Вакцина против зла

Постоји закон: духовни живот не трпи празнину. Ако се не бавимо духовним васпитањем детета, његову душу заузима другачија духовност. Ђаво нису бајке, то је реалност. Он неће седети скрштених руку, гледајући како се човек спасава. Али ради тога нам се и даје велико оружје: крштење и крст Господњи. На њему је написано: "Спаси и сачувај", и не сме се скидати, јер тиме себе лишавамо одбране и заштите.

31.10.2019. Аутор:: Пријатељ Божији 0

Када видим гомилу кумова и младих родитеља који иду према парохијском дому где се код нас обављају разговори са онима које треба крстити, моје срце, нажалост, не поскакује од радости. Пре би се рекло обрнуто. Зато што знам да ми не предстоји нарочито пријатан разговор. Ја сам млад свештеник, али сам ипак крстио већ доста народа. Зато могу да се сетим само пар случајева када су кумови знали напамет Символ вере. Најпре сам то приписивао својој младости, али затим сам сазнао од једног постаријег свештеника који пола века служи у чину да је он такође само неколико пута чуо молитву "Верујем" од кумова (не рачунајући, наравно, случајеве када је крштавао децу својих сталних парохијана). И уопште, знање многих кумова о томе шта је то кумство своди се, изгледа, на гледање ганстерског филма Кум. Многи од њих чак немају ни крстић око врата. Није мало таквих који не знају шта је то исповест и причешће. Но добро, они нису читали Јеванђеље и духовну литературу, али морају знати барем или неке књиге или филмове где свештеник прима исповест.

Све што сам рекао о кумовима може се приписати и родитељима. Ниво њихових знања ни мало није виши. И уопште, на целокупном њиховом понашању налази се неки печат неозбиљности и неумесног весеља. Више пута сам се суочавао с тим да су родитељи или кумови почињали унапред да "славе" догађај. Од њих се већ осећао алкохол и нису увек добро владали језиком. Понекад, када човек све то види, спопада га забрињавајућа мисао: "Да ли је паметно крштавати малу децу?" Јер такви родитељи и кумови очигледно неће васпитавати малишана у вери и побожности, али због нечега обавезно хоће да крсте своју децу.

Ми јако добро знамо у чему је неистина протестаната у вези са њиховим некрштавањем деце. Ако сам ја црквени човек и живим животом Цркве, и моје дете, наравно, мора њиме да живи, да се причешћује с нама из исте Чаше, да се моли у храму. Ако бринемо о деци, како онда да их не помињемо на Литургији? А некрштени се не могу помињати. Али многи људи о томе и не размишљају. Њима је главно да крсте дете, да се оно упише у књигу крштених.

Праведности ради рећи ћу да је људи озбиљних (истина, непросвећених) такође много. Ето управо се њима првенствено и обраћам за време катихетских разговора.

Крштење нас не чини здравим и срећним, јер спада у духовну, а не у материјалну област; ми се крштавамо да бисмо спасли душу, а не ради тога да бисмо поправили здравље.

Питање о намерама пред крштење није ни мало неумесно. У Петрограду се деведесетих година догодио веома непријатан случај. Једног човека су екстрасенси послали да прими крштење у десет храмова како би се излечио. И ни у једном (!) храму га нису упитали зашто се крштава. Код мене је једном дошла жена са сином наркоманом и отворено ми је рекла да их је послала исцелитељка да се исповеде и причесте.

Затим установљавам степен црквености родитеља и кумова. Говорим о обавезности исповести и причешћа за сваког православног. Јер хришћанином нас не чини ношење крста, већ учешће у Св. Тајнама Цркве. Породица је домаћа мала Црква где сви морају да буду једно. Ако желимо спасење деци, и сами морамо да се спасавамо заједно с њима, да идемо тим путем према Богу.

