Злочиначки и грешни начин живота довео ме је иза решетака. Моја породица је била из атеистичког миљеа, иако се за Васкрс традиционално фарбају јаја. Чак сам и ја, као шестогодишњак, крштен. Међутим, никада више нисам крочио у цркву, нити сам доживео било какав "лични сусрет са Богом". Када је у затвору дошло до покајања, нисам знао како да умирим своју душу. Плакала је неутешно, јер тада још нисам познавао Господа. Узалудно сам покушавао да радom ублажим ту бол, али није много помагало.

Једног дана сам седео у ћелији, сломљен тежином затворског живота. Често сам се питао да ли ће се ова ноћна мора икада завршити. Сваки дан је био исти: чекање, празнина, осећај безнађа који је гушио сваку наду. Сећам се да је тог дана киша непрестано падала, ударајући о прозорску решетку као да и сама природа оплакује моју судбину. Осећао сам се заробљено не само између четири зида, већ и унутар сопствене душе. Била је оптерећена гресима и кајањем које нисам знао како да изразим. Био сам у потпуном мраку, без икаквог трачка светлости на видику. Осећао сам се као да сам у ћорсокаку, заглављен у лавиринту сопствених погрешних избора.

И из овог понора очајања, који је претио да ме прогута, последњим атомима снаге, зазвах Бога. Нисам знао како да се молим, нисам знао праве речи. Био је то једноставно крик из дубине душе, неартикулисан, али пун бола и чежње за помоћи. Нисам чак ни био сигуран да ли верујем да ће ме неко чути, али у том тренутку нисам имао ништа друго да изгубим. Био је то очајнички покушај да се ухватим за било шта, за макар и најтању нит спаса.

И одједном... осетим да је Господ близу. Не могу то објаснити речима, али био је то јасан, неоспорив осећај присуства. Као да је тишина у ћелији постала гушћа, наелектрисана неком невидљивом енергијом. Осетио сам да ме неко чује, да мој крик није остао без одговора. Био је то тренутак преокрета, преломна тачка у мом животу. И као да је тешки камен, који сам годинама носио на својим плећима, пао са њих. Осетио сам невероватно олакшање, праћено тихим, али дубоким унутрашњим миром. Хтео сам да Му се некако захвалим, јер ме је буквално ишчупао из пакла! Али у том тренутку нисам знао како да то учиним осим да у свом срцу поновим Његово име, са надом и захвалношћу коју никада раније нисам осетио.

Почео сам да читам Свето Писмо. Посебно ме је дирнула прича о покајаном разбојнику на крсту. Нисам могао да схватим како Бог не само да опрашта злочинцу, већ му првом отвара врата Раја!

Духовна глад у мени је незадрживо расла. Почео сам да посећујем затворску капелу, коју је наш свештеник освештао у част Светог Николаја Чудотворца. Тамо је висила икона Спаситеља Нерукотвореног, и док сам се молио, Христово лице као да је оживљавало. Осетио сам – Он је сада ту, са мном. У тим тренуцима ме је обузела таква љубав, која се ни са чим не може упоредити...

То је било када сам први пут ушао у наш затворски храм - раније, због лошег понашања, нисам смео да идем тамо. Тај дан памтим као чудо: тамо сам срео свог будућег исповедника, оца Ђорђа, исповедио се и причестио први пут.

Отац ме је благословио да читам на клиросу. А онда је некако изашао из олтара за време службе, извео ме, покрио епитрахиљем и благословио ме да бринем о храму. Чак су ми и сузе потекле са лица. Схватио сам да је то воља Божија.

Наравно, искушења нису нестала. Штавише, затворска управа ми ни даље није увек дозвољавала да идем у храм – нису могли да верују да сам се заиста променио. Али сам ја сигурно знао: сусрет са Богом ме окренуо за 180 степени. И они који су били у близини су то видели и покушали да схвате шта ми се догодило. Чак су се заинтересовали за веру – неки из радозналости, други искрено. Неки су долазили у храм и одрекли се прошлости пред мојим очима...

Било је то невероватно време! Осећао сам се као беба, коју Господ буквално носи на рукама: даје ми и сузе нежности, и молитве, и снаге да Му служим чак и у таквом окружењу. Хтео сам да приђем свакоме и кажем да га Бог воли, да је милостив!

Постепено, све моје тежње су се усредсредиле на једно: како да очистим своје срце, како да спасем своју душу? Читао сам Јеванђеље, трудио се да запамтим сваку реч, покушавао да схватим ко ће ући у Царство Божије. И све више сам постајао свестан колико сам слаб и више нисам знао шта друго да тражим, осим спаса.

Оно што је мени било вредно у прошлом животу - новац, моћ - све је сада изгледало као сујета. Буквално сам на себи осетио шта то значи: Тражите најпре Царство Божије и правду Његову, и све ће вам се додати (Матеј 6:33). Мада, наравно, непријатељ људске расе не спава, а ви се стално спотичете. Али сваки пут мораш устати и кренути даље, али ако не можеш, пузи за Богом! Јер ако ме сутра Господ позове к себи, са чиме ћу доћи? То ме је заиста забринуло.

Када сам изашао из затвора, имао сам два пута: стари и нови. Нећу да лажем - криминал је обећавао леп живот, а ја сам пуштен буквално као просјак. Стога сам, далеко од греха, одмах отишао своме духовнику. Свештеник је благословио да му помогнем у олтару. Била је светла васкршња недеља и био сам захвалан Богу на овој прилици. И за то што је било оних који нису дали да останем без паре на улици.

Отприлике годину дана сам живео и служио у својој цркви: мало по мало навикао сам се на живот у слободи – прво сам ложио пећ у цркви, па пекао просфору... А онда сам упознао своју будућу жену. Венчали смо се и сада полако постајемо црквени.

Радим у нашој болници и идем у затворе истим изгубљеним људима, какав сам некада и сам био, да бих разговарао са њима. И слава Богу, Који нам отвара све путеве служења ближњима! У томе сам пронашао нови, прави смисао живота.

Максим