„Ева“ у преводу значи „живот“. Такво име, које открива суштину своје носитељке, је било дато првој жени. Оно је у себи сачувало замисао Творца о намени свих жена које имају заједничку прамајку, независно од тога да ли су оне свесне тога или не. Та сврха се  тиче не толико и не само физичког продужетка рода, рађања деце, колико учествовања у вечности саме жене и оних који ће се од ње родити, које ће она заједно са мужем васпитати за живот у Царству Небеском.

Тако узвишена намена се може испунити само онда, када саме потенциалне носитељке живота буду живеле  у складу са заповестима Божијим, а не да се боре против њих. „На кога ћу погледати - говори Господ - на невољнога и на онога ко је скрушена духа и ко дрхће од Моје речи“ (Исаија, 66:2). А да ли увек савремене Еве одговарају овим карактеристикама? Нажалост, не. Штавише, данас постоје различити друштвени покрети, чији је рад усмерен ка „рушењу до темеља“ представа у сазнању људи о Богом установљеном поретку. У њихове покрете спада и феминистички покрет, који позива жене на еманципацију, под којом се подразумева ослобођење од традиционалног система вредности.

Породица је мала Црква. Смишљени удар оснивача идеје феминизма је усмерен ка вредносном, духовном избору оних који се налазе у самом центру „домаће Цркве“ (Рим. 16:4), ка оном ко је спона између мужа (главе породице) и деце (будућих оснивача „малих Цркви“). У Православљу је дата јасна породична хијерархија: мушкарац је глава, хранитељ и заштитник породице. Он, налазећи се у послушању према Богу, има безусловни духовни, морални ауторитет. Жена  мора да се потчињава мужу, јер је казано: „Жене, покоравајте се својим мужевима као Господу, јер је муж глава жени као што је и Христос глава Цркви“(Еф.5:22-23). Очекује се да ће жена бити брижна супруга („друга према њему“ (1Мој.2:18)), нежна мајка, која ће заједно са својим супругом васпитати своју децу у складу са заповестима Божијим, и  добросавесна домаћица. Деца ће бити прихваћена од стране родитеља као дар Божији и рашће у послушању и поштовању старијих. Тако мора бити према замислу Творца.

Али, шта нуде савремени поборници еманципације? Они позивају да се уради управо супротно. Навешћемо неколико одломака из публикација убеђених припадница еманципације. Филозоф и културолог из Чешке Иржина Смејкалова- Стрикланд сматра да се иза речи „феминизам“ крију протести ''женској угњетености у патријахалној култури“ (1, стр.381-382) против које се и нуди борба свим доступним средствима. Њена америчка истомишљеница Барбара Берг у свом делу „Врата сећања: почеци америчког феминизма“ главну пажњу придаје женском постизању веће индивидуалне слободе.

Она изјављује: „Слобода је одлучивати о својој сопственој судбини; слобода од одређене (детерминисане) улоге пола; слобода од већински прихваћених ограничења од стране друштва; слобода потпуног изражавања својих мисли и њихово остваривање. Феминизам захтева признавање права жена на индивидуалну савест и мишљење“. И све вишепоменуто се схвата „као борба против угњетавања према полним особинама“ (1,стр.245) Богоборачка суштина женске еманципације се заснива, према нашем схватању, на томе што се грех као непоштовање Божијих заповести узвисује на ниво врлине. Пре свега се то тиче греха гордости. Савремене Еве поново теже да постану „као богови, знајући шта је добро, а шта зло“ (1Мој, 3:5).

Мења се  тенденција у духовном формирању жене. Савременој Еви се нуди изопачен систем вредности. Уместо да се потчињава  мужу и да му помаже, нуди се горда, самодовољна, егоцентрична једнакост са њим, а у ствари често и тежња да се командује над њим. Уместо рађања и васпитања деце, јер је речено да „ће се жена спасти рађањем деце“(1Тим.2:15) имамо неодољиву жељу жена да се баве личном и професионалном самореализацијом, при чијем пажљивом посматрању  најчешће добијамо примитивну егоистичну жељу да живимо за себе.  Јер „рођење деце је не само испуњење Божијег Завета: „рађајте се и множите се, и напуните земљу“ (1Мој.1:28), већ и начин служења Богу, који је неодвојив од брачног живота“ (5, стр.110). А шта ћемо онда са Христовом заповешћу: „Одрекни се себе и узми крст свој и за Мном иди“(Мт.16:24)?!

Позив „да се живи за себе“, „да се мисли пре свега на себе“, тако широко распрострањен од стране поборника  еманципације, је у ствари само „замка“ која води ка „јавној усамљености“, када се присуство других људи око човека субјективно доживљава као пустиња. Када нико други, осим себе самог, у већини случајева и није интересантан. Када главни циљ живота постаје достизање илузорне једнакости са представницима другог пола. Када се нуди да се на све што нас окружује гледа кроз заклон сопственог болесног самољубља.

