У поводу Видовдана 7519. лета (2011. године)
Из комплексног косовског феномена, посебно место у етичком, моралном, националном, култном, временском и просторном смислу има Лазарева клетва. Њени стихови су исписани на споменику Косовским јунацима на Газиместану, на Косову, централном месту наше историје, вере, завета, културе и традиције.
Када се кроз основне законе части и култ славе анализира цео косовски феномен па и Лазарева клетва као његова круна и наук, онда се потпуније уочава и разјашњава она племенита етичка, заветна и морална вредност Лазареве клетве. Због такве вредности које јој по предању и завету неоспорно припада, она бди у свести и народном духу у актуелном времену да благовремено опомиње пре свега Србе, (али и оне одрођене делова нашег народа чији су преци били исте крви, вере и језика), за одбрану од опасности када су угрожени витални интереси наше Отаџбине, државе, нације и вере.
Имајући у виду могућност да ће се у наредном периоду усложавати и компликовати догађаји и кризе на унутрашњој друштвеној, привредној, просветној и националној, односно укупној политичкој сцени, реално је очекивати озбиљније социјалне, друштвене и политичке проблеме. У тим околностима све чешће ће се од стране јавних, односно политичких личности, представника бројних патриотских и родољубивих организација и друштава, па и у нашем народу, покретати разноврсна питања од издаје нације до нарушавања националних и државних интереса. Сва она се морају ставити под суд „Лазареве клетве“. Ово је неопходно због тога што Лазарева клетва по својим вредностима и суштинској намени, бди у актуелном времену да би по потреби била позвана и покренута у нашем народу.
За разумевање Лазареве клетве неопходно је схватање народа као историјске целине где народ чине два дела; овај мањи али живи део који данас ходи по земљи, и онај много већи који чине умрли и погинули, те кроз геноцид пострадали Срби, и наравно сви остали бројни стари и преци наши. Та огромна армија мртвих која ћути, не устаје из гробова, не шета по митинзима, не пише одлуке и не држи придике. Међутим, она је ипак велика политичка сила нашег народа. Од њеног гласа зависи судбина живих али и будућих поколења. Сва та армија мртвих као да живи у нашим душама, односно у подсвесним и надличним дубинама велике народне душе. Управо тај њихов живот у дубини народне душе говори јасно о Отаџбини, о заштити државе и родне земље коју су својом крвљу натапали, о православној вери, о патриотизму и достојанству, о части и витештву, о специфичности духа и менталитета нашег народа, о лепоти подвига и срамоти издаје. Другим речима, кроз Лазареву клетву, славни преци опомињу и обавезују на Косовски завет и његову етичку, моралну, духовну и националну основу. Због тога морамо са поштовањем њихових дела, уз осећање поноса и с’ посебном пажњом, да ослушкујемо свети наук часних и патриотских порука овог: час тајанственог, час добронамерног али и страховитог смисла њиховог ћутања.
Ипак, ову беседу у суштини не говорим ја - Раде Рајић. Наиме, њу упућује најбољи, најчеститији и најчаснији дух мог народа. Конкретније речено, ову беседу у основи је исписала душа наших славних предака не само као наук и благовремену опомену, већ и клетву највишег ранга. Ја је само тумачим и објашњавам водећи рачуна да их не изневерим.
Разговори или полемике о клетви у нашем народу, односно код наших грађана, често изазивају бурна реаговања и опречна мишљења као ретко који други појам. То је најчешће због тога што клетва, као један од садржаја народних обичаја и моралних норми, има снагу предања по духу части и као таква долази у сукоб са неким савременим схватањима морала. Поред тога, она показује одређену анахроност према појединим правним и другим регулативима којима су уређени бројни друштвени односи. Уз претходно, ипак се мора имати у виду веома сложена и тешка историјска прошлост живљења, борби и опстајања српског народа на балканским просторима где су била изражена сукобљавања великих империја, религија и бројних интереса. У таквим условима и током неколико векова, део нашег народа је што милом или силом, превођен у друге стране вере и идеологије, да би потом био злоупотребљаван и често окретан пљачком, терором и геноцидом против своје српске православне изворне матице.
Везано уопште за клетву, важно је знати да је она кроз опомену била усмерена на превентивну заштиту и хомогенизацију друштвених заједница од оних њених припадника који су нарушавали њене животне или друге важне интересе. С друге стране, кроз жељену физичку казну од „више силе“ (у смислу пре свега од божије силе), – клетва је била усмерена како према онима који су нанели велико зло (било из своје или неке друге, односно непријатељске средине), тако и према својим припадницима који су обавезни на освету за почињене злочине њиховој заједници. Порука клетве ја заснована на уверењу и логици да нико не може зло чинити, а добру се надати, односно, зло чинити а ипак остати некажњен. Уско је везана за митска, па и вишебожачка народна веровања и моралне норме дотичне заједнице, а често и за заклетву, односно част. Од давнина, у нашој народној традицији биле су познате девојачке, мајчинске и очеве клетве, клетве сиромаха или сирочади, те кумове клетве које су (у личним односима) по предању сматране за најтеже.
