На почетку поста сам прочитао познати израз многих мојих пријатеља на Фејсбуку да је главна ствар у посту да не једемо једни друге. Најчешће то значи да особа неће постити. Пуна реченица: „Боље је да једеш месо и да пијеш вино, него да оговарајући једеш тела својих ближњих.“, припада монаху Серафиму Саровском, који се, као што знате, борећи се са страстима, молио на камену хиљаду дана и на јео само траву годинама и био чио и весео. Али свети Серафим је рекао и следеће: „Видим у Русији пад вере. А све је почело недржањем постова!“

Данас многи савремени хришћани сматрају пост нечим неважним и факултативним, неком врстом незгодног старог ритуала, заборављајући да је без поста духовни живот углавном немогућ. Свети Јован Златоуст каже да вера има два крила: пост и молитву. Ко је духовни живот схватио у пракси, а не причајући о узвишеним стварима на дивану, зна да је лако бити саосећајан и љубазан док се једе ћевап током поста, залива се добрим вином, али кад се одрекне ТВ-а, друштвених мрежа и пређе на посну кашу са купусом, човек од самозадовољне и разумне особе пред нашим очима претвара се у неуротичара.

Тада му не ваља ништа! Једноставно, све док се човек не бори са страстима и док је у њиховој власти, оне се посебно не испољавају. Зашто јахач сваке секунде вуче узду, ако коњ ипак трчи тамо где треба? Али чим коњ крене својим путем, а не оним који је изабрао онај који га контролише, јахач повлачи узда. Исто тако, особа која одлучи да се бори против страсти открива и своју дивљу, необуздану нарав.

Из поста се буде страсти успаване у души и навале на човека као чопор бесних паса. У души се диже олуја нељубазних мисли и осећања, с којима се понекад никако не може изборити. Безбрижни људи почињу да се нервирају, а најбезначајније невоље постају разлог за незадовољство. А онда, са спознајом сопствене немоћи, човек почиње да се моли Богу: „Господе, помилуј! Господе, помози ми, умирем!"

Ово уопште није она млака молитва са пуним стомаком, него вапај за помоћ, молба пред очима окрутних немилосрдних убица. И као што је за време путовања по Галилејском језеру Христос заспао и почела олуја која умало није погубила Његове ученике, Господ се одмах одазива на наше скромне молитве и каже: „Утишај се! Стани!“, и благодатном спасоносном тишином завлада у нашој души.

Истина је да нас Бог увек воли: и кад постимо и са парчетом кобасице у устима. Али ми у ужурбаности свакодневног живота, толико смо заокупљени својим пословима и проблемима да заборављамо не само Бога, већ и себе! Пост нам помаже да се вратимо у нормално, духовно, људско стање и да видимо да је Бог ту, са нама. За наше духовно здравље пост је неопходан као и ваздух. Ми нисмо бестелесни анђели. У духовном животу човека учествује и наше тело, као и душа. Душа се храни и крепи молитвом, тело постом. Сам Господ Исус Христос је пре изласка на проповед постио четрдесет дана у пустињи.

Замислите кућу у коју сваки дан власници довлаче све што могу. Неопходне и непотребне, корисне и некорисне ствари и свакакво смеће. Све је мање простора - све више смећа. Дакле, пост је чишћење у таквој кући. Збогом неразумљивим типовима са ТВ-а, интернета и свих места одакле их доводимо у кућу наше душе. Смеће, сујета, осуде и празне приче - у смеће. Чистимо и сређујемо да бисмо направили места за најдрагоценијег и најважнијег Госта у нашем дому – Господа Исуса Христа. Само Њему је овде место.

Денис Ахалашвили