Шта више, борбене представнице „лепше половине човечанства“, одушевљене идејама еманципације, такође хоће да буду срећне у свом животу. Оне најискреније верују да ће ако се буду у животу понашале као мушкарци, имати од њега све оно, што имају „представници јачег пола“ и као додатак томе, оно што им припада као женама. Оне очекују, а понекад буквално захтевају ка себи поштовани и брижљив однос од стране других људи.

Показујући на послу и у кући мушки начин понашања, који садржи у себи такве особине као што су „заповедање“, „одлучност“, „суровост“ и др., оне буквално захтевају ка себи понашање као према представницама „слабог пола“. „Ослобођене“ жене су такође настројене на показивање љубави и пажње од стране мужа, али и бриге и послушања са стране деце у сопственој породици.

Када убеђене, савремене „еманциповане жене“, које су према спољашњем изгледу успеле у животу, говоре о себи, обично се дешава да се чује једно те исто: „Ја имам све“. А затим се разјашњава да и имају све, осим среће.

И такав крај је неизбежан. Срећа човека зависи не од спољашњих околности, већ од стања душе.  „Страсти“ и „страдања“ су једнозначне речи. Хранећи и гајећи сопствене страсти, човек било ког пола тим самим повећава и меру сопствених страдања; обезличује се, постаје безобразнији у оној мери у којој одступа од онога што је замишљено Творцем.

Архимандрит Рафаил Карелин у књизи «У трагању за истином» описује своје дијалоге са старом дворјанком. У једној из наведених беседа, налази се, према нашем погледу, веома тачан лик феминисткиња, који се појавио код његове сабеседнице још тада, када је еманципација у Русији и свету тек почињала да се развија.  Стекавши мудрост  животним искуством, та жена је управо рекла: «Никада нисам била феминисткиња, као неке жене из мог круга. Феминизам је изазивао код мене осећај одвратности. У прошлости, скитска племена су градила дуж пута кипове - исклесане људске фигуре из камена: састојали су се из трупа и главе, али руке и лица нису имали. Није се могло распознати да ли је то мушкарац или жена; називали су их „каменим женама“. Ја замишљам феминизам као производ камених жена. Жене су хтеле да се изједначе са мушкарцима и мењале су се у некаква груба , безоблична бића. Губећи женску лепоту, оне нису добијале мушку снагу; губећи тананост и префињеност душе, нису добиле ширину мушког расуђивања. Феминисткиње које су демонстративно истицале једнакост са мушкарцима, тако што су возиле бицикле по улици са цигаретом у устима, изгледале су ми као издајнице женског достојанства, некакве живе  карикатуре“ (2, стр.64-65). То је довољно суров и уједно са тим веома  тачан лик еманципованих жена, који је болан за многе његове представнице, и који је тако препознатљив данас.

Али, како је еманципација постала уопште могућа? Шта је духовни праузрок овако широко распрострањеног, ружног, карикатуралног женског лика?

Полазећи од става руског филозофа А.И.Иљина, „живот без светиње је прва велика несрећа нашег времена... Јер наш земаљски живот има свој скривени, виши смисао. Он се не налази на површини свакодневне ситничаве сујете... Он тражи од нас слободно изјашњавање и одлучно давање предности... Ако ми не испунимо овај захтев... тада ће од нас исклизнути виши смисао живота и наступиће неприметно његово скрнављење. И не због тога што ће он постати бесмислен сам по себи, већ зато што ћемо ми почети да живимо тако као да је он бесмислен“(4, стр.7-8). „Та баналност лишена светог може да се прилепљује ка свима, да се укорењује у свему; а тамо, где она прониче и шири се, дегенерише све - како у самом човеку, тако и у животу целих поколења“(исто, стр.11). Према нашем схватању, све горепоменуто се директно односи и на еманципацију жена.

Мишљење руског филозофа И.А.Иљина у многоме се подудара са истраживањима психолога. Анализирајући лик жене у историји, амерички истраживач Џ. Хантер је дошла до закључка да се процес женске еманципације из времена раног античког доба директно повезивао са распадом морала, са деструктивним социјалним последицама, рушењем породице (3, стр.72)

Будући да сам психолог, често сам консултовала „ослобођене“ жене, које су се обраћале са молбом да им помогнем да реше озбиљне породичне проблеме. Неке од њих, које су навикле да се цео живот „пробијају“ и „рачунају само на себе “, у личном разговору су са болом признавале:    „Па, шта ја ту могу да урадим. Не умем да волим. Немам осећај захвалности. Нисам знала шта је то мајчинска љубав. Не могу ништа да дам својој деци и мужу. Просто ми је тешко!“. Страшно и болно! У дому без љубави и благодарности увек се осећа гробна хладноћа. А излаз је само један - пустити у срце и свој дом Бога, отпочети живот по Његовим заповестима а не супротно њима.

Савремене поборнице еманципације треба да се замисле над тиме да живот посвећен борби са Творцем, са оним што је Он заповедио својој твари, више личи на смрт. То је пут самоуништења. Господ говори: „Изнесох данас преда те живот и смрт. Изабери живот.“ (5 Књ.Мој.30:15).

Монахиња Нина (Кригина)
Извор: dusha-orthodox.ru