Дакле, клетва је прехришћанског изворишта и духа са снагом предања. Важно је знати да наше хришћанство признаје и има само казне духовног карактера и виду анатеме, свргнућа или одлучења, односно искључења из заједнице наше вере. Међутим, како је Лазарева клетва ипак клетва, онда је веома јасно да је она: с једне стране, предање и осећање које произилази из митских и обичајних моралних норми нашег народа; а с друге, представља израз заклетве и части комплексног косовског феномена и његове етичке основе. Као клетва највишег ранга у Српству, она је клетва његове најчеститије душе. Усмерена је да опомене и покрене наш народ на веру у Бога (односно вишу силу) и себе, да се стане на пут злостављању и самовољи од стране издајника, насилника и освајача, те да се исти примерено казни ради успоставе правде и етике добра по духу Косовског завета.
Лазарева клетва је дакле захтев за казну од стране неке „више силе“ према онима којима је упућена, с тим да у њој нема директног позива за освету. Међутим, овај позив је индиректно присутан кроз дух части и један од њених закона у смислу: „освета је света“. (Позната је народна изрека: Ко се не освети, тај се не посвети“.) Освета се овде схвата као обавеза успоставе, односно посвете истине и правде, чиме се доприноси општем добру како би се поуздано стало на пут ширењу сваковсрног насиља и зла. Николај Велимировић истиче: „Њена ,светост’ је томе што стаје на пут ширењу зла те се тако омогућава право на егзистенцију.“ Уколико се не би путем освете, односно кроз овакво кажњавање зла посветила истина и правда, онда би се индиректно доприносило његовом ширењу. Тако би се на посредан начин, било недовољно активним, неефикасним или пасивним односом поставили у ситуацију саучесника у злу, што је свакако супротно етичком основу добра. У том смислу Лазарева клетва има своју не само националну, већ и универзалну етичку вредност. Као таква је уграђена и постављена у Косовски завет.
У контексту целовитог косовског питања, историја се може посматрати у два основна садржаја, као световна и као свештена. За световну историју Косова, односно историју око Косовске битке постоје не тако бројне историјске чињенице уз низ опречних података са доста митских елемената, што додатно утиче на њено различито тумачење. Када је реч о свештеној историји, онда Косово има један другачији морални, духовни и виши смисао по вредности нашег светосавља. Међутим, уколико би се из историје косовског догађаја тражиле њене универзалне моралне вредности и садржаји, тада би се могло говорити и о историји са њене етичке стране. Та историја са етичком основом временом је добијала на значају због тога што су се поједини садржаји из световне померали у свештену историју добијајући виши етички и духовни смисао. Сагледавајући дакле основе споменутих садржаја историје у веома сложеном косовском феномену, оне као да се у њему обједињују, преплићу и допуњују, да би нераздвојно по предању и завету трајали у свести, култури, духу и надахнућима нашег народа.
Косовска битка је наша најпознатија, најтежа и највеличанственија битка представљајући на тај начин централни догађај наше историје и темељ Косовског завета. Тај Косовски завет, односно косовски феномен је сложен, тајновит, периодично силовито моћан, етички обликован, морално узвишен и временски трајан управо због тога што у свести и духу србског народа носи најјаче утемељење: у Срба најстаријем религијском култу славе, у видовданском јуначком култу, у видовданској етици као нашој философији морала, у ратничкој витешкој части косовских јунака, у Обилића части као несаломивом духу Српства, у части као највећем смислу човековог земаљског живота, у слободарској души српског народа, у националном поносу и отачаствољубљу, у лепоти нашег православља, и у проклетству издаје оличене у Вуку Бранковићу.
Из наведеног следи да су Косовска битка и Косовски завет, односно косовски феномен, имали, имају и имаће изузетну културно-историјску, морално-етичку и заветно-часну улогу у духу, свести, традицији, опредељењима, тежњама и родољубивим осећањима већине нашег народа. За онај други део народа који има умањен, обезличен или космополитски осећај, Косовски завет у његовој свести, у том смислу и не постоји.
У косовском феномену, односно завету, врх, сажетак и свету поруку његове целине, односно наук, чини Лазарева клетва. Она представља с једне стране круну Косовског завета; а с друге, из њега на тајновит начин кроз предање преноси основне елементе Српског националног програма.
Као суштинско-заветна и изворно-народна, а оличена и дата кроз клетву Светог цара Лазара, односно владара српске државе, она је најпознатија клетва у Срба, која снагом, поруком и духом далеко превазилази националне, временске, историјске и географске оквире Косова. Иако се у први мах Лазарева клетва односи на позив цара Лазара за Косовску битку 1389. године, (односно 6897. лета), она је управо клетва која се преносним значењем и изузетном снагом у име најславнијег, најчаснијег и најчеститијег дела нашег народа, односно предака наших, заветном опоменом до клетве даје и оставља пре свега живом делу нације да се по њој часно управља, ради, ствара и влада, нарочито у условима када су угрожени витални државни и национални интереси.
