Старац је лежао у својој постељи са облогом на челу. На сточићу поред кревета је била шоља са чајем и кришком лимуна и понеки кексић и ратлук, једне од оних посластица и радости које се деле ходочасницима после дугог пута, када се обрету у манастирској гостопримници.

Грип је владао тих дана, па није заобишао ни Светог Старца, као и многе монахе у манастиру, иако је време било сунчано, али ова невоља и долази са преласком из хладног у топли временски период: ,,Неће ни нас старе да заобиђе, шта ћеш, мора да сам нешто згрешио."

,,Оче хоће то и од напора и стреса."
,,Ти то хоћеш мене да утешиш? Од каквог црног напора, пре ће бити од егоизма и лењости?"
,,Зар ви оче, неће бити, па стално сте на ногама, вероватно је све ово од промене времена".
,,То је оно што видиш када дођеш, али углавном се излежавамо", рече старац иако смо сви знали да то није једноставно тачно, али старац је говорио у духу и маниру православних монаха и стараца, кроз шалу, са дозом самокритичности. ,,Људи у свету се више троше и умарају. Ми монаси имамо искушења која можда мирјани, људи у браку, не би могли да издрже, али зато крст који имају брачници, који носе, је за нас монахе претежак. Свако има свој крст и ниједан није мали", рече старац нудећи кексић.

,,Како то мислите оче?"
,,Како како? Монаси имају једна, брачници другачија искушења. Монаси у манастирима не морају да брину о јелу и пићу и одећи, њихов посао је да живе у послушности, безбрачности и скромности и да се моле по цели дан. Монаси имају искушења унинија, нетрпељивости, лењости и чамотиње, док људи у браку морају да се суочавају са свакодневним бригама о својој породици, а често и немају времена за молитву. Као што видиш, некоме је ово тешко, некоме оно, свако носи свој крст по дару који је добио од Господа. Свако је призван да се остварује у позиву који је добио", настави старац грицкајући кексић и испијајући чај као неко детенце. ,,Брак је подједанко тежак као и монаштво, монаштво као заједница, обитељ будућег века, брак као заједница, породица, икона живога Бога који јесте породица. Једном си ме питао: ,,Зашто постоји монаштво ако је породичност оно што је по икони Божијој?"

Монаштво има своју дугу традицију још из старих времена, пророци Божији, Назиреји. Постојао је обичај у Старом Завету предавања девствености на кратко време ради молитава, подвига и жртве. Господ је увек слао такве људе, да опомињу, када дође до раслабљености. Задњи и највећи пророк Божији је такође био девственик, Свети Јован Крститељ као и сама Мајка Божија која је безсемено родила самог Творца и остала девствена до краја овоземаљског живота. Она је и покровитељка девственика.

Монаштво је посебно добило крила у ранохришћанској историји Цркве, када су се људи почели удаљавати у пустиње ради предавања молитви, односно, Господ је изабирао људе за такав подвиг, јер је благодатни живот почео да слаби у хришћанским заједницама. Монаси су специјалне Христове јединице, ,,џедаји Христови", ако си гледао ону филмску франшизу, и живе животом будућега века. Господ је својим девственицима спасио Цркву, што не значи да је брачност небитна и да се не може бити Свет у браку. Хришћанска породица је стуб Васељене, а она не може да опстане без монаштва, као ни монаштво без хришћанске породице. Црква функционише као живи Богочовечански организам".

Када је отац поменуо ,,Ратове звезда" мени је посебно било драго, будући да веома волим тај серијал: ,,Оче, поменусте ове филмове. Данас многи сматрају такве филмове антихришћанским и како то да ви познајете ту ,,материју"?" ,,Па нисам ја од јуче, зврндову, знамо и ми још по нешто и пратимо актуалне догађаје. Што се филмова тиче, зависи из ког се угла посматрају. Ови филмови имају изузетну хришћанску поруку љубави, заједништва и жртве. Ми хришћани не смемо бити ван догађања, него да пратимо догађања, да нас људи који нису уцрковљени не би доживљавали као другачије, чудне, да их не одбијамо него привлачимо Цркви, али опет да пазимо и будемо расудљиви, да не гледамо баш свакакве ствари и глупости. Има пуно одвратности и зла које одашиље велики екран, тако да видиш", настави Старац претходну тему, ,,монаштво је посебна ствар, али брачност, породичност је првобитна намисао Божија и оно што је по икони саме Свете Тројице. Малобројни то могу да схвате. А код нас брак пропада, све је више развода, абортуса, много грешимо пред Богом".

