lan_naslov>Лазарова субота - Врбица(7 дана пре Велике суботе) Посвећена је васкрсењу Лазара из Витиније, кога је Исус Христос после четвородневног пребивања у гробу васкрсао из мртвих. Овај празник је установљен у Јерусалиму крајем IV века. После васкрсења, Лазар је био Епископ на Кипру. Овај празник са полуваскрсним богослужењем у великом је поштовању код Срба, и многи га славе као своју Крсну славу.
Постао папом 5. јула 649. године баш у време јаросне распре православних с јеретицима монотелитима (једновољницима). Цароваше тада Констанс II, унук Ираклијев, а патријарх цариградски беше Павле. Да би успоставио мир у цркви сам цар написа књижицу Гипос, која би веома по вољи јеретика. Папа Мартин сазва сабор од сто пет епископа, на коме се осуди ова књижица царева. У исто време написа папа писмо патријарху Павлу молећи га да се држи чисте вере православне и да цара саветује, да се окане јеретичких мудровања. То писмо разљути и патријарха и цара. И цар посла некога војводу Олимпија у Рим, да доведе папу везана у Цариград. Војвода се не дрзну везати папу, али наговори једног војника, да га мачем убије у цркви. Но када војник уђе у цркву с мачем скривеним, наједанпут ослепи. Тако Промислом Божјим Мартин избеже смрт. У то време нападаху Сарацени на Сицилију, и војвода Олимпије оде у Сицилију, где и умре. Тада сплетком патријарха-јеретика Павла цар посла другог војводу, Теодора, да веже и доведе папу под оптужбом, да он, папа, стоји у дослуху са Сараценима, и да не штује Пречисту Богоматер. Када војвода стиже у Рим и прочита оптужбу против папе, овај одговори, да је то клевета, да он нема никакве заједнице са Сараценима, противницима Хришћанства, „а пречисту Богоматер ако ко не штује и не исповеда и њој се не клања, да буде проклет и овога и онога века”. Но то не измени одлуку војводину. Папа би везан и доведен у Цариград, где болан преболан лежаше дуго у тамници, мучен тескобом и глађу, док најзад не би осуђен на прогонство у Херсон, где поживе две године и сконча предав душу своју Господу, ради кога је много пострадао, 655. године. На две године пре њега умре окајани Павле. И кад га цар посети пред смрт, он окрете главу дувару и плакаше исповедајући да је много грешио против папе Мартина, и молећи цара да Мартина ослободи.
Сва тројица беху најпре незнабошци и поклоници огња. Беху слуге на двору кнеза литовског Олгарда у Вилни. Раније се именоваху: Круглец, Кумец и Нежило. Сва тројица крштени од свештеника Нестора. Сва тројица обешени, један за другим, на једном истом дубу, 1347. године. Тај дуб хришћани посеку и саграде цркву у славу Свете Тројице, у коју положе чесне мошти мученика, а на пању од дуба направе часну трпезу. Мошти њихове су у Вилни.
Био је најпре глумац комедијант. Ради увесељења народа он је најрадије играо улогу мученика за веру исмејавајући хришћане на све могуће начине. Но када наста гоњење хришћана у време Максимијана, његов дух се потпуно промени. Он пред народом викну велегласно, да је он хришћанин, и да се не шали. Због тога би Ардалион суђен, и пострада за Христа, и умре привезан на усијану гвоздену лесу, одигравши тако праву и чесну улогу мученика.
Свети новомученик Димитрије беше родом из села Лигудиста у покрајини Аркадији на Пелопонезу. Отац му се зваше Илија, а мајка му умре још док он беше дете. Маћеха, коју отац доведе у кућу, не поступаше добро са децом, па Димитрије са својим старијим братом напусте кућу и дођу у Триполис. Димитрије ступи у службу код неких зидара, па мучен од њих отиде да служи у једну турску кућу. Ту га постепено мухамеданци обрате у своју веру, обрежу га и назову Мехмед. За њим пође и његов старији брат и учини то исто и он. Чувши за ту пропаст своје деце, јадни отац њихов Илија пође да тражи синове, али их не нађе и врати се натраг кући.
Би свештеник у Лаодикији за време цара Диоклецијана. Пред судијом мучитељем овако је за себе рекао: „Именујем се Артемон, роб Христа Бога мојега; шеснаест година бех чтец и читах књиге у цркви Бога мојега; двадесет осам година бех ђакон и читах свештено Јеванђеље; тридесет три године напуних као презвитер учећи људе и настављајући их на пут спасења с помоћу Христовом”. Судија га уведе у храм Ескулапов где жречеви нарочито неговаху велике змије, посвећене томе „богу”. Све држаху да ће змије угристи Артемона. Но он се прекрсти и силом крста прикова све змије за земљу тако да се не могаху маћи. Потом их изведе све у двориште, духну на њих и све их на мах умртви. Сви беху у великом ужасу. А главни жрец тога храма, Виталије, видећи ово чудо, паде на колена пред Артемоном и повика: „Велики је Бог хришћански!” И крсти га мученик са још неким пријатељима његовим. Но злобни судија оста упоран у злоби и мучаше старца Артемона разним мукама. Једном га хтеде бацити у врелу смолу, но сам се с коња врже у њу и изгоре. Беху виђена два орла који падоше на њ, дигоше га с коња и вргоше у смолу. Свети Артемон оста слободан за извесно време и хођаше, праћен увек са два своја омиљена јелена, и учаше народ. Но поново би ухваћен и посечен 303. године. И пресели му се душа у Царство Христа Бога нашега, коме је Артемон свети верно служио.
Из града Мира Ликијског. Грађанин чесан и славан. Јавно исповедио своју веру у Христа и наругао се мртвим идолима. Због тога би од незнабожаца огњем уморен.
Рођена у Александрији од чесних родитеља; научена благочешћу од малена и у петнаестој години својој венчана с мужем чесним. Но свекар њен би скверан старац, и у одсуству свога сина нападе на снаху своју и хтеде је обешчастити. Устраши се Томаида и у страху опомињаше свекра на закон Божји, и измицаше из руку његових. После дуге борбе свекар извади нож и закла снаху, па је расече на две половине. У том часу постигне га казна Божја, намах ослепи и не могадне наћи врата да изађе, него ту у одаји буде затечен и предат суду, који га осуди на смрт. Тако Томаида пострада за заповест Божју о супружанској верности и о чистоти. Дешавало се потом, да су многи будући, мучени блудном страшћу, уздизали молитве светој Томаиди и добијали од ње крепку помоћ. Велики подвижник Данило пренео је њене мошти у Скит, и тамо их положио у гробље свештеномонаха. Пострада света Томаида 476. године.
Свети Зоило пострада за Христа заједно са Светим мучеником Елевтеријем Персијанцом, чијем се страдању трпљењу дивио, а затим га и сам са њим делио.
Овај свети мученик, заједно са Св. мучеником Зоилом Римљанином (који се такође данас слави) отиде сам пред управитеља свога града и изобличи га за његову нечестиву веру. Овај га ухвати и стаде га мучити на точку и са разним мачевима и другим справама. Мучен страшно и навраћан да прими незнабожачку веру, Свети Елевтерије не попусти, него храбро поднесе све муке. Најзад би посечен мачем за Господа свог. За њим би посечен и свети мученик Зоило Римљанин