Учи се да разликујеш слободне помисли од наметљивих маштања. Помисао стоји близу речи. Мишљење је природна делатност нашег ума којом се бавимо слободно. Кроз разборито размишљање ми се удубљујемо у познање света и нашег сопственог бића и решавамо питања личног и друштвеног живота. То занимање називамо умним радом. Оно је природно својство наше душе као и осећање и хтење.

Нешто друго су невољне помисли или маштања. Оне не зависе од наше слободне воље. Оне се појављују нехотице у нашој свести као представа, слика, претпоставка, намера, жеља, сећање, итд. Учитељи духовног живота саветују да их одбијамо, без обзира да ли су добре или рђаве, будући да слободан човеков дух не треба да буде поробљен нехотичним, у његову свест убаченим помислима.

Нажалост, ми смо највише робови заправо тих помисли. Оне се нашој свести намећу, ометају јасноћу, чистоту, сталност, снагу и плодност нашег ума и отежавају нашу унутрашњу сабраност кроз свакојаке безвредне, празне или надражавајуће садржаје (нпр. увредљиве разговоре, чулне сусрете, уличне утиске, свакодневне бриге, неиспуњене дужности и др.) Све се оне намећу силовито као из неког света изобиља, и то управо онда кад човек хоће да се моли. У срцу се ствара немир, наслада и срџба, и молитва је ометена. Она се тада обавља брзо, тек да би се извршила дужност, да би се затим прешло на нешто наводно важније. Откуд то долази? Од недостатка васпитаности и способности усредсређивања ума на одређени садржај, те од демонске силе која на безбројне начине покушава да запрља нашу душу, да је одвоји од Светог Духа и да је сасвим потчини својој власти.

При томе, сваки човек поседује нарочито, њему својствено, маштање или помисли од којих страда и од којих не може да се ослободи својим сопственим напорима. Највећи број људи и не слути да има таквих маштања, а још мањи зна како се она сузбијају. Духовно искусни расветљавају такво стање и уче да душевни живот треба да се проверава најоштровиднијом пажњом. Свему томе и ти ћеш да се научиш уколико си у стању да прозреш самог себе. Пази на помисли које долазе и одлазе, на мисли које нарочито смућују, на расположења и стања која су у теби трајно, која сатима и данима трају. Све је то предзнак онога што у теби живи. Против тих наметљиваца се треба борити.

Ту борбу олакшава околност што маштања не долазе одједном, већ нас узимају под своје у мери у којој им се ми подајемо. Она испитују какав је терен душе и, уколико не наиђу на одбојност, потпуно нас хватају у мреже. Ако их код њиховог првог наступа не одбијемо из незнања или из нехата, борба са њима ће сваки пут бити све тежа.