По наведеним основама, Лазарева клетва је за Српство од заветне, трајне и универзалне важности где год да Срби живе. Она је уједно најмоћнија, централна и јавно исписана порука на Косову, односно на споменику Косовским јунацима на Газиместану (иако је ту дата без другог стиха који је очигледно некоме сметао). Текст Лазареве клетве из народне песме „Стефан Мусић“ је следећи:
„Ко је Србин и српскога рода,
И од српске крви и колена,
А не дошо у бој на Косово,
Не имао од срца порода,
Ни мушкога ни девојачкога,
Од срца му ништа не родило,
Рујно вино ни пшеница бјела,
Рђом капо док му је колена.“
Морало би се имати у виду, да суштинско значење и разумевање Лазареве клетве није могуће у потпуности схватити уколико се она поред споменутог осећања народа као историјске целине, не анализира и објашњава и по предачком култу славе и духу неписаних закона части. Дакле, уколико се Лазарева клетва из народне песме „Мусић Стефан“ анализира у том контексту, онда она има следеће објашњење:
„КО ЈЕ СРБИН И СРПСКОГА РОДА,
И ОД СРПСКЕ КРВИ И КОЛЕНА;“
Овим стиховима се „позива у бој на Косово“ на основу осећања личне, породичне, службене и националне части, а потом родољубља и отачаствољубља, односно националног патриотизма како се то данас схвата и разуме. На њихову етичку, предачку и заветну вредност се подсећа. Та осећања се подстичу. Она су ослонац и на њих се увек рачуна.
Иако ови стихови чине целину, ваља их посебно објаснити. Првим се мисли на све Србе и њихова поколења, односно на род српски. Други стих није исписан на споменику Косовским јунацима. Он је директно погађао и прозивао оне наше грађане који су се осећали као припадници одрођене српске матице те га је требало изоставити али тако намерно и циљно да се опомена и кривица по клетви пребаци само на оне који су и даље остали верни предању, завету, вери, Отаџбини и Српству. Дакле, овај стих се односи на оне одрођене чији су стари и преци (по крви, језику и вери) били Срби па су примили другу (страну) веру, прешли у другу нацију - променили националност, или усвојили неку идеологију (на пример комунистичку). Другим речима, како Његош записа у „Горском вијенцу“, то су они који су „Похулили вјеру прађедовску“ па „Заробише себе у туђина“. Треба овде имати у виду чињеницу да је један део тог однарођеног нашег народа, био веома свестан својих српских корена, трудећи се и радећи на томе да се са српским народом одржавају сложни - братски односи, на успех и срећу свих заједно.
„А НЕ ДОШО У БОЈ НА КОСОВО,“
Не односи се овај стих само на Косовски бој 1389. године. Њим се управо, и пре свега, живо поколење Срба уз опомену, позива на сваку актуелну и будућу одбрану и борбу за државне и националне интересе укључујући и борбу на пољу исправки заблуда и грешака претходних генерација. Уједно намеће обавезу вођења национално и државно одбрандбених и ослободилачких ратова.
Да се Лазарева клетва односи на живи део нашег народа као уверљива потврда може да послужи следећи пример. Када је након победоносног завршетка Другог балканског рата величанственом свечаношћу дочекана славна српска војска у Београду 23.августа 1913. године, њени пукови су пред одушевљеном масом народа дефиловали кроз тријумфалне капије од Славије, Немањином и Карађорђевом улицом до Калемегдана. На тим капијама су биле исписане бројне поруке захвалности и дивљења. На једној је писало: „Бјежи грда клетво с рода, завет Срби испунише!“ Ради се дакле о Лазаревој клетви коју је скинуло оно поколење по Косовском завету ослободивши Косово у Стару Србију након вишевековног ропства.
Поред позива живом делу српског народа у наведеном контексту, а обзиром да се Лазаревом клетвом обухвата и онај однарођени део нашег народа, то се ова клетва стихом: „А не дошо у бој на Косово“, односи и на њихове живе потомке, у смислу да морају да знају ко су им преци, те да су у том смислу обавезни на она ангажовања којима се доприноси етици добра у сложном животу са српским народом, као заједничкој народној, односно предачкој историјској матици.
„НЕ ИМАО ОД СРЦА ПОРОДА,
НИ МУШКОГА НИ ДЕВОЈАЧКОГА,“
Дакле, не имао деце и наследника из брачне и људске љубави; односно, жеља да му се затре породица, слава и презиме, како по мушкој тако и по женској крвној лози са јасном опоменом и циљем би се од таквих лица избегле све, односно велике несреће и штете нашем народу које могу они да нанесу. Ови стихови имају тежу конотацију у односу на следеће стихове, и недвосмислено носе највећи терет клетве.
