Људски живот је светиња

Свјетлост Христова која просвећује све и сва, освећује и просвећује не само Христовим првим доласком од Рођења до Васкрсења и Вазнесења, него и Његовим Другим доласком, када ће се јавити знак Сина Човјечијега на небу, када ће проплакати сва племена земаљска и изаћи на видјело сваки човјек и сва дјела људска.

29.10.2013. Аутор:: Пријатељ Божији 0

Свјетлост Христова која просвећује све и сва, освећује и просвећује не само Христовим првим доласком од Рођења до Васкрсења и Вазнесења, него и Његовим Другим доласком, када ће се јавити знак Сина Човјечијега на небу, када ће проплакати сва племена земаљска и изаћи на видјело сваки човјек и сва дјела људска.
Други долазак је не само пуноћа свега што се збивало у историји него је мјера и провјера човјека и свијета и свега онога што је човјек радио и како је радио у свом земном животу. Није царство земаљско, живот на земљи и оно што у њему радимо коначна мјера човјекова и човјековог мишљења и начина живљења, човјековог достојанства. Човјек је биће достојно поштовања само ако је вјечно биће, ако се земаљско царство и живот улива у Царство небеско, вјечно и непролазно. Призвани да поштујемо светињу свог рођења и живота, као и светињу рађања и живота других људи, само је истински поштујемо ако признајемо да је она вјечна и непролазна. Живот се поштује од зачећа до престављења и до у вјечност. Он се уз то поштује и начином живљења, начином употребе богоданих сила (тјелесних и духовних), усаглашеним са природом и са коначним циљем и смислом живота. У наше вријеме, посебно се на два начина обесмишљује људски живот и скрнави његова вјечна светиња.
Први начин којим се пориче и обесвећује вјечна светиња живота јесте – чедоморство. Оно што је црква знала и свједочила од памтивијека, а што данас потврђује и наука јесте чињеница да је од самог зачећа човјек – истинско људско биће, и да, убили га у зачећу или петом или деветом мјесецу, или од девет или деведесет година – убијамо истог човјека. Ембрион у материној утроби није проста израслина њеног организма; није исто што и њена пљувачка или неко од излучења њеног тијела: у њему је сав човјек у нуклеуму, са свим својствима која га чине човјеком. Утробно чедоморство, сакривено под називом абортуса, данас је постало једно од озакоњених права човјека и жене. Закони који у једној доби и узрасту штите људско достојанство, у другој доби, до рођења и послије смрти га укидају, не признају и поништавају. Тако мајке и љекари, материнску утробу, радионицу живота, претварају у мртвачницу, лишавајући новозачето дијете не само права на рођење, него и на вјечни живот. Право које лишава човјека одговорности за право другога на живот, и радост и свјетлост живота, не значи ли оправдање злочина човјекоубиства?
Проглашење бесловесне похоте за божанство и тиме обоготворење саможивости и самоуништења, појављује се и озакоњује данас више него икад у историји и на један други начин. То је оно што се по видовитом Апостолу народâ Павлу догађа људима „залудјелим у својим умовима“, „потамњелог неразумног срца“, који замјењују „славу бесмртног Бога подобијем смртнога човјека“; које Бог предаје „у жељама срца њихових у нечистоту, да се бешчасте тјелеса њихова међу њима самима“; – такве „предаје Бог у срамне страсти. Јер и жене њихове претворише природно употребљавање у противприродно, а исто тако и мушкарци оставивши природно употребљавање жена, распалише се жељом својом један на другога, мушкарци са мушкарцима чинећи срам“. Такви, као ни неправедници, ни блудници, ни идолопоклоници, по истом Апостолу „неће наслиједити Царства Божијега“ тј. никад неће сазнати каквим је Бог створио човјека и ради чега га је створио, зашто он постоји на земљи.
Содомија као противприродност није само посвједочена вјековним библијско-хришћанским искуством и Христовом науком, него и свеукупним религијским искуством човјечанства. Зато Црква Божија, уз свако поштовање људске слободе („све ми је дозвољено, али све не користи; све ми је дозвољено, али не дам да ишта овлада мноме“), никад неће и не може прихватити модерне, из антихришћанских центара идеолошке моћи, дириговане параде срама и неприродни начин живљења за „параде поноса“. Бог заиста није створио Адама и Стеву, него Адама и Еву: „И створи Бог човјека по обличју својему, по обличју Божијему створи га; мушко и женско створи их и благослови их Бог, и рече им Бог: рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њом…“ Црква проповиједа ту етику и држи се тог става управо из најдубљег поштовања сваког људског бића, као непоновљивог створења Божијег, сагледаваног са тачке гледишта вјечности и бесмртности.
Стојећи у слободи којом нас Христос ослободи, браћо, не дајмо се опет у јарам ропства гријеха, смрти и ништавила ухватити, са надом да ће се и сва творевина ослободити од робовања пропадљивости на слободу славе дјеце Божије; Крсту Христовом се поклонимо и Васкрсење Његово прослављајмо, сверадосно се поздрављајући: Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!
Митрополит Амфилохије



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.