,,Негде сам прочитао да смо међу првима у Европи по броју развода и абортуса...."

,,Да, да, страшан је то грех пред Богом, људи нису ни свесни шта чине, какво је то злодело. Нас је све мање и мање и бојим се да је то од абортуса, бојим се да не наљутимо живога Бога и окренемо га од нас. Наравно, Он то не жели, превелике жртве смо дали за Царство Небеско, али чинимо страшан грех".

,,Оче, многи људи данас мисле да је то нормална ствар".

,,Да, мисле и нису само жене криве да знаш, него и мушкарци, егоисти, који мисле само на себе, родитељи који нису научили своју децу, друштво, има ту пуно фактора. Непомјаник је убедио већи део света преко својих слугу да је абортус нормална ствар. Човечанство, усвојивши проклети дарвинизам кроз науку, данас не признаје да се човек ствара одмах у зачетку. Млади се пре времена упуштају у брачне односе и то је, на жалост, данас ,,нормална" ствар, а када дође до зачетка, онда нико не жели да прихвати одговорност, ни родитељи ни момци, а ни девојке.

Када ја кажем људима: ,,Како Ромкиње не врше абортусе, имају пуно деце?!", добијам одговор у виду питања: ,,Па зар и наша деца треба да буду сирочићи, да буду сирочад као и ромска? Како издржавати толику децу? То није једноставно нормално!" Је' л видиш?! А веома је једноставно. Када Господ даје дете, односно душу из Царства, он даје човеку, жени и ,,Гарантно писмо" у којем пише: ,,Дајем ти ову душу, дете, на старатељство и верујем у тебе, верујем да ћеш ти ово дете уз Моју помоћ извести на пут. Ја сам гаранција тог пута, Ја који сам Господ и Творац свега видљивог и невидљивог. Ја сам Пут, Истина и Живот и безгранично те волим и све што будеш затражио, затражила, за своје дете од мене добићеш. Дао сам ти ово дете и помоћи ћу ти да га заједно изведемо на пут". Је' л видиш?

Ми смо изгубили једноставно веру и љубав. Роми у већини и не траже ништа више за своју децу од тога да буду радосна и весела и да скакућу радосно улицама и Господ им то и даје, а ми тражимо за нашу децу факултете, боље послове, бољи и узвишенији живот и све би нам то Господ дао и даје ако имамо веру у Њега, али ми једноставно не верујемо Њему, нити тражимо помоћ, нити је прихватамо и стално сумњамо, a када је и добијемо, онда смо неблагодарни. Господ даје своје ,,Гарантно писмо" свим људима света и гарантује Своју помоћ и љубав у остваривању тог великог и најузвишенијег циља, стварања малих ,,Богова", ,,Христића", али људи једноставно не верују, изгубили су, изгубили смо веру и љубав, изгубили смо саосећајност и милосрђе".

,,Да оче, баш сам хтео и да поменем Роме и то како многи помињу управо њих када налазе изговор за овакве ствари".

,,Роми колико траже- толико и добијају, као што рекох, а ми Срби не тражимо ништа, а када и тражимо сумњамо и не верујемо да ће нам помоћ стићи и тако и пролазимо и одустајемо већ на почетку. Веома смо млаки данас, данашње покољење. Нас васпитавају да ми контролишемо све и да смо господари своје судбине, ми и имамо слободу избора, али Господар универзума и свег живота је Господ. Ништа не може бити на овом свету без Његове воље и Његовог допуштења".

,,Па како оче победити то зло?"

