'' Као што кошута тражи потоке, тако душа моја тражи Тебе, Боже!'' (псал. 42,1.)
Различити су начини којима нас Господ призива себи, а промисао Божији је за наше ограничено схватање недокучив. У то смо се увјерили и моја супруга и ја. Сада само могу да кажем слава и хвала Богу за сву милост коју је подарио нашој породици и што нас је са широког пута погибли извео на уску стазу спасења и вјечнога живота. Ово је наша прича:
Проживјели смо слична дјетињства. Обоје смо одрасли у породицама у којима су родитељи били пасивни или обредни вјерници, како отац Гаврило има обичаја да каже. Чак не бих могао да кажем ни обредни, јер се тек неколико година пре почетка рата почело са држањем традиције и обиљежавањем хришћанских празника. Иако смо одрастали у окружењу из кога нисмо могли научити како да сачувамо и утврдимо зрно вјере у себи, наше дјетиње душе су свака на свој начин тражиле Бога. Молили смо се својим ријечима или молитвама наученим из црквеног календара и тако тражили сигурну луку у којој ћемо се склонити од свих животних бура. Тако је у наше душе бачено прво зрно али тада није пало на плодно тло. То се највише осјетило у пубертетском узрасту када смо се пред понудама и насладама овога свијета почели окретати свјетовном начину живота. Наш пут је почео да задобија другачији правац. Живећи тако без Божијег благослова и притскани разним бригама савијали смо се пред проблемима као класје под налетима јаких олуја. Проналазили смо циљ живота у погрешним стварима. Све што би нас чинило сретним било је кратког даха и брзо је ишчезавало. Овакавим начином живота почели смо постепено да се изобличавамо и у нама је полако блиједио лик Божији. Тада је почела да се јавља савјест и да нам говори да нешто није у реду, да се нешто у нама мијења али не на добро, да тонемо у гријех као у живи пијесак. Још увијек несвјесни опасности и своје немоћи покушавали смо се из свега извући сопственим снагама. Због тога смо само тонули још дубље.
Када смо се упознали обоје смо већ увелико попримили овосвјетска схватања и усвојили данашњу културу живљења. Према таквим начелима смо засновали међусобни однос. Мислили смо да је тако исправно. Обистиниле су се ријечи Јаванђеља да „Не може дрво добро плодове зле рађати, ни дрво зло, плодове добре рађати“ (Мат. 7,18.). Супруга је прије брака почела осјећати здравствене тегобе које су се прво одразиле на њено физичко стање а послије и на душевно. По природи њежна и крхка прва је осјетила посљдице оваквог начина живота. Наравно ни мене није мимоишао морални и духовни пад. Постало је немогуће и неиздрживо овако наставити даље. Негативности су се редале једна за другом. Када смо ступили у брак међу нама није било договора, слоге ни разумијевања. Можда је боље рећи није било хришћанске љубави. Посљедице тог пада биле су видљиве у сваком аспекту живота. Гордост, сујета, завист, љубомора и остали плодови „злог дрвета“ су полако изједали наше душе. Гријеси су се међусобом испреплитали и правили мрежу из које се човјек сопственим снагама не може извући. Раскинути те свезе могуће је једино уз Божију помоћ. За то су потребни духовни мач и штит. Потребни су пост и молитва као духовна крила, а исповијест и причешће као огањ који спаљује све гријехе. Било је неопходно започети нови живот на Јеванђелским принципима и разрачунати се са старим јер „Свако дрво које не рађа добра плода сијече се и у огањ баца“ (Мат. 7,19.).
То смо тешко могли остварити јер о томе нисмо ништа знали. Ја сам се мјесецима чудио како се упркос мојој жељи и труду да постанем бољи ништа није дешавало. Покушавао сам сопственим снагама да нешто промијеним. Сваки такав покушај се распршивао као пепео на вјетру и сав труд је био узалудан. Гледао сам супругу како се мучи са својом болешћу и са мојим себичним понашањем. Тада смо осјетили сву нашу слабост и постали свједоци ријечи „ ...јер се моја сила у немоћи показује савршена“ (2 Кор. 12,9.). Бог је љубав и својим промислом свако зло окреће на добро. Тако је и нама када смо већ клонули у борби и били на измаку свих снага послао помоћ и утјеху.
Све је почело са даном када смо се одлучили да кречимо стан. Позвали смо мајсторе које нам је препоручила супругина тетка. Она је била презадовољна њиховим радом у шта смо се на посљетку и сами увјерили. То су били отац и син из једне веома побожне породице. Они су добро знали како живјети хришћански. То се одмах дало примјетити по њиховом смирењу и односу према послу. У разговору су били умјерени и нису причали ништа што би их могло окарактерисати као просјечног свјетовног човјека. Није било псовки, ни оговарања. Није било огорчености ни незадовољства тренутном животном ситуацијом што је иначе одлика многих људи данас. Били су задовољни оним што су имали и на њима се није примјетила тежња ка стицању материјалног благостања што је одмах привукло нашу пажњу. Свој рад су скромно наплатили.
