Бројни су разлози који су довели до овог феномена. Ако бисмо поменули неке, ту би спадао недостатак управљања монашком духовности, чије је експлозивно оживљавање потресло темеље западног пијетета на многе, разнолике начине и још увек то ради, и људска потреба за директним, видљивим и опипљивим решењима и интервенцијама Бога у свом животу. На основу ова два основна узрока, може да се открије низ других проблема, као што су паралелне појаве мноштва даровитих људи, којима је својствена тенденција идолопоклонства, харизматике и претеривања у њиховом приступу, као и рекламе многих свештеника и исповедника који имају дубоку жељу за духовним угледом и вишестепену ауторитарност верника који их следе.
Дуговековни сукоб институционалне Цркве и монашке духовности - у споју са незрелошћу верника, има за последицу подсвесне тежње да магично нађу у свему, било због притиска свакодневице, било због неког умишљеног идолопоклонства које никада није потпуно нестало из наших крајева, већ је напротив - родило гротескне ситуације које муче и задржавају мноштво душа.
Бог открива своју вољу или молитвом (највише достигнуће савршених и напредних) или се до ње стиже када духовни отац – исповедник, поставља питања (најскромнији и најсигурнији пут за све). Понекад се магија не уклапа овде нити постоји потреба за хитно мешање скромног и мирног Духа Божјег. Може понекад Господ да пренесе своју вољу или учини чудо кроз магновење или у визијама, па чак и апокалиптичним пророчанствима и саветима кроз визионарске и проактивне старешине, али то не значи да беспризорно дислоцира релевантну црквену власт, која тражи понижење пред својим духовним оцем. Треба имати у виду да, уколико се оглушимо о савете духовног оца у корист неког харизматичног духовника, он може да нас наведе и на духовно неверство и прељубу.
Ово наравно, не значи да морамо да се клонимо таквих духовника, јер су и они примили од Цркве Светог Духа, али би било добро да се овај чин обавља свесно и са благословом личног духовног оца. Такође, не би требало да превиђамо чињеницу да ово има скривену себичности и очекивање нечег изузетног и ванредног од Бога, што произилази из тражења визија, чуда и открића дарова.
Бог сваки пут проналази бескрајне начине да нам открије провиђења и чудесно интервенише у нашим животима. Ми, међутим, треба да у понизности и вери тражимо откривење божанске воље, на коју ћемо с радошћу покорити своје ја, и на сваку посебну прилику да будемо спремни да саслушамо како Бог одлучи да разговара са нама, на пример кроз догађаје. Али у сваком случају, мудри верник ће да прибегне и окрене се свом духовном водичу (обично свештенику и исповеднику), како би се оправдала божанска воља и да би се запечатио лични став и тумачење истих, и избегле грешке и демонски изазови.
Дубока унутрашња жеља и подсвесна тенденција за оваплоћењем и визијом Бога и Његовог аутентичног присуства у нашем животу, рађа потребу за духовником. Осим тога, свима нам је добро познато колико је та потрага за побожним очекивањима и проналажењем истинске вере ометана од стране демона, као и од стране источних религија, које проповедају разноразни шарлатани и самопрозвани просветљени, а која је постала мода у западном свету.
Наша православна вера нема на шта да буде љубоморна, јер су у њеној историји увек постојали богоносци и свеци предводници. Треба међутим, направити разлику. Освећени очеви и старци, лаици, свештеници и монаси, нису сви у истој класи по духовности нити увек кроз њих Бог говори. Ту, као да се ради о аутоматској вези с небесима и детерминистички је неизбежна потреба да се божанство изрази кроз сеансе или чак кроз оне који нису гласноговорници, зависно према сопственој вољи оних радозналих који их прате. Писац ових редова је био сведок о инциденту када је свети старац Пајсије († 1994), направио грешку у откровењу некоме, због чега се и сам збунио, али није се везао и понизно је прешао преко тог догађаја.
Можда је Господ то дозволио дидактички, с циљем да схватимо како Он стоји изнад свих нас и да смо сви ми слаба бића, која имају потребу да непрекидно зависе од нестворенога, и да представљају једноставно, функционалне органе унутар Цркве.
Светитељи су подељени у класе према степену њихове чистоће, њиховог нивоа образовања, карактера и комбинација које могу да проистекну из овога. Дакле, можемо да сретнемо даровите очеве који подучавају лажне или јеретичке ствари (више због незнања и необразованости или простоте). Али, постоје и многи велики свеци који су грешили, јер су били фокусирани на лична хтења и интерпретације, пре и изнад божанске воље и изнад откровења. Ово не би требало наравно, да нас разочара или зачуди, јер Бог поштује индивидуалност и слободу других. На нама је да уочимо када нам се светитељ обраћа, а када кроз њега говори Дух пророчанства.
