Глуматање или истинско смирење

Како спојити оно што су Свети Оци и подвижници називали истинским смирењем са нашим неуспелим покушајима да стекнемо смирење. Где грешимо? Да ли постоји нека мера смирења за нас, јер, како рече један духовник: Смирење није дозвољавање да други људи газе преко тебе.

09.10.2014. Аутор:: Пријатељ Божији 0

Питао сам пре много година свог духовника, игумана Андреја Машкова шта је смирење. У то време сам био млад и неискусан, чинило ми се да ћу ако добијем тачан одговор одмах моћи да стекнем ту врлину и да ће све кренути како треба. У то време сам у „Лествици“ светог Јована Лествичника нашао изреку да смирење искорењује све страсти и у мени се разгорела жеља да стекнем смирење, да бих на тај начин победио све страсти, што се каже „да једним ударцем побијем седам“.

А заправо, смирење се стиче кроз борбу, понекад на жалост и кроз спотицања и падове, тако да можемо рећи да човек који је стекао смирење стекао је савршенство или да се приближава савршенству. Ово сам и невољно морао да схватим током година из свог сопственог горког искуства.

Дакле, у то време сам се оцу Андреју обратио са овим питањем „шта је смирење“ – и он ми је дао одговор који ми је био потпуно неочекиван и чак неуместан. Он је рекао да је смирење – одсуство наде на себе (уздања у себе). Ја сам овим његовим речима био јако разочаран: „Шта он то говори, какве то везе има са мојим питањем?!“, али сам прећутао. Он је очигледно осетио да се са тиме нисам сложио и није наставио разговор. Након година и година постао сам свестан да тако и јесте. Смирење се управо и састоји у томе да се у свему надаш не на себе, већ на Бога, као и да сматраш себе грешним човеком који не вреди ништа. Отац Андреј је тако говорио из искуства, он је био истински смирен.

Ми често не разумемо шта је истинско смирење, шта значи сматрати себе горим од других. Зато уместо да се смирујемо, ми се бавимо смиренословљем. Смиренословље је врло распрострањена наводна врлина када човек само на речима говори да је гори од других, а изнутра себе не сматра таквим. Толико је раширен овај порок да је тешко не заразити се њиме. Постоји прича о једном „смиреномудреном“ монаху. Он је тако убедљиво себе разобличавао за неке грехе да су му слушаоци поверовали и када су поверовали он се наљутио. Разумете? Замислите себе на његовом месту јер и сви ми имамо сличне ситуације. Ми кажемо: „Да, ја сам грешан“ – ово кад кажемо делује заиста скромно, или: „Ја сам неписмен, мало читам“. Ако човек коме се обраћамо поверује да смо такви, ми ћемо се наљутити, неће нам се то допасти. А заправо се дешава да ми себе називамо грешним, неписменим, или помињемо неке друге своје мане само да бисмо се задивили људе који смирење сматрају за врлину. То јест. хвалимо се , и то да тако кажем уз примитивну лукавост, типа: „Ја сам лош“, док човек са којим говоримо треба да каже: „Ма не, ти си добар“, – „не, не ја сам лош“, – „Ма шта ти је, ти си добар“, – „Не, ја сам баш грешан“, – „Ма шта је са тобом?“. Нама је ово пријатно, и јако је тешко тога се одрећи.

Мој духовник, отац Андреј, никада о себи није тако говорио. Није било случаја да он о себи каже нешто лоше, на пример „ја сам грешник“ или нешто слично томе. Међутим, када су га вређали или понижавали, или се опходили са њим као са неким неуким и безвредним човеком, он на то никако није реаговао. Једном су га ужасно и страшно увредили. Он је тада већ био у чину игумана (није водио манастир, али је имао чин игумана). Једном је морао да изађе да причести болесног човека ван манастира. Било је јутро и по уставу су у манастиру служили полуноћницу. Био је Пост. Певали су тропар: „Гле женик долази…“ и сва браћа су изашла и стала на средину храма. Пошто је отац Андреј кренуо на требу, није узео са собом мантију и мислим клобук. Људи који су требали да дођу по њега су каснили и отац Андреј је одлучио да заједно са браћом стане у средини храма: он је јако волео браћу, волео живот у манастиру. Он је и стао – без мантије.  Тада му је старешина ту рекао: „Ти си као Јуда“. Замислите: рећи тако нешто човеку који је у то време имао више од педесет година, који је имао мноштво духовне деце, од детињства био васпитан у вери, тридесет година се подвизавао у Глинској пустињи где је цветао духовни живот. Нико ни за шта није могао да га прекори, чак ни споља гледано. Њему, човеку потпуно беспрекорног живота, пред свом браћом је речено: „Ти си као Јуда!“ О том случају ми је касније причао сам отац Андреј. Ја сам се узнемирио: „Како је старешина могао тако нешто да учини?“. Отац Андреј је одговорио: „па,добро, свако има слабости“, и није се видело да се љутио на тог човека.

Могао бих навести много других примера како су га понижавали и вређали. А он, ако се некада и вређао, то је било на кратко, увређеност је брзо пролазила. Он је говорио да се и светитељ може увредити, али да није добро задржавати зло. Ипак, понављам, од њега никада нисам чуо „ја сам грешник, ја сам лош, не знам ништа“. Он и ништа посебно добро о себи није говорио, никада није говорио о свом духовном животу, свом духовном искуству, али када су се догађале ситуације које су изазивале његово смирење, он је био смирен. Такво смирење код оца Андреја, наравно, није било људско већ од Бога, дар Божији. За мене ће он увек остати као пример истинског, аутентичног смирења.

