Данас хоћу да разговарам са вама о једној ризници коју поседује свако од нас и коју не бисмо мењали ни за каква блага овога света. Шта је та ризница? То је свакодневно богослужење. Свакодневни круг богослужења - то је, можемо рећи, свакодневно рајско блаженство! Нека нам приђу најбогатији цареви и покажу нам сва своја богатства - ми смо богатији од њих. Нека се окупе најуспешнији људи на свету и испричају о својим победама - ми смо срећнији од њих. Човек који свакога дана бива на богослужењима сличан је царском сину. Он свакога дана улази у Царски Шатор Господњи као у своју рођену кућу. Треба да будемо безмерно захвални Богу за овај дар.
Ви сте, вероватно, приметили да, чак и ако просто залазимо у храм када се тамо не врши служба, ми осећамо свештени страх и мир. Срцем осећамо да је храм нешто надсветско, свето. Проборавивши макар неколико минута у храму, не можемо а да се не изменимо. Зато што у храму присуствује и делује Живи Господ! Храм никада не бива празан! О преподобном Јустину (Поповићу) причају да је често произносио беседе чак и када у храму није било људи. Сестре су му говориле: “Аво, зашто проповедате у празном храму?” А, он је одговарао: “Храм никада не бива празан! Он је увек пун Анђела!” Без сумње, свакоме од нас се десило да, кад нас је нешто мучило или бринуло, дођемо у храм да се мало помолимо, да одстојимо пред иконама - и, одједном, добили смо утеху, унутрашњи мир, благодатне силе. Све то сведочи да у храму присуствује и делује Бог, у храму - чији нас зидови ограђују - јесу анђели и свети.
Код преподобног Јустина постоје ове речи: “Сваки Свети Храм и јесте парче Неба на земљи. И када си у храму, гле, ти си већ на Небу. Када те земља измучи својим паклом, ти похитај у храм: уђи у њега, и гле, ушао си у рај. Ако ти људи додијају својим злом, ти прибегни храму, припадни к Богу, и Он ће те узети под Своју благу и свемоћну заштиту. Деси ли се да на тебе навале читаве чете ђавола, ти бежи у храм - међу Анђеле, јер је храм увек пун Анђела, и Анђели Божији одбраниће те од свих ђавола овога света. И ништа ти неће моћи наудити. Не заборављајте, браћо, ми хришћани Богом смо јаки. Ко онда може бити јачи од нас? Нико, нико, нико!”
Храм - то је наше главно прибежиште. Ако примамо духовну корист чак и када, просто, на кратко свратимо у храм, онда се, тим пре, освећујемо када присуствујемо богослужењу. Јер, у тим моментима, Небо силази на земљу, отварају се рајска врата, време мења свој ток! Чак и ако смо маловерни, немоћни душом, немарни - богослужење потреса нашу природу. На богослужењу све садејствује тако да се ми просветимо и изменимо. У томе дејствује и лепота богослужења. Сама архитектура храма, иконе, свечаност службе - све нас усхићује, радује, надахњује!
У обичном, свакодневном животу, понекад, због сујете можемо да престанемо да осећамо присуство духовног света. Али, када долазимо у храм, на богослужење, ми као да се будимо. Наслађујемо се лепотом духовног света, и већ само због тога - мењамо се. Ако пажљиво слушамо целу службу, тада ће, неминовно, макар неколико речи дотаћи наше срце, и оно ће узаврети и осетити близину Божију. У храму се радујемо заједно са светима! Замислите: ми стојимо напоредо са светима. Близина светих, њихова радост и светковање нас надахњују! Ми се, такође, поред њих освећујемо и мењамо. У општењу са светима, усвајамо њихове свете, божанствене мисли и осећања.
Свакога дана, заједно са мученицима славимо победу над смрћу, заједно са преподобнима распламсавамо се ревношћу према подвижничком животу, заједно са апостолима славословимо Бога. И, свети нам помажу. Они не примају од нас просто славословље, већ делатно учествују, заједно са нама, у богослужењу: слушају наше молитве и приносе их Богу, заједно са нама клече, помажу нам да боље схватимо службу. Дешава се нпр. да слушамо стихиру, посвећену неком светитељу, и да осећамо нарочито умиљење или да добијемо одговор на неко духовно питање. То значи да је то Свети говорио нашој души, поучио нас.