Један пример: многи данас буквално схватају пророчанства везана за Инстанбул и распад Турске, као и за глад у свету и ратове. Ако изузмео то да се о једном пророчанству суди тек пошто се оно (не)оствари, треба имати у виду да се често најдубље људске чежње преводе на пророчке изјаве (нпр. као старац Пајсије, који је потекао из Мале Азије, није могао да види нешто друго, осим поновног успостављања хеленизма тамо где је рођен).
Грешке очева не умањују њихову светост. Уосталом, црквена историја је пуна таквих ствари, чак и јеретичких веровања и учења светих (свети Августин је главни пример). Неслагање Петра и Павла нас такође учи да не треба да обожавамо лица и њихове позиције, без обзира ко су и где се налазе, али да треба да прецизно проучимо светодуховне детаље, јер изнад свега и свих је Христос и Његова Црква. Господ наступа и као педагог, тако што нам указује на грешке светаца, да би нас заштитио од паганских магија и наше импулсивности.
Свети Серафим Саровски је рекао да савршени никада не изражавају своје мишљење уколико немају Божју информацију. Такав један случај савршености, недавно смо срели код новооткривеног светитеља Порфирија Кавсокаливита († 1991). Ова ретко харизматична личност је обично говорила тек када је нешто добијала од Духа. Међутим, писац ових редова зна (побројано на прсте једне руке) и за то када је велики Порфирије омануо, јер не треба да заборавимо и део релевантне наставе блаженог Серафима који је рекао, кадгод сам причао из главе, грешке су се дешавале...
И те грешке понекад могу да буду мале, понекад велике (Свети Силуан). Ако бисмо анализирали овде један догађај из живота светог Профирија, који је и сам критиковао једног харизматичног старца. Наиме, тај старац је својим пророчким саветима довео једног свештеника у трагични положај (пожелео је да се размонаши), тако да почињемо да верујемо у ризик који би могао да постоји, уколико бисмо слепо веровали у све што нам старци говоре.
Геронтолатрија, која понекад завршава као чиста похотљивост ка старцима, у почетку само у машти и кроз споро даровање за вернике, који се понекад оглушују од дарова, и додирују границе психопатологије и заблуда, па чак и хипохондрије и зависности од присуства старешине, залазећи чак и у детаље о његовом животу - до тачке неетичког уласка у тајне брачних односа – а то не произилази само од стране једноставних и наивних верника. Јер, није мало случајева где су оперативна матрица сами старци, који носе разне психотичне синдроме, а ради се заправо о болесној сујети, због које се тешко лечи надувани его, који често додирује демонско.
Као што је познато, православље је ходање по танком ужету, распетом између тачности и грешака – било индивидуалних, било колективних. Црквена историја је пуна просветљених и чистих водича, за које претпостављамо да ће због њихове високе оданости, непогрешиво водити своју духовну децу. Разлика је у харизматичности малобројних отаца и није привилегија многих. Поједини дарови Духа Светога нису дати било коме нити случајно. Условима за добијање таквих поклона претходе многе послушности. Нико нема право да се директно или индиректно јавља да буде изабран, јер и лаик верни треба да се понизно укључи у трку откровења и налажење старешине да би могао да стекне духовне вредности и статус.
Најсигурнији пут је налажење доброг духовника, једноставаног, човека из народа, нормалне особе (колико нам само недостају такви људи!), који ће да теши друге и неће тражити следбенике нити се оглашавати путем рекламирања свог имена. Послушност човеку који нас воли и брине за нас, говоре исти језик са нама - другим речима, духовна хемија је та која ће довести сваког до одговарајућег старца, увек са тајном помоћи Духа – и то је начин духовног непретка и спасења у Христу. Уосталом, оно што је најмерљивије је наша борба и истинска послушност. У таквом случају, не дозвољава Бог да се његов верни и часни слуга превари и доведе на опасне путеве, чак и ако је пао у руке не тако добром духовнику. Слобода унутар Цркве може понекад да доведе неке вернике на више од једног духовника истовремено (као што видимо у животу Светог Силуана Атонског).
Бог почива у послушности, што је показатељ практичне љубави и испуњавање празнине истим, као и браћом. Та послушност међутим, не сме да се схвата као нешто магично нити сме да прерасте у компулзивни кошмар и неурозе. Милитаризација духовног живота и Бог казнитељ су сигурно далеко од православне духовности. Како је карактеристично говорио Свети Порфирије, послушност треба да буде свесрдна и радосна. Само тада ће уродити плодом у Христу и довести до светости и излечења, док у осталим случајевима постаје мучење и доводи до психосоматских болести, као и свака друга духовна вежба за Бога када се не одвија под поклонством Духа Светога.
И сами харизматични, модерни Оци, показали су нам пут покретања геронтисма, како личним ставом у сенци и тишини монашког живота, тако и путем својих учења. Нама не преостаје ништа друго него да проучавамо и следимо њихов пример. Христос, после свега, жели поред себе следбенике, вође, а не фобичне савести и слабиће, кукавице са инвалидитетом личности скривених иза било ког самопрозваног свеца његове Цркве.
Костас Ноусис
Извор: pemptousia.gr