Има људи који себе заиста сматрају грешним и ништавним створењем, али, по понашању би се одмах видело да ли је ово осећање искрено. Ко себе сматра ништавним и грешним, такав наравно неће ни осуђивати, ни говорити лоше о неком другом, ни прекорити некога. То јест, једно је када неко себе сматра таквим у свом уму, а друго је када у реалности, искрено, у срцу то осећа. Када је преподобни ава Доротеј рекао свом старцу, преподобном Варсонуфију Великом како сматра себе горим од свих створења, он му је одговорио: „Сине мој, за тебе је гордост да тако мислиш“. Међутим, ава Доротеј је за разлику од нас био уман човек и одмах схватио о чему се ради. Он се освестио: „Да, оче, ово је стварно гордост за мене, али знам да би требало тако да мислим о себи“. Тада му је Варсонуфије Велики рекао: „Е сада си стао на пут смирења“. То јест, ава Доротеј је признао да у реалности не сматра себе горим од свих створења, да просто има теоријску представу о томе да би тако ваљало да мисли, али у реалности такво искрено мишљење о себи нема. Ово је врло важно.

Један подвижник је себе називао магарцем. Да би подражавао неком ави Зосими, он је говорио: „Ја сам магарац“. Његов старац му је рекао: „Ти немаш права да себе тако зовеш јер када је ава Зосима себе називао магарцем мислио је на то да он попут магарца, да може све да претрпи, а ти не можеш да истрпиш ништа“.

Треба се учити да на себе гледамо трезвено, боље је да признамо да немаш смирења. И то ће бити озбиљније и дубље смирење од глуматања попут: „Ја сам безвредан“. Ја такође себе могу називати различитим увредљивим речима и можда себе понекад и називам када нико не чује, али ја то себи дозвољавам више из разлога неког комотитета према себи. „Ах ти глупане, шта си урадио?“ (рецимо да нисам урадио нешто како треба). И шта сад – то не значи да себе сматрам глупим човеком, ја свеједно мислим да сам паметнији од многих људи. Ако чак на тај начин себе и прекоревамо, ипак то радимо шалећи се и волећи себе. Зар није тако? Врло је тешко научити да не глуматамо.

Свети Оци говоре да се смирење састоји у томе да себе сматраш горим од свих, али, како то достићи? И шта је лажно смирење? Лажно смирење је смирење које има потребу да се покаже. На првом месту, то је смирени изглед. Као друго, то је смиренословље: човек говори о себи да је велики грешник и гори од свих, а ако га у реалности неко увреди он се одмах буни и врло ревносно брани своја права. Као треће, лажно смирење се показује у томе што човек понавља неке научене смирене фразе, рецимо изреке Светих Отаца о смирењу, сматрајући да он мисли тако искрено, док смисао тих изрека не долази до његовог срца.

Из срца не исходе само „зле помисли“ већ уопште и све људске помисли. Човек, ако се може тако изразити, мисли срцем: ако је у нешто уверен срцем, значи да је у то потпуно уверен – било то добро или лоше. Рецимо, прочитао си код светог Григорија Синаита да је потребно сматрати себе горим од свих. Ти онда идеш и понављаш: „Ја сам гори од свих“, али ако се твоје срце не слаже са овим речима, значи да у реалности ти тако не мислиш. Твоје смирење је умишљено, ти просто фантазираш о себи. Ако си смирен у срцу значи да си стварно смирен. Тада не мораш показивати никакве знаке смирења, тада немаш никакве сликовите представе о томе шта је смирење, а бићеш смирен.

И обрнуто, можеш колико год желиш да говориш о себи као праведни Авраам да си „прах и пепео“, или као пророк Давид  да си „црв а не човек“, а у мислима ћеш сматрати: „Ето, ја сам црв а не човек, и зато сам бољи од свих ових људи. Јер они не мисле о себи да су црви, а ја мислим. Зато су они црви, а ја сам човек“. Не треба себе тако неразумно утеривати у то.

Неопходно је упамтити да се све добија од Бога. Свака права укорењена врлина јесте дејство благодати. Потребно је разликовати принуђивање себе на врлину од истинске врлине која је добијена дејством благодати.  Зато, оно што највише помаже ако желимо да стекнемо истинску врлину је Исусова молитва. Све што долази од непрестане покајне Исусове молитве је истинско. Нека и мало, али је право. Са извештаченим принуђавањем себе на врлину треба бити врло опрезан да се не бисмо упетљали и уместо принуђивања прешли у глуматање. Ми ни сами нећемо приметити како се то догодило: можда чак нећемо глуматати тако пред другим људима, већ изнутра, пред самим собом.

Зато је најважније – наћи за себе ту меру смирења коју искрено примаш срцем, а онда од ње почети са кретањем даље и принуђивати себе на више. Осим тога, неопходно је схватити врло важну ствар: најважније је да постоји смирење срца. Спаситељ је рекао: „Научите се од Мене, јер сам Ја кротак и смирен срцем“ (Мт. 11:29) и „Из срца излазе зле помисли“ (Мт. 15:19). Срце је извор човековог живота. Ако је човек у нешто уверен срцем, значи да је заиста уверен. Ти не мораш да изговараш никакве дефиниције смирења, не мораш да имаш никакву идеју о томе шта је то смирење, а бићеш смирен. И обрнуто, можеш колико год желиш да говориш о себи као праведни Авраам, да си „прах и пепео“, или као пророк Давид  да си „црв а не човек“, а у мислима ћеш сматрати: „Ето, ја сам црв а не човек, и зато сам бољи од свих ових људи. Јер они не мисле о себи да су црви, а ја мислим. Зато су они црви, а ја сам човек“. Није потребно себе тако неразумно присиљавати на такво размишљање, потребно је више се смиривати срцем.

Схи-архимандрит Авраам Ридман
Извор: sestry.ru



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.