Одрасли често не преносе својој деци у развоју одлучност, веру и надахнуће, који су толико потребни за смело кретање у будућност. Деца виде да се њихови родитељи, проглашавајући себе хришћанима, у световном животу руководе нимало хришћанским начелима.

Савремена деца се удаљавају од Бога и од вере својих родитеља зато што врло често сами родитељи изопачавају слику Бога, те за дете Он постаје не Отац Који воли, већ некакав космички Тужилац који све забрањује и сурово кажњава. Слику Бога оваква деца сликају полазећи од родитељских забрана, а не од родитељске љубави. Уместо да уливају наду и љубав у дечија срца, родитељи им усађују своје животне програме, комплексе, убеђења, који неретко имају потпуно нехришћански карактер, пројектују их на Бога, тврдећи у Његово име шта Му је угодно, а шта није.

"Често тако чинимо - пише митрополит Антоније Сурошки - да када дете учи у школи, заједно с њим учимо да бисмо му узгред помагали. Али исто то не чинимо у односу према вери. Према веронауци да: ево ти катихизис, ево ти Нови Завет, Стари Завет, све што хоћеш; можда и сами понешто знамо о томе. Али није ствар у знањима, већ у томе каква се питања у детету појављују, одакле та питања потичу. Нека питања потичу споља: друг је рекао, или школа, или време је такво, општа атмосфера је таква, а друга питања се појављују потпуно исправно: како то може бити? Ја не могу више у то да верујем! Често би требало рећи: добро је што више не можеш да верујеш у онаквог Бога у Којег си веровао када ти је било пет година. Зато што таквог Бога онда и није било, није ти требало таквог Бога ни 'подметати' - ради удобности родитеља, наравно.

Када родитељи признају да њихова деца верују у неког њима несхватљивог Бога, онда то прилично лоше говори о родитељима".

Задатак родитеља је да у детету формирају слику Бога, Оца Који воли, да му дају пример опраштања, да му покажу ону безусловну љубав којом нас воли Господ. А ради тога је потребно тражити Га, спознавати Га, жудети за Њим.

Често дете мора да открива Бога не захваљујући, већ упркос родитељском религиозном васпитању. Тешко ми је да се уздржим а да не наведем још једно сведочанство митрополита Антонија Сурошког из његове књиге О вери и Цркви: "О околностима у којима сам читао Еванђеље сада нећу говорити; али једна од првих ствари која ме је запањила када сам се срео са еванђељском речју коју Бог говори човеку, јесу речи о томе да Бог шаље Своје сунце на добре и на зле, на захвалне и на незахвалне, на оне који воле и на оне који мрзе, да су за Њега сви људи Своји (Мт. 5, 44-46). Ми Њему можемо бити туђи, али је Он нама Свој; ми Му можемо окренути леђа и бити издајници у оном најгорем смислу речи, али Он ће остати веран од краја (до каквог краја, тада ми још није било јасно зато што је то био тек почетак еванђељске приче; затим сам открио какав је то крај).

Сећам се какво је то за мене било откривење. Откривење се састојало у следећем: ја сам окружен људима које сам увек сматрао правим непријатељима, опасношћу за живот, опасношћу за целовитост душе; и наједном се испоставља да те људе воли Бог, као што отац воли своју децу - и мене такође! Сећам се да сам првог јутра после читања изашао, гледао око себе са изненађењем све људе који су ишли улицом, журили на воз, на посао, и мислио: 'Какво је то чудо! Они можда и не знају да их Бог безусловно воли, али ја то знам и они ми више не могу бити непријатељи... Шта год они учинили мени или било коме - ниједан од тих људи никада ми неће бити непријатељ; он може бити грабљива звер, може поступити сурово, може поступити безумно, али ја знам да имамо једног истог Оца, да је свако од њих - од нас - једнако вољен, и да нема непријатеља...''

Вама се може учинити да је таква реакција, такав одговор душе на овај кратки и једноставни одломак из Еванђеља, дрскост и незрелост - нека; али ја и сада мислим исто, након што је прошло четрдесет пет година или више. То је једно од најглавнијих открића које може човек учинити у Еванђељу: открити да смо сви ми за Бога деца, да смо своји. Туђих нема. Читајући даље, открио сам другу особину. Опет је моје животно искуство, иако оно није дуго и није сувише сложено, очигледно показивало да је до људског достојанства мало коме стало. Наједном сам открио да се Бог односи према човеку с најдубљим поштовањем, да се односи према њему не као господар према слузи, не као пагански бог према људима који су му потчињени, него потпуно другачије - и то ме је запањило у причи о блудном сину (Лк. 11-32).

