Током последњих година, појављује се све више филмова који су посвећени црквеном животу и историји: овде свакако спадају и филм Павла Лунгина „Острво“ и документарни филм архимандрита Павла Шевкунова „Пропаст империје. Византијска лекција“.
Ови филмови су наишли на широк одјек не само код православних, него и код оних гледалаца који још увек траже своју пут ка Богу. Међутим, у целини посматрано, ови филмови још увек пролазе незапажено, вероватно и због тога што за просечног гледаоца који не посећује храм они представљају „чврсту храну“.
Догађа се да и филмови од којих се то не би очекивало, на пример „Господар прстенова“, неке људе наведу да се замисле над својим животом и да трезвено погледају на саме себе. Какав би онда требало да буде филм који ће бити душекористан, који ће приморати човека да размисли о Богу? Какви су филмови који би могли да помогну у моралном васпитању? Какав би требало да буде мисионарски филм? Покушали смо да одговор на ова питања добијемо од свештенослужитеља и мирјана чија је делатност повезана са савременом кинематографијом.
О. ДИМИТРИЈЕ КАРПЕНКО: ПРЕДАВАЧ НА БЕЛГОРОДСКОЈ ДУХОВНОЈ АКАДЕМИЈИ И ЗАМЕНИК ГЛАВНОГ УРЕДНИКА ЧАСОПИСА „НОВИ КОВЧЕГ“:
- Говорећи једноставним језиком, превасходно је важно да филм буде добар и при том није важно у којој је земљи настао - у Америци, Шпанији, Индији, Русији или Хонг Конгу. Важно је да режисер и остали сарадници на филму поседују дар да, посредством екрана, са гледаоцима поделе своја запажања, осећања, мисли. Иако нека „хришћанска“ кинематографија практично не постоји, постоје филмови режисера-хришћана, у којима се појављују глумци са хришћанским погледом на свет. Чак и у случају да ствараоци филма још увек нису дефинисали свој однос према религији, то не значи да нас њихови филмови не могу нечему научити. Уколико говоримо сажето и о суштини, саветовао бих свима да пре свега погледају филм „Форест Гамп“ Роберта Земекиса са Томом Хенксом у главној улози. То је чудесан филм о животу америчког „Иванушке-дурачока“ који свето чува љубав и верност према њему најдражем човеку. Овај филм је веома искрен и једноставан и, без обзира на чињеницу да траје око три сата, гледа се у једном даху. Ова једноставна људска прича учи нас елементарним хришћанским особинама, на које су многи од нас почели да заборављају.
Тешко да бих могао да замислим какав би требало да буде „мисионарски“ филм. Ако се мисли на филмове као што је „Острво“, ни најмање не бих желео да се после њега појаве филмови-клонови, који ће понављати једну исту тему. Веома је важно да осетимо емотивну везу са ауторима филма, да схватимо да глумци (и поред тога што играју своје роле) не варају и да постоји природност и професионализам. Веома је важно да осетимо да је оно што гледамо - стварно. А како ће се такав филм назвати - „мисионарски“, „хришћански“ или „православни“, није најважније; важно је да сваки гледалац осети енергију аутора и да се, после одгледаног филма, код њега појави жеља да поново преиспита увек живе хришћанске истине. Ако би требало да кажем нешто о томе шта бих препоручио да погледају они људи који у филму траже хришћанску поруку, онда су то свакако „Страдања Христова“ Мела Гибсона, дилогија А. Звјагинцева „Повратак“ и „Изгнанство“, филмови Андреја Тарковског, „Форест Гамп“ Роберта Земекиса, „Зелена миља“ Ф. Дарабонта, „Хроника Нарније“ и, наравно, „Острво“ П. Лунгина. Постоје, наравно, и они филмови који су превасходно намењени „љубитељима филма“ и који се просечном гледаоцу обично не допадају али они, и поред тога, веома често могу да нас наведу на исправан начин размишљања, чак и ако на први поглед не изгледа тако. О реалном мисионарском ефекту ових филмова можемо да говоримо само када је у питању одређени круг људи, због чега се за такве филмове обично и каже да „нису за свакога“. При том мислим на филмове Квентина Тарантина, браће Коен, Ларса фон Трира, Емира Кустурице, Алексеја Балабанова. Не бих никога наговарао да гледа ове филмове али, у сваком случају, морам да приметим да се о таквој појави као што је „филмска уметност“ не може озбиљно говорити без ових аутора.
