Нас уједају – ми уједамо
Без Бога, ми не можемо да изађемо на крај са осуђивањем.
Наша бездушност, наше осуђивање – то је због тога, што нас је Бог напустио и остали смо са својом телесном, биолошком природом, којој су својствени инстинкти самозаштите, самоочувања: нас уједају – ми уједамо.
И та наша способност да се разбеснимо, да будемо бездушни, подгрева се друштвом грешника и невидљивим непријатељем – сатаном.
Гнев, непријатељство, осуђивање, чак и на изглед због основаног и праведног разлога, увек је од сатане, који је добио могућност да утиче на нас после тога, како нас је Бог напустио. А Бог је љубав, и само љубав.
Господ, страдајући на Крсту, ни на кога се није наљутио, већ, насупрот томе, молио се за те који су Га разапели. Њихова срца су била окорела и бездушна, постали су камени и ти људи су били изгубљени за вечни живот, зато их је Господ жалио и молио се за њих.
Бездушност, нетрпељивост, увреде – све то трује наше срце. Ми морамо у сваком човеку да видимо лик Божији. Тако треба да се односимо према свима. Те, који, како нам се чини, заслужују осуду – то су несрећни људи, зато што сваки човек поседује неку страст, свако је роб својих страсти.
Јован Кронштадски има молитве за све врсте грешника – за среброљупце, гордиљивце, блуднике, за то да се човек покаје и обнови у себи лик Божији, ту првостворену лепоту своје душе. Свака душа, сваки човек је створен по лику и подобију Божијем, а страсти – оне су као гној на души и ми не смемо да идентификујемо ту болест, тај гној са самом душом. Морамо да се сажалимо на човека.
Пристојан човек, коме на изглед немамо шта да замеримо, мање је способан за смирење, него човек који је претрпео озбиљни морални пад и схвата да није достојан ни да дише, пије воду, једе – као у филму „Острво“.
Он вапи за Господом из дубине свог пада и смирености, и на његово изненађење Бог га слуша и одазива се на његову молитву. То је духовна реалност; то се заиста и дешава.
Зато никога не треба осуђивати! Ако Господ попусти, онда је то можда зато да би човек, схвативши свој јавни пад, могао да се покаје.
Ми не знамо Промисао Божију и не смемо да журимо да судимо некоме пре самог Бога. Свакога треба жалити и волети. И уопште, треба се понашати тако, како се Господ понашао на Крсту.
Бог је љубав, и она оживљује наше срце и васкрсава душу.
А злоба, бездушност и мржња – то је отров који је убија.
Схијеромонах Валентин (Гуревич)