Добро је позната чињеница да пасхални поздрав „Христос Васкрсе“ садржи у себи цело Јеванђеље, као сажетак апостолског проповедања. Слично је са кратким формулама из математике или физике у којима су читави томови научних радова представљени у „сажетом“ облику. Али ако желите да проширите ову формулу и напишете је на табли, која ће можда бити мала да на њу стане цела једначина, можда ћете искусити занос научног узбуђења.
Хришћани, међутим, ретко уклањају заграде из свог уобичајеног „сажетог“ Јеванђеља - „Христос Воскресе“ - јер је баш тако радосно узвикивати „Христос Васкрсе“, размењивати пољупце и певати Пасхални канон са детињим ентузијазмом целој цркви, правећи грешке, заборављајући речи и радосно вичући док не промукнемо.
И тада долази изненадни бљесак разумевања ових речи: „Христос Воскресе“ говори о мојој судбини, о мом васкрсењу, о чињеници да ће једног дана свако од нас моћи са нескривеним ликовањем и новим гласом запевати целом свемиру: „Васкрснуо сам! Живим заувек!“ Видећу Га лично, и очи моје гледаће Га, а не другог (Јов 19:27).
Али, постоји и нешто застрашујуће, што ублажава ово одушевљење. Нисам једини који ће устати. Свако ко је жив или је живео устаће и имаће живот. Очи сваког од ових људи - врло стварних људи, који су се уздигли у сопственим телима - видеће свог Откупитеља и Васкрситеља. „Сава је васкрснуо!“ „Заиста је васкрснуо!“ „Андрија је васкрснуо!“ „Заиста је васкрснуо!“ „Ана је васкрсла!“ „Заиста је васкрсла!“
Сви ће устати - апсолутно сви. Чак и она дебела комшиница која ми поплављује стан сваког месеца? Несумњиво. Чак и онај зликовац који ме је оклеветао шефу? Свакако. Чак и мој пријатељ који ме је тако сурово преварио и смејао се томе? И он, такође. Сви.
Чак и људи у чије се очи плашите да погледате, и ваша браћа којима сте посвећивали тако мало пажње, и деца која предуго чекају на вашу љубав. И наше комшије су бесмртне. Они су наши вечни сапутници. Ми смо на њих осуђени. Они су наша судбина: ми смо осуђени на њих, а они на нас. Ово може да буде застрашујуће. Нема где да се побегне! Биће тамо у свадбеним одајама припремљеним за њих. И гледаћемо њихова лица, слушати њихове храпаве гласове...
Једини излаз је да научимо како да их волимо овде и сада. Да научимо код куће, у цркви, на послу како се слажемо са свима, тако да бисмо их, кад тамо будемо видели њихова лица и чули њихове гласове, волели, прихватили и опростили. Стога су проповедници Јеванђеља, који су свим народима и племенима узвикивали само једну поруку - „Христос Васкрсе“ - наставили да говоре: Гњевите се и не гријешите; сунце да не зађе у гњеву вашему.... Свака горчина, и гњев, и љутина, и вика, и хула, да се узме од вас, са сваком пакошћу. А будите један другоме благи, милостиви, праштајући један другоме, као што је и Бог у Христу опростио вама.(Ефесцима 4:26, 31-32).
То нису само етичке максиме или морални додаци христологији апостола Павла, већ најнепосреднија последица проповеди Васкрслог Бога. Догма о Христовом васкрсењу је темељ хришћанске етике. Само на овој основи ове етике се могу прихватити и разумети.
„Моја вечна браћо, моја бесмртна браћо!“ Тако је велики српски старешина, свети Јустин (Поповић), започео пасхално писмо. Свети људи су видели овај застрашујући, али и умирујући занос Пасхе. Не можемо се нигде сакрити од наших комшија - али ни они немају где да се сакрију од нас. Осуђени смо једни на друге. Стога је једини начин да прихватимо Пасхалну вест да научимо како да волимо своје сапутнике на путу за Вечност.
архимандрит Сава (Мазхуко)
Извор: pravmir.com