Запањила ме је једна фраза и један лик: лик оца. Отац види из далека како иде блудни син који га се одрекао; и то одрекао се сурово и немилосрдно, онако како се понекад одричемо у младости зато што не осећамо дубину ране коју наносимо. Помислите само о речима блудног сина на почетку ове приче:

- Оче, дај ми сада оно што ће бити моје наследство када ти умреш... Таква блага и једноставна фраза, али ако се она преведе на оштрији језик, то једноставно значи: старче, предуго живиш; немам када да чекам да умреш, па да наследим плод твога рада; ти си се испречио на мом путу; ја хоћу да будем слободан и богат. Хајде да се договоримо да си ти умро за мене, и дај ми оно што ми припада, и заборавимо један на другог...

И ето, тога сина који као да је извршио метафизичко убиство оца, који је оца једноставно искључио из живота, тога сина чека отац. Видевши га, отац му хита у сусрет; пада му у загрљај; љуби га; и даље се одвија разговор. Током целог свог пута блудни син је понављао своју исповест:

- Оче, сагреших против неба и пред тобом, нисам више достојан да се назовем твојим сином, прими ме као најамника у свој дом... Не знам да ли сте обратили пажњу на то да му отац даје да каже цео почетак те припремљене исповести; он њему дозвољава, њему који га је искључио из живота, који га је измучио, он му дозвољава да га назове оцем; он му дозвољава да каже да је он сагрешио и против неба, и против њега; он му даје да каже да је он недостојан да се назове његовим сином; и ту га зауставља: зато што тај младић може бити недостојан, блудни син; али да преуреди односе тако да постане достојан слуга - никада. То љубав никада неће дозволити, то је немогућа ствар. Нека он буде и недостојан син, али он ће остати син - то се не може избрисати.

И ту ме је запањило то како се Бог односи према нашем достојанству; запањило ме је што се Он заиста у односу према свакоме од нас се понаша исто: шта год нам се догодило у животу, како год ми поступали, када Му прилазимо и говоримо: Променимо односе; ја не могу више бити син, већ направимо неки уговор; бићу Ти слуга, бићу Ти роб, бићу Ти најамник - Бог говори:

- Не, не можеш, ти си Мој син!

Роб се труди из страха, најамник ради плате; то је све уговор. Син се труди на другим начелима; љубав се не може платити, односи међу људима се не могу ничим купити, не само новцем. Оно што мора ићи из срца не може се заменити оним што иде од рада твојих руку; не може се рећи човеку: Ја ћу те потпуно збринути, али ти моје срце неће припадати...

И ето, ту Бог захтева од нас, захтева немилосрдно, с немилосрдношћу љубави која зна да постоје ствари које се купити не могу и продати не могу, Он захтева од нас достојанство, потпуно људско достојанство; при томе Он као да подвлачи да грех и потпуно одрицање није раздвојило оца од сина; син је отишао, а отац је остао; остао је веран до краја. И ето, ту сам почео да откривам нешто што сам тек много, много година након тога могао да формулишем јасније; сада то не формулишем оним језиком каквим бих се изразио када сам имао 15-16 година. Мене је онда поразила та запањујућа солидарност Бога са човеком; употребљавам реч 'солидарност' зато што она није црквена, не говори богословски о самој ствари коју хоћу да изразим. Солидарност значи да се Он од нас није оградио онда када би могао да нас се стиди, Он нам није окренуо леђа онда када је могао са одвратношћу да скрене поглед - Он је остао с нама. И то је остао с нама у таквој мери и на тај начин о којем ми недовољно размишљамо".

Током пет година пастирско-психолошког служења открио сам да један од болних личносних проблема многих људи, јесте супротстављање сопственим родитељима, које се изражава у различитим "комплексима". Али тај проблем се потпуно превладава у Христу, у дубоком личном и свесном прихватању Господа, у усиновљењу кроз Њега небеском Оцу Који је бескрајно благ. Управо нам Он може указати ону љубав која је многима тако недостајала од стране властитих родитеља, када смо били деца. Само ако њу имамо моћи ћемо истински да заволимо своју децу. Само ако постоји та љубав, моћи ћемо да истински опростимо својим родитељима...

Максим Бондаренко
Мудрост родитељске педагогије