Стиховима се индиректно истиче, да ако те брачне и људске љубави нема, онда ће се пре јављати пород без нашег родољубља и љубави према Отаџбини, што временом може да прерасте у бешчашће и мржњу према свему српском и Српству уопште. Уз претходно ваља знати, да је части примерена само права љубав, а обе заједно чине племенитост, великодушност, узвишеност и моралну лепоту живота. Насупрот томе, потпору бешћашћу даје мржња која подстиче порочност, насиље, злочине и геноцид. Отуда имамо ситуацију да су најтеже злочине геноцида над Србима вршили управо потомци екстремно преверених и однарођених Срба, чак и оних који су били преставници и „пастири“ вере. Стих дакле опомиње на опасност зла што доноси мржња у виду бешчашћа које могу да приме млада поколења васпитавана на тако ружном осећању.
„ОД РУКЕ МУ НИШТА НЕ РОДИЛО,
РУЈНО ВИНО НИ ПШЕНИЦА БЕЛА,“
Што год човек намеравао, радио и стварао, лоше му кренуло и безуспешно му било, с тим да му се посебно куне народно пиће и хлеб који једе. Када је у питању наше живо поколење, овде се преко вина и пшенице које су део части при обреду крсне славе у Срба, клетва индиректно пребацује и на његову породицу и кумство према којима мора да буде одговоран. Уједно се овде учекује реакција и суд породице као крвног, и кумства као духовног сродства. Ово због тога што је одступио не само од Косовског завета, већ и од завета славе својих предака који су проносили и одржавали славу као наш најстарији прехришћански религијски култ, а и кумство као предачки обичај.
За она жива поколења однарођеног дела нашег народа који неће да се ангажују на плану заједничког рада, помоћи, слоге и разумевања, а поготово уколико се ангажују у било ком облику непријатељства против Срба, односно српског народа као своје предачке изворне матице, такође им се жели да им све што намеравају, раде или стварају лоше крене и не иде од руке.
„РЂОМ КАПО ДОК МУ ЈЕ КОЛЕНА!“
Клетва кулминира поруком, да ови људи као моралне рђе (у смислу „људи без карактера и части“) углавном таква поколења могу и да имају, те да су они са својим потомцима за сва злодела према Српству и најодговорнији. Овде се мора подсетити на пророчки Његошев стих који се наставља на онај „Заробио себе у туђина“, где каже: „Па је братске крви ожеднио!“ Иако се ови Његошеви стихови односе на потурице у ондашњој Црној Гори, они, на пример, једнако важе и за оне Хрвате чији су преци били Срби, а који су током Првог и Другог светског рата, али и током последњег рата на просторима бивше Југославије, починили злочине геноцида над Србима.
Дакле, ако се тај део однарођеног Српства у кризним или ратним временима окрене и ангажује путем геноцида против српског народа, онда се по духу части и клетве, од Срба захтева освета, односно обавеза да се путем правних и законских међународних и државних прописа изврши осуда а потом и достојна казна за почињене злочине и уме правде, истине и етике општег добра. Ипак, као могућност избора том однарођеном делу, важи правило да се клетва скида са оног поколења које искрено, часно и добровољно, почини и настави дела достојна заједничком животу, помоћи и разумевању. Управо таква дела имају и носе моралну снагу предања и етике добра косовског феномена.
Када се овако у етичком, моралном и заветном духу части разуме и схвати Лазарева клетва, онда она има итекако моћну поруку с којом се не сме, нити може поигравати Србин који има осећање части, родољубља и патриотизма без обзира на образовање или звање, на занимање или професију, младост или старост, у држави или дијаспори, на пол или политичка уверења, итд. То се наравно у индиректној моралној и етичкој садржини односи и на оне наше сународнике чији су преци били Срби.
Подсећање на Лазареву клетву и њено испуњење, односно чињеницу да она у свести и народном духу бди у актуелном времену (конкретно током дизања Првог српског устанка и васкрса српске државе), истиче и даје и Петар Петровић Његош у „Посвети праху оцу Србије“ у Горском вијенцу где поред осталог каже:
„Благорордством Српство дише!
Бјежи, грдна клетво, с рода-
завјет Срби испунише!
Дух и обавеза Косовског завета, односно Лазареве клетве осећао се вековима. Тај дух се јасно препознавао кроз низ садржаја државне свечаности уприличене за Видовдан на петстоту годишњицу Косовске битке. Као пример може да послужи извод из беседе ђенералштабног пуковника Јована Мишковића официрима у официрској касини у којој рекао: „...Најбоља награда косовским јунацима за њихов осведочени патриотизам и велико пожртвовање биће онда, кад њихови потомци докажу, да су способни остварити идеју, за коју су се они на Косову борили. Зато негујмо слогу и љубав међу нама, развијајмо врлине; подижимо ваљану, дисциплиновану и поуздану војску, те да можемо, кад време дође, да остваримо националну идеју ослобођења Српства. Са тим делом покајаћемо косовске јунаке; само таквим радом залечићемо њихове љуте ране! А сад нам је дужност да са највећим поштовањем устанемо, и да као благородни и признати потомци, из дубине наших душа и срдаца ускликнемо: Нек је свети спомен и слава косовским јунацима и српском народу! Слава им!“ Преко 200 официра је стојећи три пута ускликнуло: Слава им!“
Под насловом „Југовића мајка“ објављен је необично дирљив догађај о томе како с поносом и поред непреболне туге, по духу освете, односно посвете Лазареве клетве по Косовском завету и угледа на Југовића мајку, жали српска мајка, односно, српске мајке. У лесковачкој болници у почетку рата од последица тешког рањавања преминуо војник Радисав Грубач, родом из Брашева. Његова родбина је извештена. Поред осталих и дошла му је и мајка, једна поносита, врло лепа средовечна жена. За колима која су спроводила леш покојников, она је врло дирљиво овако нарицала:
„Дошла ти је мајка сине - Узданицо!
