Када се каже реч „подвиг“, најчешће помислимо на монахе, пустињаке и велике духовнике који су свој живот посветили молитви и строгом подвижничком животу. Међутим, хришћански подвиг није везан само за манастир и пустињу. Он се свакога дана одвија и у домовима, на радним местима и у породицама – свуда где човек прихвата своју одговорност, носи свој терет и чини добро онда када би му било лакше да мисли само на себе.

Отац који после напорног дана има снаге да се посвети деци, мајка која годинама брине о породици, човек који се стара о старим или болесним родитељима – сви они носе своја бремена и свакодневно се одричу нечега зарад других. Много тога пролази без похвале и без ичијег признања, али управо у таквим малим жртвама човек учи да превазиђе сопствену вољу и да живи за другога.

Ту почиње и онај тихи подвиг који нико споља не види. Треба устати када нам се спава, завршити посао када смо уморни, прећутати реч која би повредила ближњег, отићи у посету некоме коме је потребна утеха или учинити нешто добро иако нам није до тога. Велики подвизи нису свакодневна појава. Наш живот углавном испуњавају управо ове мале ствари.

Свакодневна победа

Свакодневица мајке са више деце може бити подвиг. Отац који се труди да обезбеди породицу и, када један посао није довољан, прихвата и додатни рад – такође носи свој подвиг. Човек који свакодневно брине о старим родитељима носи своје бреме и чини нешто што се можда никоме не чини нарочито великим, али пред Богом има своју тежину.

Када је дан испуњен неодложним обавезама и човек једва проналази мало времена, одлука да ипак сврати у храм, макар на кратку молитву, може бити мали подвиг. Хришћански живот се великим делом састоји од таквих избора.

Апостол Павле је рекао: „Добар рат ратовах, трку сврших, веру одржах“ (2 Тим. 4, 7). Тај „рат“ није увек спољашња борба. Веома често човек води борбу у сопственом срцу.

У нама се непрестано сусрећу две воље. Једна говори: „Хоћу.“ Друга каже: „Треба.“

Спава нам се, а треба устати. Не иде нам се у посету болесном човеку, а треба га обићи. Не желимо да опростимо, а треба да опростимо. Не желимо да се јавимо некоме, а ипак то урадимо јер знамо да он чека наш позив. Ту се одвија велики део нашег духовног живота.

Подвиг није само у великим одлукама. Он се гради у малим победама које нико други можда и не примети. Човек сваки пут када савлада своју себичност, лењост, раздражљивост или гордост направи један корак напред.

Зато су Оптински старци говорили: „Све краси мера, крајности су од демона.“

Телу би требало дати онолико колико му је потребно, а главни напор усмерити на унутрашњег човека. Пост, молитва, бдење и телесни напори имају смисла онда када доносе духовни плод.

Важан је један једноставан животни правац: да човек не тражи увек лакши и удобнији пут, већ да кроз свакодневне обавезе и одрицања постаје стрпљивији, одговорнији и способнији да живи за друге.

Од „хоћу“ ка служењу

Човек лако помисли да ће бити срећан када добије оно што му недостаје: још новца, бољи стан, нови аутомобил, више признања, више удобности. Жеље се тако могу умножавати без краја. Али ако се срећа непрестано мери оним што немамо, човек ће увек осећати да му нешто недостаје.

Постоји и другачији пут. Унутрашња промена доноси другачији поглед на живот. Човек постепено открива да радост није само у томе да буде вољен, уважаван и збринут. Велика радост долази онда када он сам научи да воли и да буде потребан другима. Једна мудра мисао каже: „Не треба бити важан, важно је бити потребан.“

То се види чак и у монашком животу. У Оптини су некада монаси нерадо прихватали да воде посетиоце кроз манастир. Више им је одговарало да остану у келији, да се моле, читају Свете Оце и чувају своје унутрашње тиховање. А онда су почели да воде екскурзије и да разговарају са људима.

После тога многи су сведочили о радости коју су осећали када су некоме могли да помогну, да одговоре на питање, да представе Оптину и пренесу нешто од духовног наслеђа њених стараца.

У почетку је постојало „хоћу“ – желим да будем у тишини, да се молим и читам. Онда је дошло „треба“ – треба послужити људима који су дошли. И управо у том служењу монаси су открили радост.

Христос је рекао да није дошао да Му служе, већ да служи. У томе је један од најдубљих закона хришћанског живота. Када човек почне да тражи радост у служењу, открива да се она често појављује управо тамо где је није очекивао.

Исто се дешава и у породици. Када човек живи сам, лакше може да одреди шта му је потребно и како ће провести дан. Са породицом долазе и туђе потребе, бриге и жеље о којима треба водити рачуна. Ту се најбоље види колико је човек склон да најпре мисли на себе. У браку се понекад сретну двоје људи који очекују да онај други испуни њихове жеље. Обоје желе пажњу, разумевање и бригу, а обоје тешко прихватају жртву.