Разговор о вјери између нас је почео спонтано. Причали смо о посту јер је била чини ми се сриједа или петак а ми нисмо имали неки избор посне хране у кући. Отишао сам у продавницу купити нешто чиме би их могли угостити иако су ме они одговарали говорећи да је било шта посно што имамо, довољно. Теме којих смо се додицали биле су осјетно душекорисне за разлику од наших свакодневних прича које су промашивале смисао живота и постојања. Желећи упити што више из ових разговора заптикивали смо све што нас је интересовало, а нисмо знали о нашој вјери. Ни у једном моменту нисмо осјетили да су нам својим поступцима наметали причу. То је одлика хришћанског смирења и поштовања слободе воље сваког човјека. Ми смо самим својим поступцима током читавог нашег живота бирали желимо ли или не желимо Бога у својој близини. Било је потребно да сами отворимо душу и да у њу пустимо Христа који је увијек куцао пун љубави и бриге за своју творевину. Човекољубиви Христос је стрпљиво чекао да затражимо опрост за сва лоша дјела и да се кроз покајање вратимо Оцу као блудни син. Тако смо уз Божију помоћ почели полако мијењати курс ка ономе којим плови мајка Црква.
У почетку је то било јако тешко. Требало је донијети чврсту одлуку и не окретати се више за старим начином живота. Не схватајући то у потпуности ја сам очекивао неко чудо које ће изненада ријешити све наше проблеме. Надао сам се тренутном исцјељењу болести моје супруге. Тако смо се један радни дан обрели у манастиру Лепавина. Моје схватање хришћанског начина живота у том периоду се није много разликовало од оног свјетовног који смо до тада водили. Супруга је некако у себи осјећала да неће бити инстант рјешења док сам ја мислио да би пар одлазака у манастир или у цркву могли одједном све да поправе. По Божијем промислу у вријеме наше посјете манистиру отац Гаврило се опорављао од скорашње операције. Због тешког здравственог стања није био могућности да нас прими и да разговара са нама. Тада сам почео да схватам да ће за наше оздрављење требати много труда. Моја намјера је од самог почетка била погрешна. Некако сам у себи осјећао да нам чудотворно исцјељење због дотадашњег изопаченог духовног живота не би било на корист. Вјероватно би се недуго након тога вратили старом начину живљења. Требало је времена да зрно вјере пусти дубоко коријење на плодном тлу наше душе како како би схватили да смо лозе на истинском чокоту и да би напослијетку могли донијети многи плод (Јн. 15,1-5).
Помолили смо се пред иконама Пресвете Богородице Лепавинске и Иверске и оставили имена за помињање. Послије тога смо сјели у манастирски конак да се мало окријепимо прије повратка кући. Разговор наших сапутника са монахом Марком који нас је љубазно угостио био је врло интересантан и душекорисан. Супруга и ја смо ћутали и слушали разговор који се некако односио и на нас иако нисмо учествовали у њему. Монах Марко је својим ријечима погађао баш у она болна мјеста на души и као да је осјећао неистину у ријечима наших сапутника. Његова питања и савјети су у потпуности разоткривали ту неистину иако то није отворено показивао. У једном моменту супруга је заплакала и ја сам са њом изашао испред конака да се мало смири. Сад ми се чини као да је Господ у том моменту преко својих слуга започео операцију на нашим душама. Тај први рез је за нас био болан али крајње неопходан. Знам да ће временом бити потребно још много таквих резова како би човјек на крају духовно оздравио. Свака ријеч, сваки савјет који смо добили били су отрјежњујући. Сада је остало на нама да се и сами потрудимо како би нам Господ по својој милости и човјекољубљу подарио духовно здравље.
Вратили смо се у конак да се прије поласка опростимо са монахом Марком који нас је у име читавог братсва примио и угостио и да се захвалимо на указаној пажњи и љубави. Поуке које смо чули тога дана остаће заувијек закључане у нашим срцима као успомена на божанствено зрно које је годинама чекало да падне на плодну земљу и да донесе добар плод у своје вријеме. Наш изненадни духовни заокрет најтјешње је повезан са манастриом Лепавина, молитвама, савјетима и духовним радом овог братства како преко модерних информатичких средстава тако и живим примјером, у шта се могу увјерити сви ходочасници којима Господ укаже милост да се једнога дан нађу лицем у лице са чудотворном иконом Пресвете Богородице Лепавинске, иконом Пресвете Богородице Иверске, и са свијетлим ликовима архимандрита Гаврила и монаха овог Богом нам даног братства. Нека их Господ још дуго поживи и сачува у здрављу како би овакав њихов несебични труд, у име Божије, уродио многим плодом на спасење великог броја душа и како би благодат Господа нашег Исуса Христа, љубав Бога Оца и заједница Светога духа били са свима нама.
За крај овога писма оставио сам догађај који се недавно десио као потврда свега што сам овде са вама подијелио. Прва искрена молитва коју сам након дуго година лутања упутио Господу и Пресветој Мајци Његовој била је она пред иконом Пресвете Богородице Иверске док се супруга молила пред чудотворном иконом Пресвете Богородице Лепавинске. Од тог дана наше срце чезне за овим светим манастиром и његовом светом обитељи јер је то био једини пут када смо обрели тамо. Ове године док су наши поменути пријатељи кречили у манастру Лепавина ми смо се присјећали те посјете и у души горили у од жеље да принесемо благодарне молитве Господу на том истом мјесту и пред тим истим иконама за духовни препород. Истог дана, потпуно неочекивано, по повратку наших пријатеља, стигао је благослов из манастира. На поклон смо добили велику икону Пресвете Богородице Иверске која је у наш дом дошла као потврда нераскидиве духовне везе и унијела дјелић свештвене атмосфере и трепета који су осјетили сви који су некада походили ово свето мјесто. Данашња сиутуација у којој живимо је неуспоредива са оном у којој смо се налазили свих година нашег лутања. Када се Господ дотакне нечијег срца и срце позитивно одговори, у њега се усељава неописиви мир. Свака мука и свака невоља лакше се подноси и човјек свим срцем пожели да се никада, ни под коју цијену не одвоји од Божанске љубави.
Брат Драган
Преузето: Манастир Лепавина