Говорим о кумовима. Они нису почасни сведоци који стоје с врпцама на свадби. Они су духовни учитељи и руководитељи своје кумчади. Не можеш човека научити нечему што сам не познајеш. Према томе, треба што више сазнати. Кумови су они који за време малолетности деце полажу за њих завете светог крштења, то јест, јемче главом да ће уложити све напоре да дете одрасте у вери и да затим не оде из Цркве.

Ако обећавамо нешто, онда морамо то да и испунимо, а ту дајемо обећања Самоме Богу, пред крстом и Јеванђељем. А сада оно најважније. Ради чега примамо крштење? Човек је двострук, он се састоји од душе и тела. Души је потребна далеко већа брига, него телу. На тело никада не заборављамо, а ето душе можемо да се не сећамо годинама.

Ми примамо крштење да бисмо спасли душу, да бисмо постали деца Божија и васпоставили изгубљену везу с Богом. Крштење се назива другим рођењем. Питам мајке: "Када родите дете, шта одмах чините након што вам га донесу?" Оне одговарају: "Стављамо га на груди и дојимо га". Ето видите, ми га хранимо. После крштења човеку је такође потребна духовна храна - Тајна причешћа, молитва. Крштење је само почетак пута. Човека је мало родити, њега треба одгајити, васпитати и подучити. Исто то је и у духовном животу. Крштење нас не спасава аутоматски, без наших напора. Оно нас чини децом Божијом и децом Цркве коју је основао Бог. А то значи да морамо да користимо све оне благодатне дарове који у Цркви постоје: Евхаристија, исповест, друге Тајне и кроз њих нам се даје благодат Божија.

Ако се човек крстио и наставља да живи онако како је живео, он је сличан оном безумнику који је купио карту за воз, а не спрема се да отпутује њим. Или се уписао на факултет, а неће да студира. Неке људе два пута у животу доносе у храм. Једанпут на крштење, а други пут на опело. То је страшно.

Крштење је велика Тајна, али без наше вере она нема дејство. Ко буде веровао и крстио се биће спасен; ако не буде веровао биће осуђен (Мк. 16,16). Али, као што је познато, и вера без дела је мртва (Јк. 2,20). А дела вере су живот по заповестима, молитва и добра дела. У Јеванђељу се говори о томе да, када демон излази из човека, он лута по пустим местима, и не нашавши нигде уточиште, враћа се и види дом свој (то јест, људску душу) пометен и празан и доводи са собом још седам других демона. И потоње бива горе од првог.

Свети Јован Златоуст приписује ове речи и Тајни крштења. Када је крштење извршено, али нема никаквог духовног рада тада духовни вакум испуњавају духови злобе. Постоји закон: духовни живот не трпи празнину. Ако се не бавимо духовним васпитањем детета, његову душу заузима другачија духовност. Ако се узме у обзир данашње дивљање секти и окултизма, то је нарочито опасно.

Ако примећујем смех и подгуркивање за време одрицања од сатане (када се дува и пљује), онда строго пресецам такво понашање. Ђаво нису бајке, то је реалност. Он неће седети скрштених руку, гледајући како се човек спасава. Он се труди да се освети. Али ради тога нам се и даје велико оружје: крштење и крст Господњи. На њему је написано: "Спаси и сачувај", и не сме се скидати, јер тиме себе лишавамо одбране и заштите. Човек који носи крст, моли се и приступа Тајнама не треба да се боји ђавола.

Духовно васпитање је вакцина против зла које царује у свету, имунитет против њега.

Без вере у Бога је немогуће сачувати децу од саблазни. Васпитавши дете у заповестима, ви постављате темељ целог његовог живота. Мислим да сваки отац и свака мајка хоће да их деца воле, да им буду ослонац, а о томе говори и пета заповест: Поштуј оца и матер... (Мт. 19,19). Заповести треба знати и причати о њима деци.

Да, пут духовног живота је сложен, али треба ићи њиме, треба чинити прве кораке, а затим ће бити лакше. То је једини пут којим можемо спасти нашу децу и подићи нашу земљу.

СВЕШТЕНИК ПАВЛЕ ГУМЕРОВ
Породични живот у савременом свету



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.