Нека срце, ум и воља постану једно

Велика је радост Светих у царству вечности, јер саосећају и у љубави кличу са осталим сличним душама које славе Бога. При свему томе они задржавају своју личност, али не на себичан начин, како је још увек одржавају на Земљи чак и духовни људи. Ум, воља и срце постали су у просветљених људи - једно: они су, иначе најчешће раздвојени у човеку, отуд и бројне невоље човекове у животу.

12.05.2020. Аутор:: Пријатељ Божији 0

Нема никаквог спавања до Страшног Суда, као што уче неки секташи. Како дух може спавати? Он је непрестано будан и активан. Наше тело није у стању да прати дух у овој активности, отуда долази, сан, за време кога се тело на известан начин одваја од духа и препушта одмору и опорављању.

За то време дух је у свом свету. Он може тако доћи у додир са умрлим духовима или духовним световима уопште. Ретко се деси да се човек ујутру нечега сети. Има, наравно, и обичних снова које производи ткање душе. Оно чиме се душа у будном стању највише бави, то се и ноћу, као на филму, одвија.

Тешко је Богу да нам се јави када је човек као разбијено огледало у коме се и духовне поруке различито и увек фрагментарно преламају. Свакo прими онолико колико може и онако какво му је разбијено огледало са којима већ долази на свет. Христос је дошао на Земљу да би наше огледало опет постало цело и тако целовито примало Бога. Наравно, да многи не могу да појме Бога, нити да Га потпуно у себе приме. Наше тело овакво какво је сада, није у стању да издржи Светлост. То је могући разлог зашто су се Светитељи који су се целог живота борили са искушењима и изборили, добивши просветљење, доста брзо после тога просветљавања, селили у други свет.

Велика је њихова радост тамо, јер саосећају и у љубави кличу са осталим сличним душама које славе Бога, а при свему томе задржавају своју личност, никако не на себичан начин, како је још увек одржавају на Земљи чак и духовни људи. Ум, воља и срце постали су у просветљених људи — једно: они су, иначе најчешће раздвојени у човеку, отуд и бројне невоље човекове у животу.

Код великих духовника није то више само спољашња светлост која им се Благодаћу повремено указује, већ она много дубља и трајнија, унутарња светлост, која се од срца пење и испуњава целог човека. Ова светлост је Љубав и само Љубављу је човек најближи Богу Који је сушта Љубав. Човеково усавршавање и приближавање Богу вечито је, јер је Бог не само несазнајан и непојмљив, него и недокучив. У љубави, међутим, ми смо најближи и најсигурније са Богом.

Додир са Духом је муњевит, наш појам времена нема никаквог значаја у духовним хијерархијама. А ове хирјерархије постоје: у Јеванђељу је речено: „Много је станова у кући Оца Мога„. Према степену духовног постигнућа овде, добијамо после смрти одговарајући стан и сродне душе са којима тамо даље живимо.

Није свеједно шта је ко желео и за шта се борио на Земљи. Духован човек борио се за духовно, за излаз у небо, телесан човек борио се за земаљско. Изгледа у први мах да је мала разлика између некога ко је веровао у идеју правде овде на земљи, за њу се борио, за ову идеју положи чак живот, и некога ко је веровао у небеску Идеју и небеску Правду која се никад не остваруjе овде на земљи. Разлика је, ипак, велика, па зато и поред привидне вере, поштења и жртве некога ко тражи правду на земљи, он и после смрти продужава да жели погрешно, и наћи ће се у погрешном друштву.

Сродне душе се тражe и овде и тамо. Када нађете неку сродну духовну душу овде, останите са њоме, јер је велика радост дружити се са истомишљеницима.

Већина у манастиру задржава своје навике, егоистичке циљеве и жеље. Отуд су многи Светитељи одлазили из манастира и повлачили се и у усамљеност испосница. Да ли је то било погрешно? Ово су хтели да сазнају и сами духовници и добили су из духовног света одговор да су оба пута исправна — када је дух Љубави присутан.

Христове речи: „Много је станова у кући Оца Мога“ значе да постоје бића у универзуму различитот ступња духовне зрелости. Не треба мислити да нека од ових бића нису у стању да се материјализују и да нам се као таква појављују и уче нас духовним истинама. Наравно да постоје и демонска бића на различитом ступњу зла. Човек као слободно биће бира и одлучује. Оно што он мисли и како мисли, изазива треперење у васиони, он привлачи или одбија невидљива бића начином и јачином својих мисли. Космос је огромна централа мисли. Морамо бити испуњени добрим мислима да не бисмо дали место рђавим. Демонска бића, после Христа, не могу да наносе зла Небу, остала им је само земља и човек. На човека она делују не само директно, већ и индиректно, некад преко умрлог који се показао спремним да послужи као нека врста канала демонског деловања на неког живог човека. Таквих примера сам имао у монашкој пракси…

Старац Тадеј Витановачки
“МИР И РАДОСТ У ДУХУ СВЕТОМ”, (одломак, стр. 270-271),
Православна мисионарска школа при храму Александра Невског, Београд, 2011.



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.