Свети отац наш Георгије, нови свештеномученик, пореклом је из Неапољске епархије, која се турски назива "Нев-Шехер", а налази се у Малој Азији. He зна се сигурно да ли се родио у селу Дар, које се налази северно од Неапоља, или у другом званом Кијоре, на његовој јужној страни.
Георгије је био свештеник и служио је у Неапољском храму Успенија Пресвете Богородице, у осамнаестом веку. љубав, смерност, незлобивост, смирење, братољубље и богољубље, били су главни украси његове блажене душе. Богослужио је као анђео Божји, тешећи и учећи речју и делом православне хришћане, који су стењали под тешким игом агарјанским.
Тако живећи и Богу угађајући, овај божански Георгије се удостоји на крају мученичког венца. Ево како се то догодило. Године 1797. житељи села Малакопе, удаљеног од Неапоља око шест сати хода, позваше Георгија за неки велики празник да им служи, пошто је њихов парох или био болестан или се крио од турског беса. У оно време, наиме, Турци су вршили прогоне хришћана из одмазде због устанка, који беше избио на челу са Орловим. Георгије се одазва позиву сељана Малакопе. Но пошто беше стар и немоћан, узјаха на магаре и крену на пут, никакво зло не слутећи. Кад се, међутим, приближи Малакопи, на месту званом "Кобја - Дере", тј. Речни кланац, појавише се изненада пред њега турски чобани и на диваљ и нечовечан начин нападоше на овог човека Божјег, кога су и Турци поштовали као свеца, опљачкаше га и свукоше гола, па га онда убише, одсекавши његову часну главу. Његово наго тело и избодено ножевима, заједно са светом главом, бацише у оближњу рупчагу. Тако овај верни слуга Господњи Георгије "пун плодова правде" (Приче, 3, 9), запечати своје чисто и врлинско живљење мученичким крајем, положивши душу своју за ближње своје (уп. Јн. 10, 11).
Хришћани Малакопе, не знајући шта се десило, чекаху долазак Георгијев али узалуд. Прођоше три четири дана а он се није појављивао. To узнемири и хришћане у Неапољу, па сазнавши од браће из Малакопе да се он уопште није појавио, кренуше у потрагу за њим. Претраживши сав пут нађоше на крају његово наго тело и часну главу онде где их беху бацили Турци. Бојећи се Турака, они на том истом месту сахранише на брзину његове свете мошти, положише на његов гроб један камен са простим натписом "Свештеник Георгије", и удаљише се оплакујући свога дивнога пастира.
Од тог тужног догађаја прође прилично времена, док се једне ноћи не јави у сну овај Свештеномученик једној побожној удовици, којој исприча шта му се десило и како је пострадао на путу за Малакопу. Затим јој заповеди да јави општинским Старцима да дођу у "Кобја - Дере" и узму његове мошти. Пошто жена не обрати пажњу на то виђење, оно се понови после неколико дана и она сва у страху оде и јави једноме од Стараца. Чувши за то побожни Неапољани кренуше се на челу са јерејом Неофитом, који је служио у храму Успенија Богородице и био син сапароха св. Георгија јереја Василија, да пренесу мошти светитељеве. Кад откопаше гроб нађоше његове мошти целе и нетрулежне, испуњене божанског миомира и благодати, поклонише им се, па положивши их у дрвени кивот, пренеше у кућу јереја Неофита. Пред моштима је стално горело неугасиво кандило а мноштво народа долазило ради молитава и исцељења и певања молебна светитељу. Убрзо мошти су биле пренете у свети храм, по жељи градских Стараца; али потом бише поново пренете у дом реченог јереја.
На моштима Свештеномученика Христовог дешаваху се многа чудеса. Навешћемо само нека од њих. Неки зограф из села Прокопија, који није имао деце, чувши за чуда св. Георгија, пође са својом женом код Светитеља и топло се мољаху да им Бог да дете. Обећавши да ако дете буде мушко, да ће му дати име Георгије и да ће га после шест месеци од рођења донети са крчагом уља, пешке ходећи, да заблагодаре свецу. Бог молитвама Свештеномученика услиша њихову молитву и даде им мушко чедо; но они од велике радости заборавише на своје обећање. После годину дана Светитељ се јави зографу и подсети га на његово обећање, запретивши да ће му дете узети натраг ако га не изврши. Он пак уплашен, узе одмах идућег јутра жену и дете и уље и пешачећи цео дан стигоше и поклонише се моштима светога. На основу лика који му се појавио у виђењу, зограф наслика и свечеву чудотворну икону, коју су касније многи пресликавали.
Једна друга жена из породице Демерзи Пандели, доносила је на свако вечерње своје болесно трогодишње дете, које је било узето, тражећи му лека. Такође један двадесетогодишњи младић, који је имао неподношљиве болове у очима, долазио је свакодневно моштима Свештеномученика. Ова жена видевши младића са завезаним очима и слушајући његове јауке у дворишту дома попа Неофита, где су у једној малој келији почивале мошти, помисли у себи: ако овај младић који је тако дуго поред моштију светога не доби исцељење, зар ће се мој син исцелити?