Да ти ране види твоје - Без пребола!
Како су те обранили - Звер душмани!
Јеси л′ главу заменио? - Мој витеже!
Са душманском крвљу гадном, - Бог их клео!
Зато сам те и родила, - Надо моја!
Да покајеш свој род српски, - Осветниче!
Да погинеш као јунак, - Благо мени!
За крст часни и слободу, - Мој Соколе!
Нека ти је Богом просто - Млеко моје!
Којим сам те одојила - Обилићу!
Јер си у бој љути пао- Рајска душо!
Руке ти се посветиле - Осветниче!“
Имајући у виду да Лазарева клетва бди у актуелном времену, онда се из угла националне части, може поставити питање: А где смо то данас у односу на свете поруке Косовског завета и основа националног програма из косовског феномена? То, као да нас забринуто пита и подсећа, а потом прекорева и орјетнише „Лазарева клетва“. „Коекуде Србијо!?“ после више од два века упитао би Вожд. Шта можемо њему и заслужним, великим и славним прецима да одговоримо?
Мора се истаћи да је наш однос према Лазаревој клетви директна рефлексија нивоа како националне свести, родољубља, патриотизма, достојанства, прегалачког рада и витешког духа, тако и частољубља. Тај однос је уједно, изванредан и непогрешив тест морала части сваког оног или оних који се према њој директно или индиректно исказују и показују, па био то појединац, нечији представник, група, породица, организација или чак институција, па и делови нашег народа. Зато она, с једне стране, боли све оне који личну, националну, службену и општу част доживљавају као морални кулук, превазиђену друштвену вредност, митоманију косовског феномена или некакву емоционалну особину, те кроз живот више иду саможивим егоизмом, отупљеним патриотизмом, скоројевићком свешћу, сумњивим европеизмом, јаловим космополитизмом и потрошачким менталитетом.
С друге стране, на основу израженог частољубља, част за део нашег народа у његовој свести, осећањима, понашањима и уверењима заснованих по духу Лазареве клетве у смислу да она представља клетву најплеменитије и најчеститије душе наших славних предака, има јаче значење као свети и заветан однос према Отаџбини, држави, вери и нацији, него постојећи, а ипак привремени писани закони, уредбе, декларације, прописи, ставови или прогласи. То се поготово у прикривеној или отвореној форми осећа тада уколико ови у већој или мањој мери немају потребан ауторитет заснован на добровољно поштованој и уверљивој духовној снази; и уколико они битно одступају од заветне, етичке, моралне и духовне вертикале Лазареве клетве – ње као наука и круне косовског феномена; - косовског феномена који је поставио и дао основе српског националног програма.
У оштим вековним, а последњих деценија нарочито израженим нападима на све што је српско, изругивани су и ималоважавани сви они који су указивали на потребу сачињавања српског националног програма. Уосталом, посматрано из угла части, сви они који су се таквим идејама на било који начин супростављали, само су јасно показивали мање или више, прикривено или јавно, један антисрпски став ма колико то негирали неким својим оправдањима и објашњењима. Као лакмус папир - напади и омаловажавање Косовског завета и мита, наше историје и традиције, писма, језика и вере, територија и државности, овакав став потврђују. Из таквих средина и ових појединаца, имамо и највећу опструкцију части и отпоре да се она као етичка, социолошка, морална, васпитна, традиционална и најмоћнија снага у ревитализацији државе и друштва, културе и привреде, односно на свим пољима људске делатности, постави у темеље општег тренда и напретка Србије, српског народа и свих грађана наше државе.
Имајући у виду да се Лазарева клетва односи пре свега на живи део нашег народа, а не само на позив на Косовску битку 1389. године, те да у народној свести и духу бди у актуелном времену као превентивна опомена, а потом и клетва за сваку намеру или дела која су усмерена на непријатељске активности, односно на нападе и рушење виталних политичких, државних и националних интереса Срба, постављају се следећа питања: Када она треба да се покрене, под којим условима, и ко на то има право?
У принципу, треба је покренути у свим важним областима где су заступљени а нападнути витални државни, политички и национални интереси, односно где су заступљени а очито нападнути интереси државно-сувереног, друштвено-политичког, културно-историјског, научно-просветног, привредно-економског, национално-безбедносног, војно-одбрандбеног и духовно-верског карактера, само уколико званични државни органи или позване институције не реагују на одговарајући, односно ефикасан начин. Иницира се и покреће се јавним мнењем против свих оних појединаца, група и организација који су поуздано осведочени идејни, организациони и практични носиоци или извршиоци таквих непријатељских дела, злочина и несрећа, за које може а не мора бити покренута законска - кривично правна процедура.
