Двојица младића украла су аутомобил у Атини. Претражили су га тражећи новац и вредне ствари, отварали преграде и коверте које су пронашли у њему. У једној од коверата нашли су нешто што нису очекивали – комад нафоре, освећеног хлеба који се вернима дели после Свете Литургије. Коверту су затворили и оставили је по страни.

Нешто касније пронашли су још једну коверту, истог изгледа, у џепу возачевих врата. Помислили су да је и у њој нафора. Нису је отворили. У тој другој коверти налазило се 14.000 евра.

Полиција је аутомобил пронашла исте вечери. Када је власница стигла у полицијску станицу, полицајац јој је из фиоке извадио коверту и рекао:

– Избројте.

Почела је да броји. Сав новац је био ту. Ниједан евро није недостајао.

Тек тада су је полицајци питали како је могуће да лопови нису узели новац. Један од младића објаснио је да су у аутомобилу већ пронашли једну коверту у којој је био комад хлеба из цркве.

– Зову га нафора – исправио га је други.

Када су потом у вратима пронашли другу, потпуно исту коверту, закључили су да је и у њој нафора. Зато је нису отворили.

На тај начин један мали комад освештаног хлеба постао је део догађаја који је сачувао 14.000 евра од крађе.

Да ли је то била необична случајност? Или се у овом догађају може препознати нешто дубље – Божији Промисао, па чак и Божија интервенција у једном тренутку људске невоље? Нико не може са сигурношћу изрећи суд о ономе што се догодило. Али оно што следи јесте истинито сведочење о догађају који је једној породици променио поглед на живот, веру и молитву.

Дан када је све изгледало изгубљено

Све је почело једног јутра, када је жена, оптерећена великим финансијским проблемима, кренула да у банку уплати 14.000 евра.

Тих дана она је већ била под великим притиском због породичних и финансијских проблема. Њена породица је имала викендицу коју су годинама градили и у коју су улагали много труда. Сваког лета одлазили су тамо са децом, па јој је било посебно тешко што је кућа због дуга према банци дошла под претњу заплене.

На послу је узела кредит од 20.000 евра како би спасла породичну викендицу од заплене. Део новца је већ био употребљен за одлагање поступка, а преосталих 14.000 евра требало је да уплати банци. Од плате је већ требало да јој се сваког месеца одбија 250 евра за отплату кредита.

Тог дана, међутим, није стигла да обави све што је планирала. Док је завршила обавезе, банка је већ била затворена. Новац је зато, заједно са документима, оставила у аутомобилу, у једној од службених коверата које је годинама чувала.

Те коверте су биле део једног старог начина исплате на њеном радном месту. Благајница је приликом исплате стављала новац у коверту, а она је, иако се годинама жалила да је тај систем застарео, те коверте ипак чувала. Касније су јој често биле корисне.

Није могла ни да претпостави колико ће једна од њих одиграти улогу у ономе што ће се догодити.

Те вечери аутомобил је оставила мало даље од куће него обично, јер је неко заузео њено уобичајено паркинг место. Ујутру је изашла да узме новац и оде у банку.

Аутомобила није било.

У првом тренутку није могла да поверује. Био је паркиран у крају који је сматрала мирним и безбедним. Али аутомобил је нестао – а са њим и 14.000 евра.

Тада је схватила да није изгубила само аутомобил. Ако не пронађе новац, могла је да изгуби и викендицу, док би јој истовремено од плате наставили да одбијају 250 евра месечно за кредит који је већ узела.

Позвала је полицију.

– Шта да вам кажем, госпођо – рекао јој је полицајац. – У Атини се свакодневно украде око сто аутомобила. Даћемо информације патролама. Ако случајно наиђемо на ваш аутомобил, јавићемо вам. Ако имате среће…

Отишла је и у полицијску станицу у свом крају да пријави крађу. Тамо јој је млади полицајац донео воду и покушао да је утеши.

– Смири се. Можда ћеш га пронаћи.

Вратила се кући и чекала.

Молитва коју је пронашла после много година

Док је чекала, мисли су јој се непрестано враћале на исто питање: зашто се све ово догодило? Зашто баш сада? Зашто јој је Бог допустио још једно искушење, када је већ била под толиким притиском?

