Не узимај узалуд Имена Господа Бога својега

Шта? Зар има некога, ко се усуђује узети узалуд страшно Име Господа Свевишњег? Кад се на небу помене Име Божје, Небеса се пригибају, звезде увећавају свој сјај, Архангели и Ангели почињу певати: Свјат, Свјат, Свјат Господ Саваот, а Светитељи и Богоугодници падају ничице. Ко се онда од смртних усуђује поменути Име Најсветије без трепета душе и без дубоког уздисаја чежње?

19.10.2021. Аутор:: Пријатељ Божији 0

Кад је човек на самрти, помињи му које хоћеш име, нећеш га охрабрити, нити му мир души дати. Но кад му поменеш једно, једино Име, Име Господа Бога, охрабрићеш га и повратићеш му мир души. И последњим својим погледом благодариће ти на помену тог мелемног Имена.

Кад човека изневере сродници и пријатељи, и осети се сам у овом бескрајном свету, и уморан на свом самачком путу, помени му Име Божје, и тиме као да си му дао поштапач отежалим ногама и рукама.

Када навале на човека зли суседи, па га лажним сведоџбама доведу до окова и тамнице, и придобију зле суседе за себе, а против праведника, приближи се страдалнику и шапни му на ухо Име Божје. Заиста, у том тренутку сузе ће поћи на очи његове, сузе – мастило наде и поверења – и окови тешки учиниће му се лаки као од липова дрвета.

Кад се човек дави у дубокој води, па кад у одсутном тренутку између живота и смрти помене Име Божје, снага његова се удвоји.

Кад се научник мучи, да реши неку тамну загонетку природе, и осети се преварен у свима комбинацијама свога маленога разума, помене Име Божје, светлост озарава његову душу и загонетка почиње да се казује.

О пречудно Име Божије, како си моћно, како си лепо, како си слатко. Нека би умукла уста моја за навек, ако би те изговорила немарно, водено и узалудно.

***

Неки кујунџија сеђаше у дућану на тезги и кујући непрестано употребљаваше Име Божје узалуд, или као клетву или као узречицу. А хаџија неки слушаше са улице, и душа му се узмути. Па викну хаџија кујунџију, да изађе напоље. А кад кујунџија изађе, хаџија се сакри и чињаше се невешт. Врати се кујунџија и настави ковати. Опет га викну хаџија, а кад кујунџија изађе, хаџија ћуташе и чињаше се невешт. Врати се кујунџија, мало срдит, и настави ковати. Опет га викну хаџија, а кад кујунџија изађе, хаџија ћуташе и чињаше се невешт.

Кујунџија, бесан од љутине, осори се на хаџију: „Вичеш ли ти то на мене, хаџијо, и правиш шалу са мном, кад ја имам пуне руке посла?“

Одговори ми хаџија мирно:

„Заиста у Бога су пуније руке посла, па си Га ти више пута узалудно викнуо, но ја тебе. Ко има право више да се љути – Бог или ти, кујунџијо?“

А кујунџија се застиди, врати се у дућан па подви ноге на тезги и језик у устима.

***

Нека вам, браћо, Име Божји, непрестано трепери, као кандило, у души, у мислима и у срцу, но нека се не диже до врха језика без важног свечаног тренутка.

Живљаше неки Црнац као роб у кући брлога човека, који имађаше обичај у љутини да ружи и хули Име Божје. А Црнац беше смирен и благочестив човек. И беше у белога газде псето кога газда веома вољаше. Па се деси једнога дана, да газда страшно ружаше и хуљаше Име Божије.

Спопаде Црнца мука од тога, па увати газдино псето и поче га мазати блатом нечистим. Виде га домаћин, па дрекну:

„Шта то радиш са псетом?“

„Оно што и ти са Богом“, одговори Црнац мирно.

***

А у једној болници на југу, беху доктор и његов помоћник на послу међу болесницима нераздвојно од јутра до мрака. Помоћник докторов имађаше прљав језик, којим као гаравом крпом прљаше све и свакога, ко му на памет долазаше. Од његовог прљавог језика ни Бог Саваот не беше поштеђен. Једнога дана посети доктора неки његов пријатељ издалека. Доктор га позва, да присуствује операцији једне гнојне ране на болеснику, а с доктором беше и његов помоћник.

Пријатељу беше мучно на стомаку кад виде страшну рану, из које тецијаше гној са убитачним мирисом. А докторов помоћник непрестано псоваше. Упита пријатељ доктора:

„Како можеш слушати овакве богохулне речи?“

Одговори доктор:

„Ја сам навикао пријатељу, да познајем ране и оно што из њих мора да истиче. Из гнојних рана мора гној отицати. Ко има гноја у телу, на отворене му ране отиче; ко има гноја у души, отиче му гној на уста. Мој помоћник псујући, само открива излива нагомилано зло, као гној, из душе своје.“

***

О Сведржитељу, како да Те во не ружи, а човек Те ружи? Зашто си створио вола с чистијим устима од човека?
О Свемилостиви, како да Те жабе не псују, а човек Те псује? Зашто си створио жабу с племенитијим грлом него човека?
О Светрпељиви, како да змија не хули на Тебе, а човек хули? Зашто си створио змију ближом Ангелима, него човека?
О Свелепи, како да ветар, који опасује земљу унакрст, не узима узалуд Имена Твога, а човек узима? Како да је ветар богобојажљивији него човек?
О пречудно Име Божје, како си моћно, како си лепо, како си слатко! Нека би умукла уста занавек, ако би те изговорила немарно, водено и узалудно.

Свети Владика Николај
Закон Божији, Трећа Заповест



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.