Дакле, значајан па и пресудан утицај на покретање Лазареве клетве има јавно мнење оног дела нашег народа и његове елите који имају развијене осећаје политичке одговорности; националног патриотизма, родољубља и поноса; те угледа, достојанства и части, - и то тада када из било којих разлога од стране званично одговорних и позваних органа или институција изостане благовремена, или настане формална, неефикасна, а поготово погрешна реакција за одбрану осведочено нападнутих виталних државних, политичких и националних интереса.
У вези с Лазаревом клетвом, уколико је неко потеже према другом, а да би она имала одјека у јавности, изузетно је значајно да она мора да почива на истинитим чињеницама зле намере и последицама огрешења о виталне националне интересе, или пак њихове издаје, а не на паушалним оценама и тенденциозним, злонамерним или подмуклим мотивима и жељама.
Овде се одмах поставља важно питање: Ко је тај ко има право да просуди шта је истина да би се нечији поступак или дело оквалификовало као зла намера или издаја и на њега бацила ова клетва? Одговор је следећи: То право оцене, просуђивања и клетве има пре свега онај део нашег народа са израженим националним патриотизмом и частољубљем, потом институције, организације, удружења и службе од националног значаја, као и она лица од поштовања, угледа и ауторитета у нашем народу и својим стручним срединама; било овде или у дијаспори. Њихов уверљив морални кредибилитет је основа да би као одговорна и позвана средина покренула брзу, правичну и истрајну реакцију на опасну злу намеру и дела бешчашћа и издаје. Неопходно је овде напоменути, да у неком процентуалном износу те њихове заједнице, односно организације, удружења или покрети, и не морају значити неку квантитативно велику снагу. Међутим, квалитативну представљају сигурно управо због тога што оне у односу на бројне друге средине више баштине и чувају етичке, моралне и духовне вредности Косовског завета.
Неки Лазареву клетву могу тумачити као непримерену с једне; и као језик мржње с друге стране. И једно и друго нема основа. Наиме, ко тако иступа само потврђује да на жалост не разуме етику добра, косовски феномен, односно Косовски завет, српски патриотизам и суштину части. Уз то, посебан проблем је опште позната криза морала узрокована кризом части која је кичма његовог духа, моћи и утицаја. Ово потрвђују све учесталији урлици савремене цивилизације који се јављају у смислу: „Све је на продају!“, „Само једном се живи!“, „Удри бригу на весеље!“ и „Брига ме за прошлост!“ Такви обесвећени урлици и слични белосветски трендови углавном су продукт егоизма, космополитизма, сваковрсног кича, порнографије, профитерства и потрошачког менталитета при чему се циљно обесмишљавају етика, морал и част.
Дакле, Лазарева клетва се по потреби мора актуелизовати као превентивна мера и жестока опомена, уз услов постојања истините основе због које се потеже. С друге стране, да би имала одјека и ефекта у нашем народу, мора почивати на уверењу да потиче из неоспорно часних мотива и ауторитета онога ко је покреће.
Ова клетва, по основу тога што носи етичку основу добра из Косовског завета, није језик мржње. Она је пре свега језик презира. Да би се ово схватило, важна је суштина разумевања појмова мржње и презира са аспекта етике и духа части. Наиме, бешчашћу одговара језик мржње, а части која увек мора да има етичку основу (уосталом, она је једина бранила етику кроз историју), управо одговара језик презира за све лажно, улизничко, кукавичко, злочиначко и издајничко.
У Лазаревој клетви директно се не спомиње непријатељска страна. Међутим, како је та страна ипак присутна својом агресивном, освајачком, пљачкашком, геноцидном, оробљивачком и унијатском намером, али и другим бројним нечасним делима, то је додатни разлог због чега се Србима упућује овако посебна опомена у виду клетве. Дакле, кад је у питању непријатељска страна, Лазарева клетва из своје дубине, поуке и етичке основе универзалног добра, индиректно се односи и на све оне који имају горе, исте или сличне споменуте намере и дела.
Вредно је истаћи да у Лазаревој клетви немате нама позиве за помоћ упућене неком другом народу. Ипак, имајући у виду универзални етички мотив добра косовског феномена, односно Косовског завета где је чак пожељно да се на том плану етике добра по осећању савести и части ангажују сви који њему могу да допринесу, онда се може прихватити став да је потребна помоћ и других народа за допринос победи човечности над злом и насиљем. За Србе је по том основу посебно значајна помоћ и разумевање од великог руског народа, тим пре што смо сличног менталитета, духа и карактера, и припадамо групи словенских народа.
Како је у косовском феномену, Косово поље као место моралне и политичке части за све учеснике догађања на том балканском па и ширем светском простору (било је раније, тако је данас, и остаће у будућности), то у том светлу ваља пратити и оцењивати бројна догађања на просторима прве и друге Југославије, а посебно Србије у последњих две до три деценије.
