Ако погледамо симптоме депресије онда ћемо видети да је она плод маловерја, да је она плод тога што је човек лишен праве заједнице са Богом, па таман се он звао и верник. Депресија је појављује када човек у ствари није упућен на Бога, а и сам не може да носи притисак свакодневнице и онда га то безнађе, та безнадежност пороби, и са њом и клонулост и малодушност...

Питам пре неки дан једног старог проту шта он саветује депресивним женама, а он ми каже да им саветује да нешто плету или везу. И каже, да жене које нешто плету или везу бивају кроз тај рад растерећене, и престају да пију лекове. Ако постоји активност, рад, онда депресија нестаје кроз креативност. Има много начина како се човек чак и психофизички може да бори против депресије, а не само молитвом, али ако је то удружено, нема разлога за депресију и тај бесмисао.

Човек има личну одговорност зашто је себе довео до тог стања поробљености и клоности а од те поробљености не могу да га ослободе антидепресиви јер уосталом, фармацеутској индустрији и одговара стање великог броја депресивних људи, јер то је велики бизнис! Многи оболели мисле да је у питању психичка болест међутим није, и постизе се више ако се током разговора може да доведе саговорник да посумња у своја убеђења него чисто да им доктографски показујемо о чему се ради.

На пример, многи са Запада имају јаке ставове о депресији које су прихватили од тих лекара и медија, и треба их довести до стања да прво посумњају у опстеприхваћене ставове па тек онда фактографски аргументовати јер у човеку се најтезе мењају ставови. Ако је неко нешто формирао као став па још и верује у то онда није довољно фактографско аргументовање, треба прво пољуљати његове досадашње ставове о томе јер кроз те ставове они су у стању капитулантском просто, као да не могу против тога да се боре, то је та малодушност која их спречава и није лако са тим болесницима.

Који су узроци менталних болести? Постоје болесници који нису криви за своју болест, на пример нека епидемија итд али болести душевне, увек настају због погресне употребе слободне воље које човека доводе до поробљеног стања које се потом и на тело одражава. Значи, основно у лечењу депресије је излечити слободну вољу човека. Верници коју иду у цркву а који су депресивни фактички иду у цркву али немају пастира и сами лупају главом од зид и онда их глава још висе боли јер да имају пастира и послушност били би здрави а посто немају послушност они су плен демона.

У данашњем свету се формирају индивидуалци са својим правима у која нико не сме да дира и онда раде шта хоће и постају депресивни јер губе благодат. Кад би душа била облагодаћена депресија би била немогућа јер благодат интегрише све силе душе, што би по српски рекли исцељује, доводи у стање целости а стање без благодати и у греху доводи до дезинтеграције душевних сила, дакле, оно: покајте се је довођење човека у природно стање.

Покајање као преумљење а чим настаје то преумљење нестаје депресија и малодушност, нестаје песимизам, нестаје клонулост, него бива уздизање као што и каже пророк Божији: ''Обнавља се као у орла младост моја''. Видиш како јеванђеље лепо лечи, две речи: покајте се и - ето ти најбољи антидепесив и најјефтинији. Човек по стању своје душе може да одмерава да ли је са Богом или није. Ако има мир, радост, љубав, трпљење, наду, бодрост духа, онда је он у хармонији са божанским, има рајско стање душе. Ако има немир, мржњу, завист, очајање, безнадежност...онда он има паклено стање душе и само се мучи. По томе може да види да је одступио од Бога, да се уплаши, да се покаје и да се врати Богу.

Кад доживи себе као кривца за то стање и затражи опроштај од Бога, кренуће све на боље. Кад су Адам и Ева сагрешили, прво што им је било је да се оправдају засто су то урадили, да покажу да нису криви, а што је још горе, у том правдању они су оптужили Бога да је он узрок зла "жена коју си ми дао наговори ме" тј. као да казе "што си је, Боже, створио, јер да ниси ја не бих сагрешио!? Ти си, дакле, крив." Слично каже и Ева: "...змија ме наговори. Што си створио змију?! Да је ниси створио ја не бих сагрешила. Ти си дакле Боже крив."

И тако кроз читаву историју људи се правдају, траже неке егомеханизме самооправдања. Али утеха не може настати кроз самооправдање, него кроз покајање. Јер у стању покајања човек не оптужује Бога него себе, али са надом у помоћ Божију, и тако улази у јединство са Богом и добија истинску утеху. У ствари проблем депресије је проблем утехе душе. Душа у стању утехе нема депресију. А у стању безутешности је у ствари депресија. Решење је да се врате Утешитељу, и да их Он утеши утехом каквом само Он, уме да теши, и тада неће бити депресије.

Отац Доситеј Хиландарац, настојатељ келије Патерица