Нема српске латинице. Латиница није ни хрватско писмо, а камоли српско. Латиница је писмо латинског језика. Из латинице, која се развила из писма грчког језика, у 7. веку пре Христа, па у првом допуњена са још два слова, настала су писма западноевропских језика, а у Источној Европи писма оних словенских језика чији је народ пао под римокатоличку цркву. Из латинице је настало и хрватско писмо. Почетком 19. века, пред Илирски препород - који ће, као што је и било планирано, прерасти у хрватски национални покрет - загребачки бискуп Максимилијан Врховац позвао је (1813) “све духовне пастире своје бискупије” да сакупљају народно благо. Био је то, у ствари, позив на велику, организовану пљачку и отимачину српског народног блага у Далмацији и Херцеговини, у Босни и Лици, у Банији, Кордуну и Славонији.
Седамнаест година потом (1830), кад су већ велики део српске народне књижевности, српских изворних песама, ношњи и обичаја у тим областима уписали као хрватску народну баштину, књижевници и знанственици хрватски узели су да “бирају” између кајкавштине (тј. хрватског језика, којим су говорили Хрвати у своје четири жупа- није) и штокавштине (тј. српског језика којим је говорио српски народ Далмације и Херцеговине, Босне и Лике, Баније, Кордуна и Славоније), и одлучили “дати предност штокавштини”, те је Људевит Гај пожурио да напише “Кратку основу хорвацко-славонскога правописања”
То писмо, по своме творцу Људевиту Гају, названо је гајица и тим писмом се и данас пише у Хрватској. На жалост, и Срби малог знања пишу данас гајицом, само што је у Србији зову српском латиницом (!?), како су је до скора звали и у Црној Гори и у БиХ, где су, у међувремену, то хрватско писмо и тај српски језик назвали по својим државама и територијама, као да су језик и писмо ствар територије и државе, а не народа.
И аустроугарски владари и службеници забрањивали су српску ћирилицу (Марија Терезија, Франц Јозеф, Бењамин Калај), али су и попуш- тали, одустајали од забрана после протеста српског народа и посебно Српске православне цркве, а хрватски владари не само да никад нису одустали, одступили, него су у том послу увек били непоколебљиви у намери и посве сурови у острашћеној мржњи.
У Брозовој Југославији прича о “латиници као модерном светском писму” постаје нека врста крилатице у пословима непоштовања српског писма, па то касније прераста и у отворено ругање ћирилици. Југословенски језикословци су учвршћивали и коначно толико учврстили католичко-илирску “теорију” о једном језику, “који Срби зову српско-хрватским, а Хрвати хрватско-српским”, да је она и данас, толико година после свих страдања Срба само зато што су Срби, што су православни и што пишу ћирилицом - на факултетима и по језичким трибинама најгласнија.
Српске ћириличне књиге гореле су много. У Хрватској и у Муслиманско-хрватској федерацији у БиХ спаљене су у овом последњем рату скоро све ћириличне књиге. Не позивам никог на мржњу, нити ја мрзим оне који су толико зла нанели српском народу, српској књижевности, српском језику и писму, и српској вери православној, светосавској. Ја их искрено, искрено жалим и кад бих икако могао, радо бих им помогао. На то нас, роде, обавезује вера у Господа нашег Исуса Христа, залог праштања и жеља да помогнемо свакоме ко је у невољи, а ти мрзници јесу у невољи.
Свето је оно што су свети људи створили. Ћирилицу су створили браћа Ћирило и Методије. Ћирилицом се служе данас само православни Словени: Руси, Срби и Бугари. Једно се добро мора признати руским комунистима: што су задржали ћирилицу. Али је Римска црква, кроз дугу и крваву борбу, наметнула латиницу покатоличеним Словенима, да би их већма одвојила од православних. Али, оно што ни комунисти нису учинили у Русији, чине сада нека српска господа пишући латиницом, издајући књиге и листове на латиници. Просто, не знају шта раде.
Они не знају да одбацити ћирилицу значи одбацити половину Православља. И одвојити се од све српске писмености и прошлости. И трампити боље за горе. И увредити Свете Апостоле Словенске Ћирила и Методија. И огорчити до крви српски народ. И навући проклетство од Светог Саве. Не, ако Бога знате, господо српска; ако сте учени, будите паметни! - записао је Свети Николај охридски и жички, и кад год поново прочитам речи Светог Владике, обавезно помислим како је Господ био милостив према нама: послао нам је писмо у чијем је имену прво слово крстоносно. И, то слово нас обавезује, то крстоносно ћ, да чувамо своје крсно писмо, своју српску ћирилицу. Тако нам Бог помогао.
Душко М. Петровић, књижевник