Често заборављамо колико су тајанствени путеви којима Господ спасава људске душе, нарочито у тренуцима највећег очаја. Ово је истинито сведочанство руског свештеника, протојереја Димитрија Харциза, који се присећа својих младићких дана и једне страшне, али благословене ноћи која му је заувек урезала у срце истину да се без Божије помоћи не може закорачити у нови дан.

***

Чување цркве је заиста јединствено послушање. Многи духовници су прошли кроз то. Мој отац, протојереј Димитрије, такође. Посебност ове службе је у томе што човек који чува светињу има оно најдрагоценије – време. Време за молитву, за читање и за дубоко преиспитивање сопственог живота.

И сам сам, стицајем околности, неко време радио као црквени чувар. Искрено говорећи, био сам мало лењ, често сам избегавао молитву, али ова служба ми је ипак донела нешто непроцењиво. Донела ми је лекцију за цео живот: без Бога ни преко прага!

Ноћни гости

Да ли уопште можете да замислите колико људи долази у цркву ноћу? Долазе у алкохолисаном стању, под дејством дроге, људи са тешким менталним и духовним сметњама... И замислите, већину њих нешто несвесно вуче управо ка храму.

Наравно, најлакше је одмах позвати полицију и окренути главу, али то не би било хришћански. Нисам ни ја то схватио одмах, већ тек након једног драматичног догађаја.

Сусрет у кедровом парку

Враћао сам се из обиласка. Порта цркве у граду Лесосибирску је огромна – велики храм, око два хектара земље и прелепи кедарски парк широм уоколо. Да би се све то обишло, потребно је добрих пола сата.

И тако, завршавам обилазак и у порти затичем човека. Наизглед сасвим пристојан, али потпуно ван себе, бесни. Када сам притрчао, чуо сам како виче: „Демони ме јуре!“ Човек се превија, готово да му пена иде на уста. Покушао сам да га смирим лепом речју, али он је постајао све агресивнији и викао је све јаче.

Да будем искрен, преплашио сам се до костију. Несрећни човек је покушавао да се прекрсти и почео је да наглас изговара „Оче наш“, али од страха није могао да се сети текста. Покушао је: „Нека васкрсне Бог...“ – и опет је блокирао. Осетио сам језу дуж целе кичме.

Борба за свету воду

Онда сам се, хвала Богу, сетио да у просторији у којој борави чувар имамо флашу свете воде! Утрчавам унутра, гледам око себе – нема је нигде! „Боже, помози ми! Господе, шта да радим?“ А напољу онај јадник потпуно безуман вришти, испушта неке страшне, нељудске крике.

Најзад, крајичком ока примећујем боцу. Грчевито је хватам и трчим назад до њега. Срце ми лупа у грлу, зуби цвокоћу од страха. Идем ка њему и у себи непрестано понављам: „Господе, Господе, Господе!“

Веровали или не, скоро пет минута нисам успевао да одврнем чеп на тој флаши. Као да ми нека невидљива сила није дозвољавала да одврнем чеп. Почео сам да се молим још јаче, из све снаге.

Преокрет до зоре

И одједном, чеп попусти. Отворим флашу и почнем да кропим јадника у знаку крста. Истог тренутка је клонуо и смирио се. Дао сам му да попије мало свете воде, потпуно је дошао себи, а затим сам га увео унутра, на сигурно.

Проседели смо заједно до зоре, разговарали и пили топли чај.

Након те ноћи, често сам га виђао на богослужењима. Како ми је сам касније признао, до те вечери није могао ни да смисли цркву. Али, погледајте како је Промисао Божији чудесан: баш тог дана супруга је решила да га остави, а он је у очају планирао да подигне руку на себе. Сам Господ га је на овај, готово насилан начин, дозвао под своје окриље.

Одмах након те тешке смене, отишао сам право у Јенисејск код свог духовника. Имао сам шта да му исповедим и за шта да се покајем пред Богом. Схватио сам да ми Господ није случајно послао тог човека.

Заиста, без Бога ни преко прага!

протојереј Димитрије Харциз
За Фондацију Пријатељ Божији превео и прилагодио: Иван Попов
Извор: foma.ru