O Светом Сави досад је код нас много написано како од стране световних научника тако и од стране црквених људи, богослова. И једни и други настојали су да га покажу као великог сина српског народа кроз његову историјску улогу, како у стварању аутокефалне Српске цркве, тако и у стварању средњовековне српске државе а у циљу стварања и очувања српског националног идентитета. Светосавље, којим је окарактерисан етос српског народа, данас подједнако значи и за црквене и за људе који то нису — чување српског националног идентитета кроз очување државе и цркве.
Разлике које су у ближој прошлости постојале измећу црквених и нецрквених људи, а које постоје и данас, када је реч о неоспорној, и за једне и за друге, величини Светога Саве, односе се на начин на који је Св. Сава успео да учини то што је учинио. Тако је за нецрквене људе Свети Сава био велики син српског народа и утемељитељ његовог националног идентитета захваљујући својој природној обдарености и генијалности. При том се не искључује н његов лични напор, као ни сплет историјских околности у којима Свети Сава дела и у којима је утемељио српски национални идентитет кроз државу и оснивањем школа, спретно користећи за то и Цркву њеним осамостаљењем од цркве у Византији и Риму. Остварење овог истог циља богослови приписују, поред наведеног, и његовим моралним квалитетима и подвижничком, монашком животу којим је он и заслужио епитет светога.
ВЕРА И ЧУДА
У последње време све више је сукоба око тога како неко назива Светог Саву: да ли га назива Свети Сава или просто Сава, тј. Растко Немањић. Први у овом контексту себе карактеришу као верујуће, црквене људе, Србе, говорећи да је он Свети, док су други атеисти, неверници, који му тај епитет одричу и, по мишљењу црквених људи, тиме показују да нису продрли у суштину светосавског дела.
Данас се све чешће, и код многих црквених људи, потенцира светосавље као специфично српски израз хришћанског живота и мишљења које се поистовећује са, кроз Цркву, очувањем српског националног идентитета. Из тог разлога се и постојање саме Цркве везује за постојање државе и српског националног идентитета. Међутим, да ли је светосавље то што под овим већина данас подразумева? Како треба схватити то што називамо светосављем у Цркви? Да бисмо одговорили на ова питања, најпре морамо одговорити на питање шта је то светитељство, тј. шта чини Светог Саву светим.
Обично се под светитељством подразумева плод личних напора сваког хришћанина да као појединац испуни хришћанске заповести. Светост је, дакле, плод моралности људских сила пре свега, које су потпомогнуте и Божијом силом, благодаћу. Хришћански живот се, на основу оваквог схватања светитељства и светости, све чешће карактерише као моралност и морализам, а светост није ништа друго до једна морална категорија човека.
Цркву, дакле, чине свети људи, који су себе осветили вером и добрим делима. Потврда да је неко заиста свет, за оне који не верују у Бога, јесте моралност једног човека. За друге, она се налази у чудима која чини онај КОЈИ је свет, или у томе што његово тело после смрти не иструни, тј. постојање његових мошти. O подвизима светих, као и о њиховим чудима, говоре житија светих, тј. биографије светих. Житија се тумаче у контексту наведеног схватања светитељства и светости.
Будући да је данас све мање морално савршених људи у Цркви и ван ње, као и чудотвораца, опште је Мишљење да светих луди готово и нема. Чуда која су описана у житијама светих, будући да се не могу историјски потврдити и логички оправдати, постала су за многе људе, без обзира да ли су верујући или не, обичне бајке. И зато је све више оних који не верују у Бога, тј. нису чланови Цркве. Многи од оних који су се и крстили учинили су то из националних разлога, а не због вере у Бога. У овом контексту посматран, Свети Сава и светосавље нису ништа друго до или морализам или национализам, или и једно и друго. Јер, за једне је Свети Сава због своје моралности узор хришћанског живота и он се следи, често уз искључење свега онога што се у Цркви као једној која реално егзистира у различитим нацијама, налази, док је за друге он национални борац за одржање српске нације. Тако се светосавље и код једних и код других у суштини схвата као пут и метод за одржање српског идентитета и традиције. Међутим, да ли се светитељство у Цркви одувек овако схватало?
Светост и светитељство у Православној цркви је од најранијих времена било онтолошка, а не морална категорија, живот, и то вечни живот, а не врлина остварена кроз историјски и морални подвиг. Ово је била последица суштинске разлике у односу човека према другом човеку и целокупном свету коју је донело хришћанство. И та разлика се састоји у томе што је хришћанство, за разлику од свих других идеја и модела живљења, утемељено на будућем догађају појаве царства небескога које обухвата све људе и све оно што је Бог створио. Што је још важније, то царство небеско је Божија творевина и Божије дело, а не плод људских сила и подвига који се остварују у датим историјским околностима.
БЛАГО ЦЕЛОГА СВЕТА
Светост и светитељство је дар Божији, љубав Божија, и зато је оно извор живота. Јер, Бог је кадар да и из мртвих подигне и да учини бесмртним онога кога воли. И то светитељство је светитељство Бога чији постаје учесник и наследник сваки онај који уђе у Цркву.
Из ове перспективе виђен сваки светитељ, па и Свети Сава, добија обележје божанства, јер кроз њега се управо појављује нико други до сам Бог. Зато, када биографи светаца говоре о светима, управо их виде онако како ће се они појавити у будућем царству Божијем, смештајући то царство у конкретну историјску реалност. Зато све оно што су свети чинили нису за Цркву чуда, у данашњем значењу ове речи, већ нормалне појаве оних који су једно са Богом. Тако је Црква гледала и гледа на себе и свој живот: као на царство небеско, у коме нема смрти ни туге, ни опасности икакве. И зато у Цркви нема ни Србина, ни Грка, ни Јеврејина, већ су сви једно са Господом.
Међутим, будући да је реалност и потпуна истина Цркве, што значи коначно укидање смрти за сва Божија створења, догађај будућности који се још није десио, она је сад и овде у историји сва чудо, чудесна заједница у коју многи не верују и не улазе и зато спас траже у оснивању разних људских установа, које су све без разлога прожете егоизмом и национализмом.
Светосавље, у овом другом схватању односа и виђења света, није ускогруди поглед на свет, који искључује све оно што није у контексту са једном нацијом, једном културом, једним географским простором, ма како се он звао — Србија, Грчка, Русија. То је љубав према свему што је Бог творац саздао. Зато, овако схваћено, светосавље није, и не може бити, око завидно, јер оно управо схвата и разуме да је господар свега, Бог, добар и да он свему даје живот зато што хоће, не полажући рачуне ником, па ни нама. Овако схваћено светосавље престаје да буде својина само српског народа, већ постаје благо целога света. Зато што Свети Сава и светосавље не представљају само себе и српски национални идентитет, већ сведоче царство Божије на земљи, у коме има места за све људе и сву творевину у коју су и сами ушли поставши учесници Цркве Христове.
Епископ Игњатије Мидић