Док је то помислила, спотаче се на степеницама и скотрља се низ њих онесвешћена, а њен синчић паде мало подаље од ње, без икакве повреде. Попадија Евгенија и једна друга жена из дома, звана Марија, с муком повратише себи ову жену, која чим се освести, тражаше своје дете и плачући исповедаше свој грех маловерја. Онда са радошћу и благодарношћу приступи са дететом моштима Светога, и дете мало после тога доби потпуно исцељење. Касније је то дете био познати продавац сира у Неапољу.
Син опет неког Томе Сарија који се звао Јован, разболе се у дванаестој години од нервне болести и беше веома опасан по околину. Његови домашњи га свезаше и доведоше Светитељу. Ту га привезаше за ногар кивота. И после три дана дечко потпуно оздрави. И он је касније био трговац у Цариграду.
Једна друга жена по имену Марија Тосуноглу причала је о чудесном догађају који се њој десио: "Кад сам била девојчица од шест година, деси се да се разболим, и моји ме пошаљу код тетке, која је становала испод куће Анестија Хаџипродрома. Онде ме примише са љубављу и оставише да преноћим поред светитељевог кивота. Ујутру пак када сам се пробудила била сам потпуно здрава".
Дође, на крају, година 1924. када је извршена размена становништва између Турске и Грчке. И Грци из Кападокије се спремаху да пређу у Грчку: сваки је узимао оно најдрагоценије што је могао да понесе са собом. Архимандрит Игњатије, који је служио у храму Успенија после смрти јереја Неофита и у који су после Неофитове смрти поново пренете свете мошти, побрину се да пре свега буду спуштене до пристаништа мошти Свештеномученика. Мошти бише у Мерсини укрцане на брод. Но кад је било око пола ноћи, посада брода примети чудећи се некаквог свештеника како се дотиче машина, наређује морнарима па после исчезава. To се понови и следеће ноћи, а капетан брода мислећи да се ради о оцу Игњатију, оштро му приговори два пута да се не меша у послове посаде брода и не ствара забуну. Игњатије га је уверавао да он појма нема о чему се ради и да се целе ноћи није ни макао са свог места. После пак кратког времена подиже се јака бура, која се преко целог дана повећавала. Дивљи таласи су ударили, све се на лађи превртало и нико није био у стању да објасни откуд таква бура тако изненада. Тада о. Игњатије приступи капетану и објасни му да се на броду у складишту налазе мошти светог Георгија. Они одмах сиђу до места где су биле мошти и нађу их у изврнутом положају. Са побожношћу поставе мошти на њихово место и оног момента престаде бура и сви заблагодарише Богу и његовом светитељу, док је о. Игњатије пред моштима служио молебан. Кад брод стиже у Грчку свете мошти бише уступљене Неапољанима, који их са побожношћу поставише у храм св. Евстатија у Новом Неапољу, изнад Нове Јоније (предграђе Атине) где се и данас налазе, чудотворећи и благодатни миомир дарујући свим потребитима здравља и утехе.
Ево још једног дивног чуда Светитељевог. У месту Кокиња живела је једна седамнаестогодишња девојка по имену Марија Кутлиду заједно са својом мајком. За време Немаца, због глади, мајка напусти Агину и оде са ћерком у Кардицу код сестре монахиње, која је ту живела у манастиру. Ту су биле мирне све док није почео братоубилачки рат између комуниста и националиста (који у ове наше дане зали земљу невином братском крвљу не само у Грчкој) и од кога нека би нас Бог сачувао од сада па во вјеки. Тада почеше сатанска убиства, вешања и међусобна клања, која својим ужасима остављаху дубоког трага у душама и срцима људи, особито у душама невине деце. Тако и мала Марија би престрављена гледајући како поред ње убијају једну жену и од тада не могаше наћи мира. Мајка је прво пренесе у клинику у Волос ради лечења, где остаде 25 дана, a потом је пренеше у Атину. Међутим, ни ту јој лекари не могоше ништа помоћи. По савету Клеонике Ангелоглу, која је била родом из малоазијског Неапоља а становала у Кокињи, несрећна мајка поведе своју болесну кћер код свештеномученика Георгија. Ту заноћише поред моштију мученика; а ујутру, у освит празника св. Евстатија, Марија заспа, док се њена мајка са Клеоником и даље топло молила. Тада Марија прошапта кроз сан: "Поп Георгије, мајко, помаза ме машћу по врату". Чувши то Ангелоглу рече њеној мајци: "Твоја ћерка ће потпуно оздравити". За време јутрења Марија поче силно да се тресе и да дрхти. Мајка пак у жељи да помогне својој многострадалној кћери, покушаваше да је придржи, али она викну: "He додируј ме, јер ми поп Георгије удари инјекцију у руку". Заврнувши рукав на њеној руци, они заиста приметише на њој једно место потпуно црвено. И од тог момента Марија потпуно оздрави (то се догодило 19. септембра 1949. године). Отада Марија сваке године долази из благодарности у храм св. Евстатија, целивајући мошти чудотворца Свештеномученика Георгија Новог. Светитељ исцели и Анастасија Стефанидиса, са местом боравка у Новом Неапољу, из улице Свете Лавре, број 40.
Тако овај новомученик Христов прослави и прославља Господа свога и за живота и после смрти, помешавши крв своју невину са крвљу Јагњетовом, и дарујући кроз њу спасење и наду свету, Каиновом мржњом затрованом. Његовим светим молитвама, Тројице Боже Трисвети, и нас исцели и просвети. Амин.