ВАЛЕРИЈА ЈЕРШОВА: ФИЛМСКИ КРИТИЧАР И ПУБЛИЦИСТА:
„Када говоримо о мисионарској улози филма, морамо напоменути да је то сложено питање и да зависи од тога ко је мисионар и каквом се аудиторијуму обраћа. Овде не постоје универзални рецепти. Једнима ће бити корисни филмови или емисије који једноставно илуструју свештену историју (такав је, на пример циклус „Вера светих“, који је режисер Јевгеније Крилов урадио према Катехизису светог владике Николаја Српског). Млађој публици, онима који су још веома далеко од Цркве, може да буде ближи филм који ће преобразити њихову представу о свету и приморати их да отворе очи, да се замисле. Такво је, на пример, „Острво“ П. Лунгина. Наша, руска кинематографија, веома је богата значајним, озбиљним и дубоко моралним филмовима, и они данас не само да нису изгубили своју снагу, него и добијају нову димензију, нову дубину. Нажалост, већина тих филмова није доступна на дисковима и они су познати само истинским љубитељима филма. Услед тога, овакви филмови немају много утицаја на масовну културу, заинтересовану само за непрестану потрошњу оних новитета који подстичу уобразиљу. Сматрам да, поред поменута два филма која су већ сви гледали, посебну пажњу заслужује и филм Алексеја Попогребског, „Обичне ствари“. То је прича о томе како један лекар, када дође у сложену животну ситуацију, мора да донесе исправну одлуку од које не зависи само његова, него и судбина његове породице, и његовог детета. Лауреат прошлогодишњег московског филмског фестивала био је филм Вере Сторожеве, „Путовање с домаћим животињама“. То је задивљујућа, лирска слика о судбини жене која, да би постала оно што јесте, мора да научи да воли и да прашта. Жао ми је само што неке слободније сцене не допуштају да препоручим овај филм за „породично“ гледање. Посебну снагу поседује и ретко помињани филм Лидије Боброве, „Старица“. У средишту приповедања је једна бака, која је васпитала децу и одгајила унуке, а они је сада као непотребну ствар пребацују од једнога до другога, јер у њиховим животима једноставно нема места за њу. Немогуће је остати равнодушан према овом филму!
Сматрам да мисионарски филм треба да буде занимљив - он не сме да буде догматичан, и треба да остави простор за слободу избора, за слободу мисли. Такви морају да буду они филмови који се баве проблемима од ширег значаја, филмови са јасно израженим моралним стожером“.
ЈЕВГЕНИЈ КРИЛОВ, РЕЖИСЕР
- Тешко да би се на ова питања могло укратко одговорити. Једноставније је да кажемо какав мисионарски филм не би требало да буде - досадан, напоран, морализаторски, лицемеран, сладуњав, естетски немоћан... Сматрам да користан може да буде практично сваки филм - важан је мисионарски коментар о њему. Публика тешко прихвата мисионарске и катехизаторске филмове у ужем смислу - они су за њу „чврста храна“. Уколико говоримо о документарном филму, таквих филмова има много, али готово да нико не зна за њих, јер не постоји механизам за њихову дистрибуцију. Играни филмови? „Син“, белгијски филм браће Дарден, Кустуричин „Завет“, филмови А. Тарковског (посебно „Сталкер“ - сећам се да сам га приказивао студентима Белгородске Духовне академије, где сам водио специјални курс посвећен коришћењу визуелних медија у циљевима мисионарског рада).
ЂАКОН АЛЕКСАНДАР ВОЛКОВ: САРАДНИК ПРЕС-СЛУЖБЕ МОСКОВСКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ, АПСОЛВЕНТ ФИЛОЛОШКОГ ФАКУЛТЕТА НА МГУ:
- Према мом мишљењу, најпре би требало приметити да се филмови у мисионарске сврхе с једне стране могу користити врло опрезно, а са друге врло широко. Зашто? Зато што, с једне стране, човека нећеш помоћу филма привести Христу (као што то нећеш учинити ни књигом, ни позоришном представом, уколико не постоји тежња самога човека), али га зато помоћу њега лако можеш одвојити од Цркве. Овде би, превасходно, требало заговарати начело квалитета - ми можемо да говоримо само и искључиво о истински квалитетном „великом“ филму и при том се никакве поделе на православне и оне који то нису не могу разматрати, јер ће управо оне и одбити човека; напротив, у начелу је добар онај филм који је занимљив да се погледа и без неке мисионарске позадине - такав филм треба одабрати и над њим се треба замислити. Што се тиче ширине избора, овде не смемо заборавити да филм није црквена догма или нека светиња; филм је једна врста уметности и као таквог га превасходно треба и разумети, а не као инструмент за мисионарство.
