Постоје питања која сви барем једном у себи прећутимо, плашећи се да ће нас због њих неко осудити или да на њих нема правог одговора. Смрт невиних, ћутање у страшној патњи и искрена сумња нису знак да је вера пропала, већ да је човек кренуо у дубљу потрагу за истином. Бог се не боји људских питања, нити тражи да престанемо да размишљамо да бисмо веровали. Понекад управо најтежа питања отворе пут ка разумевању Бога које је дубље од једноставних одговора.
Много је ситуација у којима човек, и поред исповести, годинама живи прогоњен сенком прошлости. Осећа кајање због почињеног греха, плаче ноћима и постепено себе доводи до очаја. Ако не научимо да себи опростимо на хришћански начин, како ћемо моћи истински да опростимо другима? Јер ниједан грех не мора да буде последња реч о човековом животу док у његовој души постоје искрено покајање и нада у бескрајну милост Божију.
Зашто мисли беже на све стране чим човек стане да се моли? Шта се дешава са молитвом када изговарамо речи, а срце остаје далеко? Тек када молитва постане стварни сусрет са Богом, у човеку почиње нешто да се мења – полако долази мир, другачији однос према људима и нови поглед на живот.
Свети Пантелејмон био је лекар који је лечио сиромашне и богате. Кроз своју лекарску службу упознао је и границу људске моћи – тренутак када медицина више не може да помогне. Тада је знао да постоји Лекар коме се може поверити и оно што човек више не може да учини. Зато је његово име и данас тако блиско свима који се боре са болешћу и страхом.
Савест је нешто што човек носи у себи пре сваког закона, правила и туђег утицаја. Чак и мало дете осећа када је нешто добро, а када је погрешно, и пре него што научи шта други од њега очекују. Она нас понекад позива да будемо поштени и када нам се то не исплати, да кажемо истину и када би нам лаж била лакша, да опростимо и када нас боли. Тај тихи глас који надјачава корист, страх и пролазне жеље открива да човек у себи носи нешто много дубље од обичног нагона – Божји закон уписан у срце.
Многи светитеље доживљавају као да је сваки задужен за један део живота: један за здравље, други за пут, трећи за децу. Зато од иконе до иконе носе различите молбе, као да свака има своју „надлежност“. А суштина Православне вере много је дубља: светитељи нас својим животом и молитвама увек воде ка Христу, од Кога долази сваки дар.
Данас се молитвено сећамо Светих пребиловачких и доњохерцеговачих мученика. На месту где су усташе два пута покушале да избришу сваки траг живота и памћења, данас стоји Храм Васкрсења Христовог. Њихово стратиште и њихова жртва остају темељ нашег идентитета, као и подсећање да вера и истина трају дуже од сваког земаљског насиља.
Неки људи сведоче да су у пресудном тренутку чули глас упозорења који их је сачувао од несреће. Случајност или нешто више? Православна Црква вековима учи да Бог сваком крштеном човеку дарује анђела чувара – невидљивог заштитника који нас прати, чува и моли се за наше спасење. Управо о тој великој и утешној истини говори архимандрит Јован Крестјанкин.
Она која је из мрака душевног страдања дошла до светлости најдубље верности, сведочи да је Христова љубав јача од сваке ране. Њен пут показује да се свети не рађају, него постају – кроз благодарност, истрајност и пријатељство с Богом. Не као велика, него као блага, постала је икона исцељења. Данас прослављана, она остаје лик тишине која лечи у свету немира и растрзаности.
Многи хришћани желе да осете близину Христа, да Га виде и доживе Његово присуство. Али Свети Игњатије Брјанчанинов упозорава да човек лако може да замени истински духовни живот сопственим представама и да, тражећи Бога, крене путем самообмане. Како се Христос заиста открива човеку? Где је граница између праве благодати и духовне прелести? Светитељ открива да се Господ не познаје кроз маштања, већ кроз очишћено срце, покајање и живот по Његовим заповестима.
Сви знају Светог Илију по огњеним колима, громовима и сили са неба. Али Библија открива и један други тренутак његовог живота – када је велики пророк, после свих победа, остао без снаге и пожелео да све престане. Управо тада му је Бог послао анђела, подигао га и показао да се Његова близина најдубље открива тамо где је човек најслабији.
Највеће жртве ретко су праћене великим речима. Оне се крију у залогају који је мајка препустила детету, непроспаваној ноћи, умору који се не признаје и сузама које нико не види. Мајчина љубав често говори реченице које нису истините, али су изговорене само да би дете било сито, безбрижно и срећно. Управо зато се те „лажи“ памте читавог живота.
Цео дан може проћи у чекању да телефон зазвони или да неко кога сретнемо упути бар једну лепу реч. Један хладан одговор, једно прећуткивање или осећај да нас нико не примећује лако могу да нас убеде да нисмо довољно вредни. А човекова вредност није у томе колико га други траже, хвале или прихватају, већ у љубави Онога Ко га већ познаје и воли.
Шеснаестогодишња девојка, сама у тамници, изговорила је молитву коју Црква памти већ седамнаест векова. Ни претње, ни мучења, ни смрт нису успели да угасе мир који је носила у срцу. Зато и данас прослављамо Свету великомученицу Марину – Огњену Марију, која је један од најснажнијих примера да вера може да победи сваки страх.
Немир ретко долази изненада. Најчешће почиње једном помишљу којој се непрестано враћамо, док не потисне све добро што још постоји у животу. Зато Црква вековима учи како да човек препозна тешке помисли, не изгуби наду и сачува мир који само Бог може да дарује.
Сви желимо да наша деца буду успешна, али највећа победа није она која се осваја на такмичењу. Највећа победа је када човек у тренутку искушења покаже љубав према другом. Девојчица Ана је изгубила земаљску трку, али је добила ону најважнију – трку љубави која остаје за вечност.
Свет нас свакодневно учи да су највећи они који су најгласнији, најбогатији и којима се сви диве. Христос, међутим, открива да права величина често живи у тихим делима љубави која многи и не примете. Искрен осмех, добра реч у право време или пружена рука човеку у невољи понекад вреде више него велика дела. Када човек служи другима из љубави, не постаје мањи – већ открива истинску величину и мир.
Постоје људи који имају много, а никада нису срећни. Постоје и они који имају мало, али из њиховог срца непрестано извире радост. Радост не почиње онда када се испуне све жеље, већ онда када срце открије колико је Божијих дарова већ добило. Зато благодарност Богу није само лепа особина – она је начин да се живот види другачијим очима.
Нема греха који је већи од љубави Божје; нема греха који се Божјом љубављу не може надвладати. Исповест, причешће и истрајност у Цркви враћају човека Богу. Наша доброта сама по себи нас неће спасити, већ љубав према Христу и духовна борба коју водимо у Његово Име. Зато је боље бити грешник који се каје у Цркви, него горди праведник ван ње.
Тројеручица није добила име по симболу, већ по чуду које је вековима јачало веру милиона људи. Пред овом иконом Свети Јован Дамаскин је после усрдне молитве задобио исцељење одсечене руке, а њена историја од тада не престаје да сведочи о Божијој милости и заступништву Пресвете Богородице. Зато је Тројеручица, коју данас прослављамо, једна од највољенијих православних светиња, пред којом се са надом моле сви који траже помоћ, утеху и снагу.