Тада се сетила једног преподобног старца код кога је годинама раније била на исповести. И тада је била забринута за породицу, децу и животне околности. Плакала је пред старцем, а он јој је рекао:

– Не плачи. Бог нам даје искушења с разлогом. Али Он је наш Отац и воли своју децу. Он жели најбоље за нас. Морамо Му веровати. Он нам све ово шаље с разлогом. Не плачи. То је грех, јер показујеш да Му не верујеш. Изговори своју молитву и препусти се са поверењем Његовој вољи.

Сетила се да јој је старац тада дао и једну молитву коју је требало да чита у тешким временима. Почела је да је тражи.

Прошло је осам или девет година откако ју је добила. Није била сигурна где ју је оставила, али је после неког времена пронашла папир на коме је била записана молитва Оптинских стараца.

Почела је да је чита.

Није се ништа споља променило. Аутомобил је и даље био украден. Новац је и даље био у њему. Полиција није имала никакве нове информације. Али се у њој нешто постепено мењало. Уместо да непрестано покушава да пронађе објашњење за оно што јој се догађа, почела је да размишља о томе да мора да прихвати оно што више није могла да промени. Није знала шта ће бити са аутомобилом, новцем и кућом, али је могла да покуша да све то преда Богу.

Деца су се вратила из школе и сазнала шта се догодило. Била су узнемирена. Дан је пролазио у телефонским позивима, чекању и молитви.

А онда је, око 23.30, телефон изненада зазвонио.

Позив у 23.30

– Госпођо, ми смо из полицијске станице Като Патисија. Пронашли смо ваш аутомобил. Имамо двојицу људи који су били у њему. Зауставили смо их ради провере и код њих пронашли вашу возачку дозволу и папире. Дођите одмах.

Срце јој је снажно залупало. Одмах је отишла у полицијску станицу. Тамо су била двојица младића, погнутих глава. Полицајац ју је упитао: – Госпођо, шта сте имали у колима осим папира? – Новац. – Колико? – Четрнаест хиљада евра.

Полицајац је на тренутак погледао у њу, а затим из фиоке извадио коверту. – Толико новца остављате у колима?

Полицајац је на тренутак погледао у њу, а затим из фиоке извадио коверту.

– Толико новца остављате у колима?

Није имала шта да одговори. Знала је да је питање сасвим на месту. Онда јој је пружио коверту. – Избројте.

Почела је да броји. Новац је био ту. Све до последњег евра.

Није могла да верује. – Немогуће… Како се ово догодило?

Полицајац се окренуо према младићима. – Шта се десило, момци? Како то да нисте дирали новац? Зар га нисте нашли?

Један од њих је одговорио: – Пронашли смо коверту, али је нисмо отворили. – Зашто?

Младић је објаснио: – Док смо претраживали ауто, у предњем делу, код претинца за рукавице, нашли смо документа госпође и њене деце, возачку дозволу, а нашли смо и коверту у којој је био комад хлеба из цркве. Био је сув.

Други младић га је исправио: – Зову га нафора.

– Да, нафора – наставио је први. – Онда смо у џепу са стране аута нашли још једну коверту. Изгледала је исто као она прва. Помислили смо да је и у њој нафора. Нисмо ни помислили да би неко у аутомобилу оставио толики новац. Зато је нису отворили.

У полицијској станици је настао мук. Полицајци су се окупили и изненађено гледали једни друге. Нико неко време није проговорио. Свима је било јасно шта се догодило. Да су младићи отворили другу коверту, у њој би нашли 14.000 евра. Али нису.

Коверта коју није ставила тамо – или јесте?

Најнеобичнији део приче тек је тада постао јасан. Ни жена није знала да се у њеном аутомобилу уопште налази нафора.

Није могла да се сети када га је ставила у коверту. Ретко је отварала ту малу кутијицу у којој је чувала ситнице, а претпостављала је да је нафора можда остала још од лета, када је повремено одлазила на ходочашћа. Али ни у то није могла да буде сигурна.

Није знала како је комад нафоре доспео баш у ону коверту коју су лопови прву пронашли и отворили. А управо је то било пресудно.

