Заповест о љубави - Патријарх Павле
Скоро да нема човека коме љубав према своме пријатељу неће бити нелогична и неразумљива, али, љубав према непријатељу – разгалиће срца само незнатно малом броју људи. У чему се огледа љубав према непријатељу?
Молитва Мајци Божијој у среду
Коме ћу прибећи за учињене преступе, осим к Теби Пресвета Мајко Господа и Спаса нашега. Свима који су без наде Ти си једина Нада, Тврђава и Заштитница, и зато се Теби они обраћају! Не одбацуј ни мене грешнога, Тебе сам нашао као једину утеху у животу моме.
Кад човек пусти – Бог задржи
Човек често изгуби баш оно што највише покушава да задржи. Држи, стеже, не пушта – а све му пролази кроз прсте. Што више стеже, то мање остаје у рукама, док не постане јасно да није ствар у снази, него у начину. Старац Пајсије открива зашто се ништа не задржава на силу – и како се задржи тек онда када човек престане да држи сам.
Разговор са Небом: О молитви Богородици, Анђелима и светима
Када се молиш Небесним Силама немој да их замишљаш страшнима, недоступнима, немилостивима: не, то су створења прекротка, смирена, благочестива, која воле, доступна и љубазна, радо послушна, блиска онима који их са искреном вером и љубављу призивају у својим молитвама. Њима је врло драго да виде нашу жељу да себе учинимо њиховим суграђанима, чему смо и призвани по благодати Исуса Христа у Пребожанственој Тројици. Наратор: Маријана Ђерић
Живе иконе
Веруј – Спаситељ те увек посматра. Не само онда када станеш пред икону, не само у тренуцима молитве, већ на сваком кораку, у свакој мисли, у сваком тихом уздаху који нико други не чује. Он види оно што људи не виде – скривене страхове, неизречене молитве, борбе које носиш у себи. Његов поглед није тренутан, нити пролазан. То је поглед који прати, чува и стрпљиво чека. Поглед који зна све – а ипак не одустаје од тебе.
О празнини душе: Где је наша права отаџбина?
Човек често проведе читав век тражећи своје место под сунцем, верујући да ће срећу пронаћи када се коначно врати тамо одакле је пошао. Међутим, земаљски градови се мењају, пријатељи одлазе, а улице постају туђе, остављајући срце несагледиво празним. Права отаџбина којој свака душа стреми не налази се на мапи, већ у сусрету са Непролазним. Тек када се човек придружи оном невидљивом небеском каравану, свака празнина нестаје, а мир постаје вечан.
Зашто Небо ћути?
Зашто Бог трпи данашњи свет? Да зло остане без оправдања, а човек пронађе пут кроз молитву и борбу. Речи старца Пајсија које враћају мир и објашњавају тишину Неба: Како је Бог благородан!
Шапат Духа у песми и камену
Како је могуће да је наш прости, неук народ оставио за собом поезију каква опија душу, рукотворине какве и данас задивљују, речи дубље од књига и храмове што пркосе времену, да га ниједан појединац, ма колико даровит и школован, није до сада ни стигао а камоли престигао? Само један одговор стоји иза тога: надахнуће Божије. Без Духа Светога који је народ водио, надахњивао и укрепљивао, све те творевине биле би немогуће.
Огањ из Светиње: Поука човеку који је поверовао лажним пророцима
Мислио је да уништава обично дрво, али га је дочекао огањ. Заведен саветима секташа, овај човек је подигао секиру на икону Господа, али је при сваком ударцу био суочен са силом коју није могао да објасни. Након страшног уразумљења у сопственом дому, икону је однео у Спасо-Парголовски храм, тражећи опроштај. Годинама касније, иста та икона је почела да мироточи, показујући свету да Бог не одговара само казном, већ и преображајем.
„Нема Бога“ – тврдња о свету или бол празне душе?
Речи „нема Бога“ нису истина, него бол. Није то тврдња о свету, већ исповест о сопственој празнини. Као што слепац не види светлост, али она постоји, тако и душа може да изгуби Бога – али не и да Га укине. А управо ту почиње најважнији повратак.
