Црква Светог Луке у Хонгконгу била је тог дана испуњена радошћу. После вишемесечне припреме, тројица младића стајала су пред крстионицом спремна да приме свету тајну крштења и постану чланови Православне цркве. За њих је то био крај једног и почетак потпуно новог животног пута. За окупљене вернике – још један благословени дан у коме ће неко нов приступити Христу. Међутим, током службе догодило се нешто што нико од присутних није очекивао.

Када је почео чин оглашених, древни део православног крштења у коме се човек одриче сатане и исповеда верност Христу, свештеник је над кандидатима читао молитве које се у Цркви изговарају вековима. У храму је владала тишина. Чули су се само глас свештеника и тихи одговори присутних.

Тада је једном од младића постављено питање: „Одричеш ли се сатане и свих дела његових, свих анђела његових и сваког служења њему?“

У истом тренутку младић је почео снажно да кашље. На први поглед ништа необично. Међутим, како је молитва одмицала, кашаљ је постајао све чуднији. Убрзо је прешао у звукове који су више подсећали на пригушено режање него на обичан кашаљ. Младић је клекнуо, тело му се грчило, а глава се савила готово до пода.

Неколико верника је забринуто посматрало шта се дешава. Један од њих је пришао свештенику и тихо му рекао да би можда требало прекинути службу јер изгледа да се са младићем дешава нешто озбиљно.

Свештеник је, међутим, наставио молитву. Није желео да прекида чин крштења, али је постојао и други разлог. Он је знао оно што већина људи у храму није знала. Знао је причу тог младића.

Од радозналости до страха

Годинама раније све је почело као код многих младих људи који трагају за духовношћу. Заинтересовао се за Њу ејџ покрет, литературу која говори о скривеним способностима човека, медитацијама, енергијама и комуникацији са духовним бићима. У почетку му је све деловало узбудљиво и безопасно. Обећавало је дубље знање, унутрашњи мир и неку врсту духовног напретка.

Међутим, што је више улазио у те праксе, то је његов живот постајао мрачнији. Према сопственом сведочењу, почео је да се бави призивањем духова и временом је дошао до тачке у којој је био уверен да са њима заиста комуницира. Оно што је у почетку изгледало као духовна авантура постепено се претворило у нешто сасвим друго.

Мир који је тражио није пронашао. Напротив.

Почели су страхови, немир и осећај да се у његовом животу дешава нешто што не може да контролише. Имао је утисак да га нека мрачна сила непрестано притиска и прати. Није могaо да се ослободи тог осећаја, ма колико покушавао.

Тражећи помоћ, обраћао се реномираним психотерапеутима. Надао се да ће неко успети да објасни оно што проживљава и да му помогне да поврати унутрашњи мир. Али проблеми нису нестајали.

У једном периоду почео је да одлази и код познатог протестантског пастора. И он је покушао да му помогне, али без успеха. На крају му је рекао речи које су му остале дубоко урезане у сећању:

„Ја могу само ово да урадим за тебе. Ако желиш нешто више – иди код православних.“

За младића је то био неочекиван савет. О Православљу готово ништа није знао. Никада раније није посетио православни храм, нити је имао контакт са Православном црквом. Али био је довољно очајан да покуша све.

Први мир после много година

Почео је да тражи о православној вери и убрзо је сазнао за Цркву Светог Луке у Хонгконгу. Једне недеље одлучио је да дође на Литургију.

Касније је сведочио да је тог дана доживео нешто што није умео да објасни. Није разумео све што се дешава на служби. Није знао молитве. Није познавао православно богослужење. Али је осетио мир какав годинама није осећао.

Управо тај мир га је вратио и следеће недеље. Па и оне после ње.

Временом је испричао свештенику све што је проживљавао. Почео је да похађа катихетску наставу и месецима се припремао за крштење. Редовно је долазио на Литургије, учио о Христу и постепено упознавао веру која му је дотад била потпуно страна.

После дугог периода припреме дошао је и дан његовог крштења. Међутим, управо у тренутку када је требало да се одрекне сатане и сједини са Христом, догодило се нешто што нико није очекивао.

Борба током крштења

Свештеник је поново поставио питање: „Одричеш ли се сатане?“

Друга двојица катихумена одговорила су јасно и без оклевања: „Одричем се.“

Он није могао.
И даље је клечао.
Тело му се тресло.
Лице му је било бледо.

Из груди су му се отимали необични звуци.

После извесног времена свештеник је поново поставио исто питање. Наступила је тишина. Младић је тешко дисао. А онда је, готово кроз стењање, једва чујним гласом изговорио:

„Одричем се.“

Служба је настављена. Постепено се смиривао. Када је дошло време да се чита Символ вере, успео је да устане. Кашаљ и режање су престали. Иако је и даље био видно исцрпљен, изгледало је као да се нешто променило.

Крштење је приведено крају, а потом су новокрштени по први пут приступили светом причешћу. За већину присутних служба је била завршена. За овог младића, чинило се, тек је почињало нешто ново.

„То је био први пут да нисам осетио страх“

Сутрадан је дошао код свештеника да разговарају о ономе што се догодило.

Према његовом сведочењу, током молитви је имао осећај као да у њему одјекују бројни гласови који се противе свакој речи коју изговара. Осећао је снажан притисак и борбу коју није умео да опише. Када је приступио Светом Причешћу, све је одједном престало. Касније је сведочио да је у том тренутку видео како мрачни духови, попут дима, излазе из његовог тела.

Гласови су утихнули. Осећај гушења је нестао. Страх је ишчезао. На његово место дошао је мир.

Затим је испричао и нешто што га је дубоко потресло. Те ноћи, непосредно пре него што је заспао, по сопственим речима видео је демона који га је упитао:

„Зашто си нас избацио? Зашто?“
Овога пута није реаговао као некада.
Није се успаничио.
Није побегао.
Није се препустио страху.
Само се прекрстио – и све је нестало.

Тада је свештенику изговорио реченицу која можда најбоље открива суштину целе приче:

„Оче, истину ти кажем. То је био први пут да нисам осетио страх.“

Управо у томе лежи најдубља порука овог сведочанства. Највеће чудо није било оно што су људи видели током крштења. Није било ни у необичним догађајима који су изазвали пажњу присутних. Највеће чудо догодило се у срцу једног човека који је годинама тражио духовност на погрешним местима и који је, после дугог лутања, пронашао мир у Христу.

Човек који је тражио силу пронашао је Спаситеља.
Човек који је живео у страху пронашао је слободу.
А човек који је годинама лутао коначно је пронашао пут.

За Фондацију Пријатељ Божији: Наташа Смоловић
(Према сведочанству митрополита хонгконшког и југоисточне Азије Нектарија)