Као што се о Мајци Божијој пева да је Она у храму васпитана, тако се и сви ми васпитавамо у храму, у заједници светих. Знате ли у чему је још посебна снага богослужења? Због чега оно тако утиче на нас? У храму, заједно смо не само са свима светима, него и једни са другима. Доживљавајући јединство Цркве, ми са нарочитим интензитетом осећамо и наше међусобно јединство. И, то мења свакога од нас. У храму, можемо рећи, стичемо саборну свест. Звучи узвишено, али то, у ствари, осећа свако од нас, чак и најпростији човек!
Шта значи: саборна свест? То значи да ја нисам усамљен, ја идем Богу заједно са другима. Све ми помажу, и сви заједно стичемо спасење. Нарочито велику силу има наша саборна молитва. На богослужењима обједињујемо своје духовне снаге. Човеку је веома тешко да се моли сам. А, када се моли заједно са другима, тада његова молитва добија крила. И, он се освећује већ због тога што се око њега сви моле. Ако нам се учинило да се на служби, због своје душевне немоћи или због посусталости, уопште нисмо молили, свеједно из храма излазимо измењени. Ма какве биле наше немоћи и недостаци, у храму се допуњују врлинама других!
Владика лимасолски Атанасије, у једној својој беседи, говори: “Црква и богослужење су налик авиону. Ти улазиш у авион и, хтео - не хтео, схватио - не схватио да си у авиону, летиш заједно са другима. Авион узлеће са свима који се налазе унутра. Томе наликује богослужење. Ето, ти си дошао на службу и стојиш као пањ. Нека је тако, нека чак и ништа не схваташ, нека чак твој ум блуди, лута и преноси се тамо негде, али ти само дођи и буди макар и пањ, суво брвно - јер се и дрво у Цркви освештава, и камење, и прашина. Када сређујемо храм, не просипамо прашину у канту за отпад: код нас постоји специјално место где је одбацујемо, зато што је у храму чак и прашина освештана”. Ако се у храму чак и прашина освећује, како онда да се не освештава човек, за кога је храм и саздан?
Код Старца Емилијана постоје ове речи: “Заиста: шта је за нас најважније од свега што знамо? Оно што се односи на наше спасење, на живот вечни. То бесцено знање стичемо управо на богослужењу. То знање, које нас мења, чини нас потпуно другачијим људима, зато што је то живо искуство Царства небеског. Богослужење никада не може да досади. То је неисцрпна дубина! Хајде да високо ценимо ову ризницу, хајде да настојимо да стекнемо на богослужењу све што нам оно може дати! А, у каквим условима можемо да примимо нарочиту корист од богослужења?
Веома много зависи од тога како се спремамо за богослужење. Кроз припрему се показује наше угађање Богу, током дана. Од тога како смо провели дан, како смо општили са ближњима, како смо испуњавали своје послушање - зависи како ћемо се молити на служби, како ћемо је усвојити. Заправо, сав наш свакодневни живот показује нам се као предивна припрема за богослужење. Зато, заволимо подвиг! Немојмо тражити потпуни комфор или испуњење свих наших жеља, или да се ближњи увек односе према нама са уважавањем. Свако наше дело, сваки труд који вршимо, уз одсецање своје воље, отвара наше срце за благодат Божију.
Нарочито велики значај има вечерња. Иако је ова служба кратка, у њој је велика благодат! Када бисмо знали како Господ и Божија Мајка желе да нас виде на вечерњи, трчали бисмо тамо из све снаге, бојећи се да ни минут не закаснимо! Када бивамо на вечерњи и свим другим службама, дубље схватамо литургију. Нпр. многи примећују да се њихово расположење после вечерње разликује од онога у коме су дошле на вечерњу. Бива тако да се данима смућују и брину их неке помисли, а после вечерње све то нестаје, у душу се усељава мир и тишина. Осећамо да се дан, са свим његовим бригама, завршио, да је наступило време да се спремамо за следећи дан, за нове сусрете са Богом, за Причешће Светим Христовим Тајнама.
Желела бих да сви имамо пламену ревност према свим службама дневног круга. Из овога бива јасно да у нама постоји чврста вера, да смо слободни од пристрашћа земаљскоме, од сувишних брига, и устремљени ка јединоме што је потребно. Главно је да наша љубав према богослужењу сведочи о нашој љубави према Богу.
Игуманија Домника (Коробејникова), Јекатеринбург
Извор: saborna-crkva.com