Не можемо да верујемо у Бога и да немамо питања. Вера је путовање; никад не остаје иста. Ми се мењамо и растемо у нашој вери. То је део наше људске природе. У нашем духовном животу има времена за молитву, Свето писмо и списе Светих Отаца. Учимо о свом животу кроз сочиво хришћанских учења. Постоје тренуци када нисмо расположени за молитву. Хладимо се од вере, а разлога може бити много. У овим тренуцима слабости можда нисмо сигурни да ли нас Господ чује. Можемо чак и довести у питање Његово постојање.
Питања из незнања

Често мислимо да, пошто смо пуно прочитали, знамо све о хришћанству, што може бити веома опасно. Ова лажна идеја ме је обузела када сам имао петнаест година. Био сам помоћник свештеника. Прочитао сам много књига и био сам убеђен да знам све што се могло знати о хришћанској вери. Али онда сам наишао на листу испитних питања за студенте Богословије и установио да не могу да одговорим ни на једно питање. Испоставило се да ништа не знам! Ожалошћен, питао сам се да ли нечија духовност потиче само од знања. Наравно да не! Али истинско веровање је немогуће без тога. Без учења о Православљу – барем читајући Катихизис, не можемо се искрено назвати хришћанима. Како можемо себе назвати хришћанима, ако не разумемо Символ вере, или не можемо да објаснимо садржај молитве „Оче наш“? Осим ако не изазовемо себе да учимо, можемо очекивати да ћемо наићи на сумње и неизвесности. За мене је, рецимо, био шок што сам једног дана открио да цар Давид није написао све псалме. "Зашто су ме обмањивали?" узвикнуо сам с чуђењем. Али нисам био заведен – само сам знао премало.

Ипак, само познавање доктрине неће нас заштитити од сумња у нашој вери. Осим ако неко директно не доживи Христово присуство, ништа Га не може уверити у Његово постојање. Апостол Павле је написао: „Кад бејах дете, као дете говорах, као дете мишљах, као дете просуђивах, а кад постадох човек, нестаде оно што је било детиње.” (1. Коринћанима 13:11). И вера мора проћи кроз кризе младости и зрелости док је поново откривамо. На пример, наш страх од Бога сазрева у фазама. Прво, плашили смо се да Га узнемиримо да нас не казни, а затим из страха да нећемо добити нашу награду. Сада Му се покоравамо јер бисмо мрзели да растужујемо Онога који нас бескрајно воли. Кад паднемо пред Богом, Он нас не тера. Уместо тога, Он нас позива к Себи: „Дођи, и ја ћу уклонити сву прљавштину. Опет ћу те очистити, и све ће бити у реду!” Без криза не можемо сазрети као хришћани и не можемо ојачати у својим веровањима.

Да ли нас Бог заиста чује?

У нашу веру можемо да посумњамо и када одступимо од Христових заповести и живимо само по својим себичним жељама, игноришући учење Цркве, па чак и глас своје савести. Ових дана ће многи тврдити да не би било погрешно да афрички канибал прождере другог човека, али немојмо се заваравати. Чак и за неверујућу особу, глас савести је морални закон. Ако му је стало да га чује, глас савести ће му у тешкој ситуацији рећи: „Погрешно је то што чиниш!”

Дешава се да сумње у вери резултирају осећањем да нас Бог не чује. Наше молбе се не испуњавају, молитве као да никуда не иду. Како треба да реагујемо? Обратите пажњу на учења апостола Јакова: „Иштете, и не добијате, јер зло иштете, с намером да страстима својим угодите. (Јаковљева 4:3). Свети Оци нас такође уче да Господ не одговара увек и одмах на наше молбе. Понекад и ја имам осећај да када се молим, као да моје молитве ударају у неки невидљиви зид, да речи иду у празнину или ударају у непремостиву баријеру између мене и Бога. Чини ми се да све радим како треба, у чему је онда проблем? Испоставило се да има нешто у мом срцу, љутње или нерешеног сукоба - помирио сам се са женом после свађе, али и даље чувам траг горчине према њој. Због тога ове ствари стоје између нас и Бога, спречавајући нас да Га чујемо - бар се мени тако дешава. Ова препрека неће нестати ако се не покајемо.

Главна ствар коју треба да схватимо јесте да разлог што Бог не чује није то што се окренуо и не жели да слуша, већ што ми својим поступцима не пуштамо милост Божију у своје срце, оно једноставно није спремно да је прихвати. Сумња у вери може се нахранити обичним људским егоизмом: згодније је мислити да се Бог одвратио од нас, него мењати себе и свој живот. Веома ми се допала идеја игумана Нектарија (Морозова). Рекао је да хришћанин није титула која се добија једном заувек. Морамо доказивати да смо тога достојни сваког дана нашег живота.

Понекад заборављамо да смо хришћани и завршимо са осећајем празнине и напуштености. У таквим ситуацијама морамо пажљиво анализирати свој живот и разумети које смо грешке направили. Лакнуће нам када лоцирамо корен нашег проблема и узроке наших грешака.

Ако сумњам, да ли и даље треба да се причешћујем?

Да ли и даље треба да приђемо чаши када се колебамо око своје вере? Господ учи: „Све што мени даје Отац, к мени ће доћи, и ко долази к мени, нећу га одбити”. (Јован 6:37). У параболи о излечењу дечака опседнутог демонима записане су ове Христове речи: „Ако можеш веровати: све је могуће ономе који верује. И одмах повикавши отац детињи са сузама говораше: Верујем, Господе! Помози мом неверју.“ (Марко 9:23-24). И ми смо такви: верујемо и не верујемо, за једно се кајемо, а у друго не. Нека главна молитва у периоду слабљења вере буду речи: „Верујем, Господе! Помози мом неверју!“ Ако се припремамо за причешће са мишљу: „Сада ћу ојачати своју веру, па ћу отићи да се причестим“, онда се никада нећемо причестити. Али, Библија нас учи: „Све могу у Исусу Христу који ми моћ даје.“ (Филипљанима 4:13). Када је наша вера стављена на искушење, коме другом да се обратимо него самом Христу? Ако боли нога или срце, где идемо? Тражимо доктора, чак и ако нисмо превише сигурни да ће помоћи. Али када нас душа мучи и боли толико да не можемо да се молимо ни да постимо, куда да бежимо? Окрећемо се Христу. Молимо Га да нам да снагу и енергију да живимо и верујемо. Не можемо живети у данашњем свету ако не стојимо на чврстим темељима наше вере.

јереј Димитрије Паламарчук
За Фондацију Пријатељ Божији са руског: Иван Попов
Извор: Горловская и Славянская епархия