Владика Николај: Чувари позајмљеног блага
Човек живи као да је све његово – а све му је само дато на чување. Душа носи благо које се лако изгуби кад се заборави да постоји и Господар који долази. Док се чека „још мало времена“, невидљиви лопови тихо односе оно највредније. А када дође час истине, остаје само питање: шта је сачувано, а шта неповратно изгубљено.
Чудотворна вода светог Атанасија
Свету Гору називамо Баштом Богородичином, где Она као брижни баштован бди над својим житељима. Док је за многе Њен сусрет са људима чудо, за оне који живе вером то је најприроднији израз Њене љубави. Управо данас, на празник Источни (Светли) петак, када славимо Богородицу као Живопријемни Источник, подсећамо се како је из суве стене извела воду Светом Атанасију Атонском. Овај неисцрпни извор до данас сведочи да Мајка Божија никада не оставља оне који јој притичу.
Вечни одјек Васкрсења – обећање да ћемо сви устати
Васкрсење Христово није само догађај из прошлости, већ темељ наде за сваког човека. Смрт не брише тело, већ га чека преображење у слави, нетрулежности и животу који не пролази. То је вера Цркве од самог почетка – да ће све што је створено бити обновљено речју Божијом. Васкрс открива да ниједан гроб није последња реч.
Није спасење трен (Патријарх Павле)
Спасење је дуготрајан и напоран пут којим човек ходи до свог коначног циља – Царства небеског. На том путу пролази три најзначајније етапе: од роба преко најамника до сина. Пуноћа је у синовској љубави према Оцу.
Не судите да вам се не суди
Када осуђујемо своје ближње, ми сами себи наносимо велику рану. Овога се треба чувати и искупљивати се тако што ћемо осуђивати и корити себе и молити се да Бог буде милостив и онима које смо ми осудили, и нама који смо их осудили. У том случају бићете ређе у прилици да погрешите, а вашем ближњем ће бити лакше да се поправи. Наратор: Маријана Ђерић
Богородица не оставља оне који Јој се моле
Није нам дато да знамо какве све силе обитавају у човеку, нити слутимо да и у највећем грешнику тиња љубав према Богу и свему Светоме. Међу бројним примерима из историје спасења издваја се повест о римском судији кога, на чудесан начин, избавља Пресвета Богородица – јер је у његовом срцу, упркос свим сагрешењима, опстала искрена љубав према Њој.
Кад Христос узме наше срце у Своје руке
У овом свету, који изгледа као да тоне у злу, радост је видети оне који се не предају, који се боре да добро победи у њима самима, а затим и у свету око њих. Свако од нас добио је од Бога дарове - не као терет, него као крила. Крила за борбу која није против људи, већ против таме у нама. Кад избегнемо замке греха и срце своје ставимо у Његове руке, Он га неће згњечити - већ преобразити. И душа која се тако освети Њиме, мирисаће на Небо, и све око себе ће светлити Његовом светлошћу.
Тајна светлости на прашњавој станици
Светлост правих хришћана није нестала – она сија у најскромнијим лицима и делима. Једна старица из Мачве сваког дана чека на станици да пружи хлеб и кров сиромашном путнику, као да сам Господ долази. Њено лице, обасјано тихом светлошћу, сведочи да милост и гостољубље нису само речи, већ живи дар. Зар нисмо сви ми Његови гости, целога живота?
Пламен срца гаси сенке
Често се чује мисао да је вера узрок сукоба међу људима и да би, без ње, завладао мир. Али православно искуство нам открива дубљу истину: није вера та која рађа поделе, већ срце које се удаљило од Бога. Човек ратује – не због вере или Истине – већ због своје гордости, похлепе и страха. Истинска вера не рађа насиље, већ покајање и љубав према ближњем. Мржњу не рађа светлост, већ срце које је од ње побегло.
Може ли наука заменити Бога?
Све знамо о свету око нас, а све мање о свету у себи. Зашто нам је наука постала циљ, а не средство? Старац Пајсије о повратку истинском миру кроз духовну употребу знања.