Никада се не сме заборавити на важно начело субјективности - далеко од тога да оно, што се допада мени, мора да се допадне и другом човеку. Проницљива лирика Бродског некоме ће изгледати одбојно и ту ништа не може помоћи. Тако је и са филмом - мени се допада филм „Кум“, али нисам убеђен да ће онај смисао који ја лично проналазим у њему одјекнути и у души другог човека и да га он неће сматрати једноставно родоначелником „гангстерског“ филма. Некоме ће се учинити да је „Форест Гамп“ хришћански филм, бољи него иједан други у историји Холивуда, али ја сматрам да је просечан. Постоји, међутим, филм као што је „Пут дугачак хиљаду миља“, рађен у кинеско-јапанско-америчкој копродукцији, и на основу овог филма могао би да се поведе разговор о вредности обичаја, о истинитој и лажној љубави. „Мирис жене“ је још једно ремек-дело, после чијег се гледања може говорити о најразличитијим стварима - и о љубави, и о вредности овог живота, и о дужности, и о породичним односима, и о много других ствари; и опет, овај филм је сам по себи генијалан и дубок, овде се не мора ништа тражити и измишљати - све је на екрану. Постоји много таквих филмова, набројао сам само америчке, а постоје и европски („На западу ништа ново“, рађен према Ремарковом роману, „Небески гром“ са Жан Габеном), као и наши руски филмови. Узгред, ако се говори о филмовима који су за мисионара сигуран добитак, онда се ту многу убројати многи совјетски ратни филмови - „А зоре су овде тихе“, „Хладно лето '53“, „Лете ждралови“ и многи други. Наша савремена кинематографија је, према мом мишљењу, или ступидна и просечна, или су то „филмови који нису за свакога“ као филмови „Повратак“ и „Изгнанство“ Андреја Звјагинцева. Постоје и филмови који су усмерени изразито антихришћански, као што су „Матрица“, „Небо над Берлином“ В. Вендерса или „Базични инстинкт“, а како овакви филмови врше веома снажан утицај, морају се имати у виду као антипримери. Најзад, нећемо заборавити ни филмове који говоре о ономе на шта се често заборавља - о смрти, као што је случај са филмом „Седам“ у којем главну улогу игра Бред Пит.
Појам мисионарског филма је неправилан - ја сматрам да постоје добри и лоши филмови. Увек морамо имати на уму шта и коме показујемо. На пример, ако пожелим да са својим пријатељима који не иду у цркву погледам неки филм, да бисмо затим покушали да о нечему дискутујемо, онда бих заједно са њима погледао „Кишног човека“, „Небески гром“ или „Лет узнад кукавичјег гнезда“, једноставно зато што знам да они имају одређену културну позадину. Међутим, ако би требало да прикажем неки филм у сеоском дому културе, онда би мој избор био сасвим другачији, на пример „Острво“, иако овај филм ни у ком случају није „за свакога“. Главни критеријум је следећи - филм мора да буде добар сам по себи, без обзира на циљ његовог гледања. Познајем једну игуманију која је свом сестринству приказала „Мирис жене“, и то би могло да изгледа чудно, јер овај филм нипошто није монашки. Најважније је да запамтимо да је филм - уметност, а не алтернатива за богословску књигу или за Катехизис!
ЈЕРЕЈ ДИМИТРИЈЕ ЈЕРШОВ: СВЕШТЕНИК ХРАМА СВ. НИКОЛАЈА ПРИ ДРЖАВНОЈ ТРЕТЈАКОВСКОЈ ГАЛЕРИЈИ:
- Није обавезно да филм носи неки конкретан хришћански или мисионарски садржај, да посредно говори о Христу или о хришћанству. Уколико се филм обраћа човековој савести и ако наводи човека да се замисли над моралом, над општечовечанским вредностима, он ће већ сам по себи привести човека ка Богу, независно од тога где је снимљен и да ли га је снимио православни режисер. Ако човек начини филм по савести и ако се обраћа савести, онда филм сам по себи носи позитиван набој.
Од онога што сам недавно гледао могао бих да поменем филм који се зове „Опустели град“. Не кажем да је то најбољи филм, али нас наводи да се замислимо над човековим местом у овом животу, над његовим односима са људима који га окружују - човек се или повлачи у усамљеништво, или успоставља контакт са људима и почиње да живи на другачији начин - не само ради себе, јер сада око себе види људе са њиховим патњама и радостима, чак и ако су у питању његови најближи - жена и дете. Филм говори о животу успешног лекара који, на први поглед, има све - жену, дете, сопствену клинику. Он сусреће свог пријатеља који је у катастрофи од 11. септембра изгубио и жену и дете, који очајава и изгубио је смисао живота. Главни јунак покушава да изведе пријатеља из очајања и за то време неприметно почиње и сам да се мења, почиње да примећује своје ближње и поново гради односе са њима. Чак и овакав филм може да донесе корист човеку, да га наведе да другачије погледа на свој живот и да помисли и на некога другог, а не једино на самога себе.
Преузето са сајта правамир.ру
Разговор водила: Марија Мојсејева
Превод и адаптација текста:
Антонина Пантелић