Лазарева клетва је жестока опомена, а потом и национална клетва изникла на тешким па и трагичним искуствима Срба на овој балканској ветрометини Српских земаља из прехришћанског и хришћанског (предкосовског, косовског и покосовског периода), те мудро обликована и записана у најчеститијем духу и менталитету нашег народа. Као таква, у виду једног сегмента десетерачке епске песме, враћена је у централни догађај наше историје, у Косовски бој, да кроз речи светог владара цара Лазара а по духу Косовског завета и његове етичке основе и снаге, као језгровита и вишезначно садржајна порука наших славних и великих предака, буде присутна у актуелном времену васколиком Српству у земљи и дијаспори. Упућена је пре свега живом поколењу нашег народа, али и нашим сународњацима чији су преци били Срби; да се према њој управљају и руководе у свим приликама када су у питању очувања и одбране виталних интереса наше Отаџбине, државе, вере и нације.
Наравно да ти интереси нису били исти на пример у време дизања Првог српског устанка, Мајског преврата 1903. године, пред балканске и Први светски рат, између два светска рата, или у данашње време. Они су се временом само усложавали и компликовали, с тим да су се увек морали одредити они најважнији и реално оствариви.
Лазарева клетва по снази и духу, може дакле, да се посматра и из угла живог дела поунијаћеног нашег народа који осећа потребу и тежи часном, братском, заједничком и сложном животу са својом изворном матицом по вери, крви и језику. Због те племените идеје, неопходно је указати дужно поштовање и дивљење свим тим честитим и часним знаним и незнаним Србима који су се (и поред верске различитости), на разне начине борили за сложно и мило Српство. На такве великане и њихове истомишљенике вредно је подсећање песмом „Жеља“ Омера Скопљановића. Уједно, ова песма са следећим стиховима заслужује објашњење по идеји Лазареве клетве због тога што на свој, сажет начин показује њену снагу и дух.
„...Душмане мрзи, а Српство љуби,
Тако ми сине ти био жив,
Пане ли бабо у борби љутој,
Освет′ га сине, соколе сив.“
Стихом „Душмане мрзи, а Српство љуби“, јасно и недвосмислео се изражава прва жеља којом се син позива на морални - честит став и осуду свих оних људи који душе немају, који су без братског осећаја и који су непријатељи слоге, добра и Српства уопште без обзира о коме се ради. Уједно се подстиче родољубље и отачаствољубље, односно национални патриотизам, па и пожртвовање. Друга жеља иде с очевим благословом: „Тако ми сине ти био жив“, с циљем да он на понос оца, породице, народа и толерантне вере, часно и достојно живи, ради и ствара градећи слогу и бранећи Српство. Оба стиха су у складу са прва три стиха Лазареве клетве: „Ко је Србин и српскога рода, /И од српске крви и колена, /А не дош′о у бој на Косово,“ зато што се првом очевом жељом захтева и афирмише љубав према Српству и позива на одбрандбени и патриотски однос према нашем народу, односно Отаџбини. Песмом Жеља, отац је недвосмислено опредељен да за одбрану Српства по духу Лазареве клетве - која бди у актуелном, односно конкретно његовом времену - положи свој живот. На тај начин он се сврстао у ред оних честитих и часних људи који су у свом времену, „дошли у бој на Косово“ у смислу ангажовања и пожртвовања за одбрану и заштиту виталних интереса народа и државе када су ови нападнути и угрожени. Отац у ствари не жели да ни по ком основу буде „морална рђа, која ће да капље док му је колена“ од сина преко унука па даље и у будуће. Баш као такав, отац је из љубави добио сина наследника; дакле, он „има од срца мушки пород“, који наставља његово дело. То наравно значи, да уколико отац пане (погине), односно на било који начин страда у борби за вољено Српство, на сину остаје завет да га испуни уз очеву похвалу „соколе сив“. Ово је у ствари његова трећа жеља која се као клетва мора да задовољити, односно, син мора да освети оца и казни оног који га је убио. Из тога следи услов његове жеље која с једне стране захтева: да починиоц зла мора да буде кажњен и тако се стане на пут ширења зла и допринесе владању етике добра, а с друге, да се допринесе јачању нашег народа по духу Лазареве клетве и Косовског завета.
Када би се поставило питање постојања освете у Лазаревој клетви, онда би се ту могао дати следећи одговор. Дакле, Лазарева клетва, руководећи се етичким основама добра у борби против зла (иако директно нигде не спомиње односно не захтева освету), по законима и ћудима части даје неписано право кажњавања свих оних који су злоделима, издајом и злочинима нанели велике штете и несреће нашем народу у било ком облику, а као такви остали некажњени. Наравно да се овде пре свега кроз кањавање, подразумевају легитимни, правни и законски облици санкционисања наведених злодела којима се поуздано штите национални и државни интереси, а не којекакво самовољно разрачунавање појединаца, самозваних група или организација са носиоцима таквих недела.