Зато породица тражи свакодневно одрицање од сопствене воље – понекад треба попустити, понекад прећутати, а понекад преузети на себе терет који би лако могао да падне на другога. Тако се човек постепено учи да живи за другога. Оно што је у почетку било „хоћу“ све чешће уступа место ономе што треба учинити.“ Управо у томе се налази један од најважнијих плодова подвига – човек излази из затворености у сопствене потребе и постаје способнији за љубав, служење и живот са другима.

Али подвиг се ту не завршава. Он се наставља и онда када човек треба да учини корак упркос страху, неизвесности и сопственој слабости.

Подвиг пред страхом и живот у Божјим рукама

Много тога у савременом животу човеку улива страх. Неизвесност, новац, посао, здравље, будућност породице – све то може да паралише човека.

Страх често почиње речима: „Шта ако не успем? Шта ако не будем могао да издржим? Шта ако не будем могао да издржавам породицу? Шта ако погрешим? Шта ако се догоди нешто лоше?“

Сећање на речи старца Јована Крестјанкина може бити драгоцено: „К смрти се спремај, а пшеницу сеј.“

Живот мора да се настави и поред неизвесности. Породицу треба стварати, децу подизати, радити, учити, започињати послове и чинити добро. Народ је то изразио једноставно: „Очи се боје, а руке раде.“

Човек који стално гледа свих десет хиљада километара пута који је пред њим можда никада неће кренути. Потребан је први корак.

Тако је и са животом. Неко жели да промени занимање, неко да започне додатни посао, неко да изгради кућу, неко да заснује породицу. Не знамо увек како ће све изгледати до краја. Али можемо учинити оно што је до нас данас. Тако се стиже далеко.

Постоји, међутим, и један дубљи страх који хришћанин треба да чува – страх да не изгуби веру, да не погази своје духовне принципове, да се не удаљи од Цркве и да не престане да живи по заповестима Божјим.

Све остало је у великој мери изван наше контроле. Не можемо управљати светским приликама, ценама, економијом или одлукама других људи. Можемо, међутим, да мењамо сопствени однос према животу. Можемо да се трудимо, радимо, молимо, помажемо другима и чувамо веру. У томе се налази простор наше слободе.

Важно је и научити се задовољавању оним што је неопходно. Завист према туђем богатству и удобности лако човека убеди да је његов живот лош зато што не изгледа као живот некога другог. Али човек може имати много и бити несрећан, а може имати мало и бити захвалан. Истинска слобода почиње онда када туђи живот престане да буде мерило нашег живота.

Свети Јован Златоусти је учио да богат није онај који има много, већ онај који уме да се задовољи оним што му је потребно. Такав поглед на живот ослобађа човека непрестаног поређења и незадовољства.

Наравно, човек може желети бољи живот и трудити се да га оствари. Ако жели бољи дом, може радити за њега. Ако жели бољи посао, може учити и усавршавати се. Ако жели да помогне породици, може уложити више труда. Али при свему томе треба памтити речи молитве Господње: „Не моја воља, но Твоја нека буде.“

Хришћански подвиг тако добија своју праву меру. Он није бекство од живота. Напротив, он је спремност да се живот прихвати, да се понесе оно што је поверено човеку и да се у свему тражи воља Божја.

Преподобни Серафим Саровски један је од великих примера таквог живота. Према сведочењу о његовом духовном правилу, он је сваке седмице читао цео Нови Завет – првих дана по једно Јеванђеље, а затим Дела апостолска, посланице и Откривење. Он је живео Светим Писмом.

Када човек пожели да његов живот буде у складу са Христом, свакодневне ситнице добијају другачији смисао. Тада свакодневне ситнице добијају другачији смисао. Рад, породица, молитва, трпљење, праштање, помоћ ближњима – све постаје део једног истог пута. И зато подвиг није нешто што чека негде далеко, у неком великом и необичном тренутку.

Он је већ пред нама. Када треба помоћи иако смо уморни. Када треба опростити иако нас боли. Када треба посетити болесног, понети туђи терет, саслушати човека или се одрећи нечега зарад породице. Тада се води она најважнија битка. Главна победа је победа над самим собом.

А човек који свакога дана направи макар један мали корак у тој борби већ се креће путем хришћанског подвига. Апостол Павле нас подсећа да „ми јаки дужни смо слабости слабих носити и не себи угађати“ (Рим. 15, 1).

На том путу човек постепено открива да живот није дат само ради сопственог мира и удобности. Дат је и за служење, за љубав, за другога. И што више човек научи да даје себе, то више у њему има места за Бога.

Живот је место подвига. А сваки истински подвиг почиње једном малом победом над самим собом.

За Фондацију Пријатељ Божији припремио: Иван Попов

Према беседи Архимандрита Мелхиседека (Артјухина) „Главна победа – то је победа над самим собом“