,,Морамо сви уложити напор: Црква, држава, школа, ма апсолутно сви, а посебно ће вероучитељи имати прилику да раде на томе, да поучавају младе љубави, да науче младе шта је љубав и да љубав долази касније, а не на почетку, да љубав изискује жрвту, живот за другог. Све има своје време и тренутак. Не треба журити, морамо обновити нашу Србијицу и радити на томе, не смемо спавати сад кад нам Господ отвара врата и могућности". Старац Исихије је мало заћутао, као да га је ова конверзација мало уморила или једноставно растужила, па је хтео да усмери разговор на друге теме: ,,Уф, пријао је овај чај, мада ја више волим кафу као и сви монаси, видиш и ми имамо наше слатке пороке, само не ваља огрезсти у пороке".

,,И ми студенти много пијемо кафу......", ,,али мало учите", надовезаше се старац. ,,Ум вам лута, тамо, овамо, никада да буде сабран, на једном месту. Мора да се буде сабран и да се човек чува узнемирења. Узнемирења и напетости долазе од нечастивог: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме. Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме. Морамо радити оно за шта смо позвани и призвани, морамо се молити и бити будни. Непријатељ човека се увек труди да нас одвуче од делања на које нас је сам Господ послао, увек се труди да нам ум заблуди нечим и узнемири. Велика и тешка времена долазе пред нас, морамо бити пажљиви, а долази и младост, отварају се врата Православља за широко деловање, али прво међу нашом децом.

,,Па шта чинити оче, ако дођу та последња времена, увелико сви причају о њима?"

,,Неће она још, а и све може да се одложи, пусти сад последња времена, Господ може да их одложи због нас, од нас зависи, сети се приче о калуђеру. Али једнога дана ће сигурно доћи, али прво мисионарење, апостолска дела, а она кад дођу, нек дођу, ми ионако чекамо Христа, а Он је увек са нама, на Свакој Литургији и при свакој молитвеној делатности."

,,Али како оче да ипак препознамо та времена када дођу..?!", био сам досадно упоран.

,,Па она су већ ту, још од Вазнесења Господњег, не бој се ти ништа, Господ је већ све прецизно наговестио у Јеванђељима, а и зар мислиш да ће нас оставити?! Јавиће нам Он на време када крену баш та времена. Је ли рекао да се не предајемо многобрижју?"

,,Па да... многи људи брину и страхују."

,,Да... има једна прича: молио један младић Господа да му пошаље девојку. Молио се и молио и веровао, али био многобрижан и нервозан и нестрпљив говоривши:,,Кад ће, кад ће, кад ће?" , а она све време била поред њега. И тако, због многобрижја, замало да пропусти прилику и упропасти све. Је' л видиш колико је и то опасно? Господ није рекао да будемо асполутно небрижни и незаинтересовани, него да бриге над којим немамо контролу препустимо Њему, а Он се брине и о најмањим нашим свакодневним проблемима и бригама, али воли кад смо вредни. За све постоји време, постоји време за рад, а постоји и време за одмор, а ја малиша морам још мало да дремнем да бих што пре оздравио, а могао би и ти, па ћемо наставити причу, ухватио ме је добрано умор".

,,Благословите оче!"

,,Бог да благослови".

На путу до келије за госте размишљао сам о старчевим речима, o Апокалипси, задњим временима, омиљеној теми свих Богослова, а и о овој пошасти званој абортус, о чедоморству и колика је то страшна пошаст за наш народ, за цело човечанство. Колико људи ми само побијемо, колико их не дође на овај свет! Када би само сви послушали речи старца Исихија, када би само људи слушали своју савест, када би прекинули са овим злом, када би...када бих и ја више слушао старца! Проклети егоизам, себичлук, кукавичлук и глупост у нама. Докле ћемо да кушамо дуготрпљење Божије, када ћемо да отворимо очи?! Све ове мисли су куљале у мојој души као вихор ветра, бацајући душу у непотребна узнемирења и бриге и намах се сетих да већ нисам послушао старца. ,,Господе, спаси свој народ, спаси све људе, спаси цео свет, спаси нас од зла које надолази, нека цели свет спозна Твоју истину, а прво ми, Твоји ,,Христићи", Православни Христијани!"

За Фондацију Пријатељ Божији, теолог, професор Верске наставе, Иван Миладиновић