Међутим, уколико се званична власт поставља тако да је не интересују и да не брани виталне интересе нашег народа, те да се таквим неодговорним понашањем уз примену низа репресиних мера према становништву, а посебно матичном народу, даље урушавају политички и други интереси Отаџбине, државе, нације и вере, онда се по духу Лазареве клетве мора јавити не само спонтани већ и организовани народни отпор. Он може бити у виду низа штрајкова и побуна већег обима с циљем да се стане на пут таквом погубном и неодговорном односу, државно-политичком насиљу и злу и спашава што се спасти може и мора, и избегне нови погром и геноцид над српским народом.
Као током целог 20. века, тако и у данашњим условима и околностима где се напада све што је српско, Лазарева клетва је примарно усмерена на спасавање, одбрану и јачање Српства; на националну, моралну и духовну слогу; на витешки слободарски дух; на државну сувереност и националну безбедност; на искрено пожртвовање и свеколико ангажовање за срећнији, бољи и успешнији живот свих наших грађана.
Ако би се поставило категорично питање да ли ове националне и државне интересе препотчинити служењу Богу и страдања за Христову веру, онда на то питање по духу Лазареве клетве не можемо добити позитиван одговор. Другим речима, она не прихвата став да се на том Христовом путу морају жртвовати сви људски, национални, стваралачки и отаџбински интереси и стремљења и да тако „пострадамо као овце за клање“. Лазарева клетва према томе, поштује и прихвата нашу веру у оном степену којим се она ставља у службу Српству да се оно духовно, морално и стваралачки сабира, афирмише и свеколико ојача, и да на такав начин колико је до ње, битно допринесе одбрани, снази, достојанству, слави и моћи државе, нације и саме вере.
У данашњим условима тешке и неизвесне пре свега политичке борбе у вези решавања питања статуса Косова и Метохије, као тест за бројна преиспитивања, понашања, ангажовања и деловања над Косовом и његовом тапијом стоји и бди Лазарева клетва.
Коначно, Лазарева клетва је круна и наук Косовског завета. Она је најважнија и најпознатија клетва у Србству. Почивајући на етичким основама добра Косовског завета, а ради његове моралне и духовне снаге, утицаја, одбране и очувања током времена, представља превентивну жестоку опомену, а потом и националну клетву и казну за сваку намеру или дела која су супротна актуелним а суштински виталним интересима наше Отаџбине, државе, нације и вере. Због тога је и исписана на централном месту наше историје, на Газиместану, на Косову, Светој српској земљи. И зато се према њој са поштовањем етичке и заветне снаге славе и духа части Српства, примерено актуелним условима и могућностима, као достојни припадници нашега народа, морамо одговорно односити, понашати и деловати. С друге стране, она се на специфичан начин односи и на онај живи а одроћени, односно поунијаћени део српског народа чији су преци били наше вере, крви и језика.
Поред тога Лазарева клетва обавезује жива поколења пре свега матичног, а потом и одрођеног дела нашег народа, да се на пољу успешнијег, сложнијег, благороднијег и часног заједничког живота, коректно расветљавају ранији историјски узрочно последични односи, догађаји и везе који су допринели великим страдањима и несрећама нашег становништва на овим балканским просторима. Расветљавања тих узрока и трагичних последица је неопходно управо због тога што су их најчешће, као и данас, планирали, изазивали и подстицали страни интереси, мотиви и циљеви, али тако да се вековно оробљава, разбија, преверава, пљачка и геноцидом сатире матични - српски народ.
Бранећи на свој начин етику добра, Лазарева клетва као предање бди у свести и народном духу у актуелном времену. Она вечно стоји као историјски, етички, морални па и политички компас на теразијама општечовечанске и националне части, односно несаломивог духа Српства, где се на једном тасу налазе: верност, част, честитост, великодушност, достојанство, патриотизам, лојалност, рад, знање и мудрост; а на другом: издаја, кукавичлук, опструкција, дволичност, непринципијелност, малодушност, лењост, егоизам, унијатство, бешчашће, додворништво, па и космополитизам.
Подстичући, позивајући и ангажујући ЧАСТ као ослонац и кичму моралне снаге нације, државе и друштва, с једне; и као своје најпоштованије и најефикасније средство на пољу одбране етике и општег добра, с друге стране; Лазарева клетва се на свој начин залаже за МИР, који је заједнички идеал свих врста службених части.
Да ли и у ком степену Лазареву клетву као предање, круну и наук Косовског завета осећамо и поштујемо или чак занемарујемо, најбоље показују наша дела, морална и патриотска осећања и актуелна догађања на политичкој, друштвеној, културно-просветној, војној и привредној сцени. При том се ипак мора имати у виду да Косовски завет тајновито даје основне елементе СРПСКОГ НАЦИОНАЛНОГ ПРОГРАМА који Лазарева клетва на јединствен и примерен начин својом актуелношћу и мисијом напомиње живом поколењу Српства, а посебно његовој руководећој елити у свим областима ангажовања, рада и стваралаштва. По тој мисији, испуњење Лазареве клетве може се остварити кроз превентивну и активну борбу како би се сламале и победиле сила зла и бешчашћа, те успоставиле и подржале вредности заједничког и општег добра и благородно дуготрајнијег мира.
Пише: Рајић С. Н. Раде