Да нафоре није било, лопови би можда отворили прву коверту, уочили новац и наставили да претражују аутомобил са сасвим другачијом намером. Да друга коверта није изгледала исто као прва, можда би је отворили. Да нису помислили да се и у њој налази то исто, 14.000 евра би вероватно нестало.

Ништа од тога не може се доказати као чудо у строгом смислу те речи. Али управо ту почиње питање које је и сама жена касније постављала – да ли је све то био само низ необичних случајности или се у њему може препознати Божији Промисао?

Хришћанска вера не тражи да се сваки необичан догађај прогласи чудом. Али исто тако, она оставља простор да у ономе што нам изгледа као случајност препознамо Божију руку. Промисао Божији често не долази на начин који би оставио математички доказ да је Бог нешто учинио. Понекад се тек после неког времена, када погледамо читав низ догађаја, питамо како су се све те околности нашле управо на том месту и у том тренутку.

У овом случају остаје чињеница: комад нафоре нашао се у једној коверти, друга коверта је изгледала исто, лопови су је због тога оставили затворену, а у њој се налазио новац који је за ту породицу био од животне важности.

Можемо то назвати случајношћу. Можемо у томе видети и нешто више.

Жена која је све то доживела изабрала је да у свом животу види Божију руку и да због тога има више поверења у Бога.

Последице једне необичне ноћи

Убрзо су у полицијску станицу дошли и родитељи двојице младића. Жена их је, како је касније сведочила, доживела као добре и пристојне људе. Повукла је тужбу и вратила се кући.

Тамо су је чекала деца. Нису могла да верују да је аутомобил пронађен готово нетакнут, да је недостајало само горива и да је сав новац остао на свом месту.

За њу, међутим, та ноћ није била завршена само повратком аутомобила и новца. Догађај је оставио траг и у њеној породици. Деца, која су јој раније често противречила када би говорила о духовним стварима, после свега су почела више да разговарају о вери. Један од њих, тада матурант, први пут је постио.

Жена је у то време похађала постдипломске студије. Пошто тог дана није отишла на наставу, следећег дана је професору испричала шта се догодило. Он је пажљиво саслушао њену причу, а затим јој рекао да оде да се причести. Учинила је то, јер се приближавао празник Светог Николе.

Професор је причу испричао и осталима на факултету, па су је после тога многи гледали са изненађењем.

Убрзо после Божића позвала ју је и мајка једног од младића који су украли аутомобил. Рекла јој је да је њен син, дубоко погођен оним што се догодило са антидором и новцем, одлучио да пости и да се причести. Горко се покајао због свог поступка.

Тако је догађај који је почео крађом једног аутомобила дотакао људе на које нико у том тренутку није ни помишљао – њену децу, младиће који су украли аутомобил, њихове породице, професора и њене колеге.

Неки су временом заборавили причу. Други је се и данас сећају. Њене колеге су понекад разговарале са њом о томе да ли у нашим животима постоје силе и стварности које превазилазе оно што можемо да видимо и објаснимо. Али највећа промена настала је у њој самој.

Молитва која је остала

После тог догађаја речи старца и молитва Оптинских стараца више нису за њу биле само речи које се читају у тешким временима. Постале су део њеног живота. Сећала их се и у тешким и у мирним данима. Нарочито јој је остала мисао да човек, када се нађе пред нечим непредвидивим, не треба да заборави да ништа није изван Божијег знања и Његовог допуштења.

„Господе, дај ми да с душевним миром претрпим све што ми доноси дан који је преда мном. Дај ми да се у потпуности предам вољи Твојој. У сваком тренутку овога дана упућуј ме и подржавај ме. Научи ме да правилно и разумно поступам са сваким чланом моје породице, не узнемирујући и не огорчавајући никога. Господе, дај ми снаге да издржим бриге дана који је преда мном и све догађаје који ме очекују. Управљај мојом вољом и научи ме да се молим, верујем, надам, трпим, опраштам и волим. Амин.“

За Фондацију Пријатељ Божији са грчког приредила: Елена Костопоулос
Према сведочењу објављеном у „ΕΝΟΡΙΑΚΑ ΝΕΑ“ – парохијском листу цркве Светог Ђорђа у Дионису, Атика