Свака душа која долази на овај свет носи клицу генијалности, носи печат Божији у себи, носи „клицу“ Христову. Сваку душу Господ шаље из свог Царства вечности, сваку душу је Господ осмислио пре свих векова у даху тог вечног данас, у тренутку и секунди вечности, те је свака личност, сваки човек, у намисли Божијој од вечности.

Нико не долази случајно на овај свет и нико не бира где ће се родити. Господ је тај који је ту одлуку донео пре свих векова. Ми смо само сарадници у Његовом плану стварања „малих Богова“ у стварању Христића. Родитељи су сарадници Божији, а дубине промисла Господњег нико не зна, као што нико не познаје и душу сваке личности до Дух Господњи који борави њој. Зато свако упирање прстом у неку другојачијост је више него бесмислена, јер нико не бира где ће се родити. Свака душа Божија је потенцијални гениј, сваки човек потенцијални уметник, Светитељ, јер долази од генијалног Бога, који све ствара по свом генијалном лику. Бог није себичан, сујетан, Бог је Љубав и Родитељ сваког човека и апсолутно свевеликодушан, али и свевидовит и свезнајућ и свакоме даје онолико колико може да носи у свом животу. Неко ће питати: „А зашто Бог не створи човека толико великог да може све да носи и све дарове да поседује?“.

Свака створена душа, свака личност, носи бреме „слободе“ односно слободне воље, што је предуслов онога што нас чини личностима, иконама Божијим. Та слобода је била и „ камен спотицања“ првих људи, јер човек, као личност, уистину има слободу да бира, јер како би иначе био икона живога Бога. Сваку личност Господ ствара из непостојања, те свака личност нема вечност и самопостојање у себи, него има вечност и бићевност само када је у заједници са Вечношћу, својим ТвOKорцем, односно када живи у заједници љубави. Сваки дар и таленат долази од Бога Љубави, те није наша креација и „наше“ неповратно власништво. Спаситељ је рекао и указао да се дарови могу одузети и дати оном ко ревнује у даровима којима је добио, (Ко има, даће му се, и претећи ће му; а ко нема, узеће му се и оно што има (Мт. 13, 12) Зато свака душа која се апсолутно свим силама окреће себи, живи за себе и жели да достигне „обожење“ сама по себи се заправо окреће смрти, непостојању и пропасти, јер нема извора живота у себи. Љубав је кретање ка другом, живот за другог, те је погрешна перцепција или злоупотреба љубави била та заблуда која је човека одвела у пропаст.

Сатана, непријатељ Божији и човеков, од почетка учи човека да се љубав и обожење достижу окретањем ка себи, гушећи заправо генијалност Божију у човеку, варајући и лажући човека, како на почетку тако и данас, како нам сведочи Библија. Падом првих људи тај покрет ка себи, самообожење, остаје у нашој природи као клица и генетска аномалија. Сваки таленат који умножимо, наследимо, или „уграбимо“ ми преносимо потомству, али авај, преносимо поред првобитног греха и своје грехе и слабости и страсти, ако се за живота не потрудимо да их савладамо, односно, ако не преобразимо себе, уподобимо себе Христу. Грех је ништа друго него окретање енергија Божијих које су љубав ка себи, један промашај, грешка (грч: άμαρτία – безакоње, скретање, заблуда), која аутоматски доводи до ефекта смрти и уништења, јер енергије Божије су давање и иду у једном смеру. Отац свих лажи, сатана, прво упропастивши себе па и добар део Ангела Божијих, упропашћује и људе и дан данас овом заблудом. Само Љубав доноси обожење, љубав, а не сетименталност, несебични живот за другог, заједницу, породицу, доноси Духа Божијег, без кога нико не може имати љубави у себи, јер Бог јесте Љубав и љубав долази од Бога. Господ нас је научио љубави и објаснио шта је љубав, открио нам је Бога као апсолутну Љубав и заједницу, открио нам је Бога који је давање, а не узимање, који је апсолутно несебично окретање и кретање ка другом, који је Биће заједнице, открио нам Бога као највећег уметника и ствараоца, Генија. Због те опасности самообожења и дара слободе и Господње свевидовитости, Бог нам даје онолико - колико можемо да понесемо, знајући унапред наш живот.

Предуслов живота у Богу, предуслов стицања дарова јесте живот са Богом, светотајински живот у Цркви Христовој, живот по Његовим заповестима, јер да бисмо задобили обожење потребно је да живимо са Богом, са Христом и да се хранимо Христом и енергијама Божијим, кроз учествовање у Светој Евхаристији, у Светој Литургији и животу Цркве. Христос је предуслов сваке генијалности, креативности. Сви највећи уметници, научници, књижевници и песници, а мислим да око овога апослутно нема никакве дебате, су били верујући људи.

Исак Њутн, велики научник, написао је књигу „Опсервације о пророчанствима Књиге пророка Данила и Апокалипсе Светог Јована”, која је издата после његове смрти, а чувени Блез Паскал је говорио: „ Тиме што се отворено јавља онима који Га свим срцем траже и скрива од оних који свим срцем беже од Њега, Бог регулише људско знање о себи. Он даје знаке видљиве за оне који Га траже и невидљиве за оне који су равнодушни према Њему. Онима који хоће да виде Он даје довољно светлости, а онима који неће да виде даје довољно таме.” О нашем Николи Тесли да и не говоримо, а и о прегршт уметницима, песницима, музичарима који су обогатили својим делима наш универзум, величајући својим делима Творца (Моцарт, Бах, Бетовен). Не улазећи сада у еклисијалне и догматске разлике међу хришћанским конфесијама, апсолутно верујемо да Господ не оставља људе који се уздају у Њега и живе за Њега где год да су и да их благосиља великим даровима као што и видимо из приложеног, али апсолутно верујемо и исповедамо да то не би било могуће без Православне Литургије на којој се Свети Дарови приносе за цели свет и све Хришћане, припаднике било које еклисијалне конфесије, а дажд Божија даје читавој творевини и свим људима. Бог је љубав и Родитељ апослутно сваког човека на свету и не смемо сумњати о Божијем промислу и бригу о сваком човеку.

Реч „геније“ долази из латинског језика (лат. genius) и значи: „човеков дух, заштитник“. Сама реч „геније“ показује да је за креативност потребан дух и то не било који дух, него Дух Свети, који уистину и јесте човеков Дух заштитник и не само заштиник него и Творац и Онај којим живимо који вечно исходи од Бога Оца, који је једне природе и са Оцем и Сином, кога Син и шаље по свом Вазнесењу да управља Црквом до Његовог Другог Доласка и овде видимо један поетички, књижевни и литерарни промисао Божији у речи „геније“. Не заборавимо и Свете Ангеле Божије, генијалце Божије које стоје уз нас чувајући нас од сваког зла.

Живећи са Христом, уподобљавајући себе Христу, хранећи се Христом, који је Архигениј и сами „огенијаљњујемо“ себе и своје потомство, „огенијаљњујемо“ и охристовљујемо читав универзум.

Иван Миладиновић, теолог, професор Верске наставе