То је светиња, дете моје...

Отац Рафаило (Бољевић): Уколико вјерујете - приступајте Светом Причешћу! И радујте се! Ако не вјерујете - покајте се, неки неисповјеђен гријех и даље живи у вама. И Дух Свети не дјелује и очи не отвара, те не видимо и не вјерујемо. И као дар покајнику, даће се да прогледа. Да оживи, да васкрсне, да види Васкрслога Христа. Јер, онај који је видио Васкрслога Христа у Цркви у Тајни Причешћа, он је сам васкрсао. Тај више не може да умре!

08.05.2024. Аутор:: Пријатељ Божији 0

У Причешћу се тјешимо, храбримо, ослобађамо од свих верига. Ево, сјећамо се верига Светог апостола Петра: њега анђео ослобађа - додиром, куцне га у ребра. И нас Господ куцне оном кашичицом којом се причешћујемо - у зубе, у језик, у непца, прође кроз наше грло, уђе у наше срце, у нашу душу. И, шта може да изазове? Само слободу, ослобађање. Од чега? Од страха, од сумње, од окова страсти, од гордости и од свега чиме нас овај свијет окива: од смрти, од гријеха, од ђавола! Ако је Он са нама ми можемо мирно да умремо. Мирно да умремо!

Наша Црква нас учи да умиремо господски. Пазите, она то не сакрива од нас: Да крај живота нашега буде хришћански, без бола, непостидан, миран... И онда, указује нам да није крај у смрти, него да нас чека онај дан када треба добар одговор дати: И да добар одговор дамо на Страшном Христовом Суду, од Господа молимо.

Морамо нагласити да и дјеца знају и родитељи да их уче: кад приступају, да почну, што је прије могуће, да праве разлику. Није причешће нешто слатко! Није то нешто њам-њам! То је Светиња, сине! То је Светиња, дијете моје! Прије свега: родитељи да дају примјер. Немојте да приводите дјецу, а ви да се не причешћујете! На шта то личи?! Обратите пажњу и видите: кад се родитељи причешћују, па мајка држи или отац сина, па да видите: син се причести, али са каквом пажњом он гледа оца кад се причешћује! Па, ћерка кад види мајку како се причешћује... Па је мајка озрачи својом вјером, својим поштовањем, својим разликовањем - већ уводи у Тајну плод утробе своје. Ако их будемо само доводили, а сами се не причешћивали или, што је још горе, сами не вјеровали, изазваћемо проблеме. То је простор високог напона!

Зато, трудимо се колико можемо, а све ослањајући се на силу Божију. Да направимо ту разлику. Ако си повјеровао - немам теби ја више што да причам. Ти вјерујеш, кад се причешћујеш, да примаш самога Бога у себе. Сад, ако си човјек, хајде да видим како ћеш у гријех! Хајде да видим како ћеш даље да живиш ако си свјестан да си се Богом обогатио! Хајде да видим како ћеш сад среброљубље да форсираш! Да видим како ћеш шкртост, немилосрдност, мржњу, завист и све проклете страсти! Хоћеш ли да их храниш или изгладњујеш и умртвљујеш?

Ти си причасник, ти си примио Светињу, ти си са Богом постао једно, човјече! Хајде да те видим: хоћу да те гледам, хоћу и ја да повјерујем, али хоћу тебе да видим - како ти, као причасник, живиш. У том смислу, сви смо ми сведоци. Сви смо ми мисионари, ако вјерујемо и вјерујући разлику правимо да је ово заиста Само Тијело и Сама Крв Господња.

Дакле, уколико вјерујете - приступајте! И радујте се! Уколико не вјерујете - покајте се, неки гријех је у вама, неки гријех није исповјеђен, неки гријех се и даље живи. Покајање, потпуно покајање није принето, зато Дух Свети не дјелује и очи не отвара, те не видимо, те не вјерујемо, те разлику не правимо. Треба се озбиљно преиспитати, треба испитати себе, треба се исповиједити и - као дар покајнику даће се, а шта друго него - да прогледа. Да дане душом, да оживи, да васкрсне, да види Васкрслога Христа. Јер, онај који је видио Васкрслога Христа, у Цркви, у Тајни Причешћа, он је сам васкрсао. Готово је - тај више не може да умре! Осим самога себе да убије, одричући се. Али, тешко, готово да је немогуће да онај ко је једном истински повјеровао, да ће се одрећи овакве љубави, оваквог дара, овакве Светиње и оваквога богатства.

о. Рафаило (Бољевић)



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.