све против тебе? Управо пред таквим тренутком нашао се и цар Константин. Уочи битке која је могла да му донесе или победу или смрт, на небу је угледао знак који ће променити историју света. Од тог тренутка све је кренуло другим путем – и за њега, и за Цркву, и за милионе људи после њега. Прича о Константину и Јелени није само део историје. То је прича о томе како вера мења исход и онда када човек више не види пут пред собом.
Зашто Појас Свесвете Мајке Божије некима толико боде очи?
Свети Појас Мајке Божије поново је међу Србима после шест векова, а реке људи који чекају у редовима покренуле су тихи духовни рат у јавности. Велике светиње одувек делују као непогрешив детектор човекове душе – у једнима буде неописиву радост и љубав, док код других изазивају бес, изругивање и несвесни отпор према ономе што је чисто и свето. Историјски повратак ове реликвије није обичан догађај, већ тренутак када се српски народ, кроз љубав и чудо, коначно враћа самоме себи.
Хула на Духа Светога: грех који никада неће бити опроштен
Постоји један грех за који је Христос рекао да се неће опростити ни на овом ни на оном свету. Многи га замишљају као неку страшну реч изговорену против Бога, а он често почиње много тише – онда када човек зна шта је исправно, а ипак свесно бира супротно. Када се глас савести упорно игнорише, истина полако утихне, а човек све теже разликује добро од зла. Управо у томе крије се једно од најозбиљнијих Христових упозорења.
Огањ у нашем срцу - живи ли Дух Божји и у нама?
У други дан Педесетнице Црква се сећа тренутка када се историја човечанства преломила – када је Дух Свети сишао на апостоле и од страха направио силу која је покренула свет. И данас остаје исто питање: да ли је тај Дух само део прошлости или стварност која и даље дише у човеку? Христос је рекао: „Утешитељ, Дух Свети… Он ће вас научити свему.“ Зато Црква није успомена, него живот – и место где човек постаје храм Божји.
Рођендан Цркве – сила која руши империје
И данас, као и кроз целу историју, моћници овога света покушавају да загосподаре земљом, човеком и његовим умом. И данас им смета Црква – јер постоји нешто што не могу да покоре, ућуткају ни прилагоде својим границама. Али савремени владари не схватају да Црква није земаљска установа, већ амбасада једног другог, неуништивог Царства. На данашњи велики празник Педесетнице, славимо њен рођендан. Дан када је Сила Духа Светога родила Цркву која надживљава све империје. Сва земаљска царства су пала и прошла, а она остаје – јер иза ње стоји Цар који је већ победио и грех, и ђавола, и саму смрт.
Човек који је вратио дуг – тек кад је рекао истину
Понекад човек чини добро – а ипак осећа немир. Не зато што добро није било искрено, него зато што није било потпуно истинито. Ово је прича о томе како се до мира долази тек када се истина изговори.
Запад и Светосавље: две истине о човеку - Ава Јустин
На Западу се вековима мењало схватање човека и истине – и постепено је Бог почео да се „помера“ у страну, а човек да постаје мера свега. А у светосавском предању стоји нешто сасвим супротно: Богочовек Христос као једина пуноћа, једина мера, једина светлост која не тамни. То није само теологија – то је избор начина живота, избор који одређује све: од породице до историје целог народа. И управо ту настаје питање које и данас остаје отворено: по којој мери ми живимо?
Ради ти, дијете, свој посао
Светог Мученика Вукашина Јасеновачког, кога данас прослављамо, сав народ српски поштује као Новомученика. Њега је, након свирепог мучења јануара 1943. године, заклао усташки зликовац Жиле Фригановић, који је након тог чина полудео. Оно што усташки кољач никад није могао да заборави је тај небески мир на лицу старца и смирени поглед због којег те ноћи више никога није могао да убије, иако је већ заклао више од хиљаду људи. А Вукашинове речи: „Ради ти, дијете, свој посао“, сваки пут би га прекидале кад би се изнова дохватио каме.
Реч за оне који немају ништа
Сви живимо иза добро увежбане лозинке „држим се, иде некако“, док унутра све пуца од умора и притиска. Огромна снага се троши на одржавање лажне слике о стабилности, због чега сваки унутрашњи пад доживљавамо као личну срамоту и духовни пораз. Али, највећа јеванђеоска тајна лежи у томе да мир не долази када се глуми неуништивост, већ у тренутку када се стиснуте песнице контроле коначно отворе у празне дланове. Тек када престане потреба да се импресионирамо и људе и Бога, у тој искреној тишини почиње стварни живот.
Снага Божијих речи
Да ли смо свесни да, сваки пут када читамо Јеванђеље, заправо понављамо исте оне речи које је Господ Исус Христос изговорио на земљи? То су речи Самога Бога Живога и свеколика васељена слуша их са страхопоштовањем, у удивљењу што Бог говори створењу Своме на језику створења Свога... Тужно је, међутим, помислити што једини до којих те речи често не допиру јесу управо - људи, они ради којих су ове речи и изговорене, они ради којих је Христос Бог постао човек.
Пропуштен позив
Постоји тренутак када све изгледа као да има времена, а у ствари већ је касно да се нешто каже. Један позив који се не прими постаје тишина која траје заувек. У тој тишини остане једна једина реченица, једноставна и тешка: „Само да чујем глас.“ И тек тада постане јасно колико мало треба да се не изгуби оно што се више не враћа.
Дубина љубави: Иза Христових речи
Свет учи да се узврати истом мером и да се никада не прашта. А онда долази правило које руши све: помоћи ономе ко то није заслужио и опростити ономе ко наноси бол. То наизглед делује као слабост, али управо ту почиње права снага. У том несхватљивом парадоксу крије се сила која човека мења из корена.
Шта то светли са екрана када у мраку заборавимо ко смо?
Када данас укључимо нови телефон, довољно је да изаберемо српски језик и систем сам прелази на ћирилицу. Тако уређаји без памћења и порекла понекад боље чувају наше писмо него ми сами. Некада је ћирилица чувана у ратовима, у доба поробљености и у тишини манастира, а данас тихо нестаје из наших порука, са улица и из свакодневног живота. И можда није проблем у словима, него у томе што се полако губи осећај ко смо.