Опроштај

Чим схватимо да је у нашој моћи да опраштамо увек, сваки пут, свима и сваком, стећи ћемо слободу и унутрашњу снагу. Тек онда ћемо престати да будемо рањиви пред властитим незадовољством. Тек онда ћемо престати да будемо затвореници сопствене осетљивости. Више нећемо морати да будемо спутани због сопственог достојанства и части, плашећи се да сви око нас желе да нам их одузму. Можемо прихватити све људе, јер ако знамо како да опростимо све, више ником није могуће да нас повреди.

29.06.2021. Аутор:: Пријатељ Божији 0

Јер ако опраштате људима грехе њихове, опростиће и вама Отац ваш небески.
Ако ли не опраштате људима грехе њихове, ни Отац ваш неће опростити вама грехе ваше. (Матеј 6: 14-15)

Понекад у цркви, пре беседе, само желите да ћутите. У овој тишини свако од нас се запита: "Ко сам ја? Ко сам ја заиста? Шта радим данас овде у мрачном храму међу стотинама сличних боготражитеља?" Где су усмерене наше очи, осветљене треперавим свећама и сузама? Ова тишина нам даје прилику да размислимо о чињеници да смо се, упркос утиску благостања, ситог живота, изгубили у овом свету.

Адам се сакрио од Бога у благословеном врту, неспособан да издржи Божанско присуство. Знао је да је и сам покварио свој однос са Оцем. Ми се кријемо једни од других, не знајући ко је све покварио, неспособни да поднесемо недаће, радости, сумње, грехе, необичности.

Чињеница је да нам нико није одузео ни заједницу са Богом ни заједницу једни с другима. Нико нам није одузео ни љубав. Кажу да нас околности чине окрутним. Кажу да нас неправедни људи или неимаштина чине окрутним. Можда је ово делимично тачно. Али ова окрутност је страшна реченица којом сами осуђујемо себе на усамљеност и чежњу.

И сада нам Господ даје прилику да покушамо да истопимо ову суровост у себи, да променимо мишљење, да се окренемо ближњима и покушамо да им опростимо. Да опростимо не речима, што је за многе од нас већ постало уобичајено: „Бог ће опростити, па и ја опраштам“. Опростимо другачије, коренито променимо свој став према човеку. Можда ово нећемо моћи учинити сада, али данас, овде и сада, можемо започети ово путовање. Можемо да обећамо себи и Богу да ћемо волети и подржавати особу којој је потребно наше опроштење. А ако га волимо и подржавамо у свим његовим потешкоћама, у особинама које нам се чине чак и неприхватљивима, онда ћемо само на тај начин почети да приступамо опраштању. Само на тај начин и сами можемо почети да зацељујемо болну рану у својој души.

Господ нас учи да праштамо. Опростите не „до седам пута, него до седам пута седамдесет.“ (Мт 18:22). Да опростимо онима који не само да су вређали, већ и понижавали, прогонили, повређивали, клеветали и мрзели. Опростимо онима који желе да убију. Да опростимо онима који нас убијају, као што је Господ опростио онима који су га приковали за крст. Господ нам каже: престани да рачунаш, престани да примећујеш колико си грехова опростио комшији.

Опраштање је безгранично. „Оно што сте добили бесплатно, дајте бесплатно“, учи нас. Опроштај смо добили бесплатно и добили смо га у целости, и стога га морамо дати без икаквог бројања, тек онако, колико је потребно. И чим схватимо да је у нашој моћи да опраштамо увек, да праштамо сваки пут, опраштамо свима и сваком, стећи ћемо слободу и унутрашњу снагу. Зато што ћемо престати да будемо рањиви пред властитим незадовољством. Зато што ћемо престати да будемо затвореници сопствене осетљивости у односу на друге. Јер више нећемо морати да будемо спутани забринутостима због сопственог достојанства и части, плашећи се да сви око нас желе да нам их одузму. Можемо прихватити све, уопште све људе, и ближње и даље, и не плашити се да ће нас повредити. Јер ако знамо како да опростимо све, више није могуће да нас повреде.

Међутим, поред тога што смо научили да праштамо, и нама самима је потребан опроштај. Не можемо живети апсолутно кристалним животом. На несрећу, не можемо, а да не повредимо своје комшије, повредимо рођаке, бити пажљиви са свима и свима посветити све потребно време и нежност свог срца. Ово „не можемо“ не би требало да звучи као изговор за нашу наводно оправдану слабост. Не. У ствари можемо - само не желимо; а кривица за ова дела или нечињење, лежи на сваком од нас у међусобном односу, посебно у односу на оне који су нам најближи, на оне са којима живимо под истим кровом, са којима једемо за истим столом. Стога је сваком од нас потребан опроштај.

Осећај ове кривице у односу на Бога, у односу на оне ближље и даље, осећај покајања и жеђ за опроштењем, такође треба да нас научи да опраштамо, као што је рекао Господ Исус у параболи о дужнику. У овој параболи је неки господар опростио свом дужнику, а он заузврат није могао опростити особи која му је дуговала ситницу. Бог нам је опростио, а ми често не можемо опростити ни много једноставнију кривицу других људи, и не можемо више да толеришемо њихово присуство.

Али зар не падамо на колена пред Богом, блебећући неповезано, попут оног дужника господара: „Исправићу се, буди стрпљив, све ћу дати, све ћу платити“? Истовремено, знамо сигурно да нећемо ништа вратити, нећемо вратити дуг, нећемо хтети да се поправимо. Али још увек осећамо и знамо да је Он опростио. Опроштено, попут зајмодавца о коме је сам причао. То значи да морамо устати са колена и кренути да опраштамо, јер је све што нам дугују несумњиво најмање је од свега што нам је Бог опростио.

Амвросије (Ермаков), митрополит Тверски и Кашински
Из књиге „Завиривање у Христово лице. Јеванђеље као позив на радост"
За Фондацију "Пријатељ Божији" превео Иван Попов
Извор: foma.ru



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.