Увреде и неистине

Од речи зависи то да ли ћемо некога охрабрити и потврдити његово биће и постојање, или ћемо то исто биће разорити, не остављајући камен на камену у његовој души. Речи често знају да заболе јаче од ударца бичем, и баш као након ударца бичем, неопрезним и неодговорним разметањем ријечима, ружним и увредљивим тоном, изговарањем неистина и клевета, на души другог човјека пуца кожа и срце његово пушта крв.

14.10.2020. Аутор:: Пријатељ Божији 0

Ријеч је најмоћнији, најкомплекснији и најсуптилнији дар којим су разумна бића обдарена. Она стоји на почетку свих почетака и старија је од земље којом ходимо. Зато је, најблаже речено, необичан наш немар према ријечима, које неријетко изговарамо олако, несвјесни њихове тежине и разорне моћи коју посједују. Јер не постоји ниједан нож, ниједан камен, ниједна сабља, пушка или метак који могу тако немилосрдно да нас повриједе као што то могу ријечи. Али исто тако не постоји ништа на овом свијету што је тако спасоносно, утјешно и лијепо као што су то ријечи, које имају и ту снагу да нас подигну из пепела, да нас обрадују и озаре те дају смисао нашем бићу и постојању.

Управо стога када нам је до некога стало и када некога волимо, а та нам вољена особа упути само једну једину ружну ријеч, ми ћемо имати утисак као да се враћамо из бића у небиће, као да је гром погодио нашу душу, као да је најразорнија граната ударила у онај крајеугаони камен нашег постојања. И ништа неће моћи поново да нас изгради и зацијели нашу рану и кратер у нашој души до саме ријечи. И то ријечи онога до кога нам је стало, с ким смо изградили заједницу и лични однос и у чијим очима и души се огледамо и самјеравамо свој идентитет и постојање. А нарочито ту исцјелитељску моћ има ријеч онога ко је управо ријечју разорио наше биће немилосрдно нас повриједивши.

Зашто смо толико немоћни пред ријечима? Зашто наше ријечи не могу да буду радост и мир? Зашто свака наша ријеч не би била утврђивање и изграђивање нашег бића и бића оног другог којем је упућена? Зашто говоримо ружне ријечи другима и о другима? Зашто изговарамо неистине? Није страшно када неко дијете говори неистину, па тако каже како се попело сâмо на врх планине и дохватило облаке прстима. И премда је дијете и премда лијепо и безазлено прича, бака му ипак на крају каже: „Немој да говориш оно што није истина“. Затим, када мало порасте и пожели да се прави важно у друштву, пред другим дјечацима и дјевојчицама, дијете опет почне да преувеличава, па му поново неко каже: „Немој да говориш неистину“. Онда коначно одрасте и закорачи у свијет одраслих те опет има потребу да се допадне другима и да говори ствари које нису сасвим истините. И изнова га неко упозори: „Немој да говориш лажи“.

Зашто нам људи скрећу пажњу на то да не треба да говоримо неистине? Зато што знамо и, понад свега, осјећамо да свака неистинита ријеч одјекује тупо и празно, да одлази у ништавило. Таква ријеч не може бити изграђујућа ни за онога који је изговара, а још мање за онога којем је упућена. А ријеч би требало да буде управо то – изграђујућа, конститутивна и спасоносна за наше биће и биће другога.

Бавећи се читав живот ријечима и слушајући ријечи, и оне лијепе и оне ружне, и оне које су ме изграђивале и оне које су ме разарале те и сâм изговарајући ријечи добре и лоше – схватио сам да у овом свијету све зависи од ријечи. Од ријечи зависи то да ли ћемо некога охрабрити и потврдити његово биће и постојање, или ћемо то исто биће разорити, не остављајући камен на камену у његовој души.

Ријечи често знају да заболе јаче од ударца бичем, и баш као након ударца бичем, неопрезним и неодговорним разметањем ријечима, ружним и увредљивим тоном, изговарањем неистина и клевета, на души другог човјека пуца кожа и срце његово пушта крв. Зато је важно да заиста чујемо и саслушамо управо ону реченицу од малочас која нам каже: „Немој да говориш неистину“. Јер крајње је вријеме да престанемо да изговарамо ријечи које могу да нас врате из постојања у непостојање, из свјетлости у ништавило и мрак.

Колико год да је важно да будемо обазриви и да пазимо на то какве ријечи изговарамо, једнако толико је важно да пажљиво (са)слушамо оно што нам други говоре како бисмо били у стању да чујемо оно што желе да нам кажу. Тако ћемо чути не само звонкост и боју њиховог гласа већ и њихове ријечи и смисао и поруку коју оне преносе. Међутим, задубљени у своју визију истине, неријетко остајемо глуви за туђе ријечи, још чешће их извлачимо из контекста и придајемо им значење који оне примарно не садрже. И премда су нам језик и ријечи дати како бисмо разумјели једни други и били у непрестаном дијалогу и како бисмо могли да изразимо себе и свој доживљај свијета у којем живимо – ријечи исто тако, на нашу жалост, могу бити извор неразумијевања, неспоразума и сукоба. И тако је од постанка свијета.

Сјетимо се само старозавјетног предања о Вавилонској кули и Нојевим насљедницима, чију је гордост, помало налик Адамовој, Господ казнио тако што је учинио да се Нојеви потомци међусобно не разумију, како не би могли остварити свој амбициозни наум и досегнути својом кулом небеса. То библијско предање о Вавилонској кули и различитим језицима, којима је Бог осујетио да се Нојеви потомци споразумијевају међусобно приликом свог охолог градитељског подухвата, на извјестан начин као да је пресликано у наше вријеме и међусобну нам комуникацију. Наиме, као да и данас људи, без обзира на то да ли се служе истим језиком или не – нису у стању да чују, (са)слушају и разумију једни друге. Јер као да сви говоримо углас и једновремено, не обазирући се на то шта има и жели да нам каже онај други преко пута нас. Видимо стога да служити се језиком не значи уједно и то да умијемо да разговарамо, да успоставимо дијалог тако да својим ријечима не потиремо једни друге. Зато је потребно одвећ много стрпљења, разумијевања и љубави за другог човјека да бисмо, упркос свему, умјели и могли међусобно да разговарамо и да се уважавамо те да бисмо умјели да чујемо и саслушамо једни друге.

И премда ће се неки од вас сјетити мота из Андрићеве приповијетке Мост на Жепи, који каже да је „у ћутању сигурност“, ипак дубоко вјерујем да треба да изаберемо ријечи умјесто ћутања. Јер ријеч је Божја творевина, коју нам је сâм Господ даровао и стога смо дужни да је, као и сваки други дар, његујемо и развијамо, да њоме саопштавамо најдубље истине и раскринкавамо лажи, али водећи притом и те како рачуна о томе како и у које сврхе је употребљавамо. Јер ако ријечима повређујемо друге, нарочито оне који то својим дјелањем и понашањем не заслужују, ми истовремено повређујемо и себе, јер без других ни ми сами не постојимо.

Епископ диселдорфски и све Немачке, Григорије
Извор: vladikagrigorije.info



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.