У овим ријечима Апостола скривена је тужна истина: човјеков пад је толико дубок, да он у стању пада већ не може сам по себи да добије некакву представу о свом изгубљеном блаженству; грехољубиво његово срце изгубило је сваки осјећај за духовно умилење. Али ове ријечи, иако показују бедно стање палог човјека, који и даље пребива у свом паду, заједно с тим навешћује радосну истину: обновљење Светим Духом оних људи који су вјером и покајањем ступили у духовно сродство Новога Адама, Господа нашега Исуса Христа. Свети Дух, настанивши се у човјека, разара у њему царство гријеха, уништава невидљиву унутарњу борбу и пометњу, усељава мир Христов који рађа такво духовно блаженство, да срце, усхићено њим, умире за гријех и почиње постојано да пребива уз Бога и у Богу.

Настанивши царство Божије у човјека, Дух Свети често узводи достојне слуге своје у насеља препуна мира, у обитељи припремљене праведницима за њихово вјечно блаженство. Многи од угодника Божијих били су узнесени у рај, из њега су доспјели у небо, у небеса над небесима, до самог пријестола Господа, окруженог пламеним Серафимима и Херувимима. Свједочења очевидаца о рају су истовјетна. Тако је преподобни Симеон Дивногорац видео у рају чудесне вртове, видео је тамо душу праоца Адама и душу разбојника, првога од људи кога је Богочовјек по искупљењу увео у рај. Боговидац Мојсије, описујући у Књизи постања свијета, каже да је у оно вријеме Господ поставио на Истоку Врт у Едему, где је и смјестио прво двоје људи, родоначелника човјечијег племена. И узе Господ Бог човјека кога сазда, и уведе у врт едемски, да га ради и да га чува.

Сагласно овој повјести, Господ је посвједочио, (као што је горе рјечено, да је Царство небеско људима припремљено од почетка свијета. Прародитељи су преступили у рају заповјест Божију: након преступа они су се одједном промјенили душом и тијелом, поставши неспособни да пребивају у светом рају. Тада Бог – каже надахнути Писац Постања – изагна човјека из раја, и одгурну на земљу, и настани га на њој према рају сладости. Ријечи према рају сладости упућују на закључак да је земаљска природа по својој љепоти слична рају, и тиме палог човјека подсјећа на рај. Када угледамо љепоту нашег изгнанства – земље, нехотично кличемо: Ево раја! Такав је израз употребљен и у Светом Писму о плодоносној земљи Содомској до њеног преокрета: она бјеше слична рају Божијем.

Боговидац Мојсије описује рај као прекрасни и пространи врт. Управо су таквим видели рај многи Божији угодници Новозаветне Цркве. Такав је он и у самој ствари: али његова тварност и природа су танани, одговарају природи његових житеља – духова, и зато су недоступни нашим чулима, огрубелим и отупелим од пада. Када је изгнан био из раја човјек, који је првобитно био његов чувар, тада је дужност рајског стражара пренесена на Херувима; душа разбојника, који је исповједио на крсту Господа, смештена је у рај; ту су смештене душе многих хришћана који су се удостојили спасења: тиме се објашњава својство рајске природе. Свети Макарије Велики говори о људима који су задобили небеско богатство: „Знају њихови сажитељи, тј. духови Светих и Ангела, и с дивљењем говоре: Велико су богатство придобила наша браћа на земљи. Они (та земаљска браћа небожитеља), при одласку из овога свијета, имајући уз себе Господа, иду са великом радошћу к небеским житељима: а они што обитавају с Господом примају их и одводе у обитељи које су им благовремено припремљене (станови и вртови, на грчком παρ’αδεισος, вртови – рај у множини) и полажу на њих драгоцене и достојанствене одежде.“

Преподобни Григорије Синаит, позивајући се на оне који су видјели рај и о њему приповједали, говори да је то најниже небо и да обилује миомирисним вртовима, засађеним Богом; да је дрвеће у тим вртовима непрестано прекривено цвјетовима и плодовима, да усред раја тече ријека која га напаја и дијели на четири рукавца. Та ријека помиње се и у Светом Писму; А вода, каже оно, тецијаше из Едема напајајући врт, и оданде се дијељаше у четири ријеке. Свети пророк Давид такође спомиње ријеку која се налази над небесима. Одредиште раја, према Светом Писму, је на истоку. У том правцу налази се рај у односу на земљу. Преподобна Теодора је говорила како се она, по напуштању тијела, заједно са Ангелима који су је пратили, упутила да доспе до небеских обитељи ка истоку. Велики угодник Божији Симеон Дивногорац видео је рај на истоку; на истоку га је видјела преподобна Ефросинија Суздаљска у дивном виђењу своме. На истоку се граде православни храмови; православни хришћани се на молитвама својим окрећу ка истоку; тијела умрлих се сахрањују у правцу истока – према рају едемском. Онима који нису сасвим задовољни одредиштем раја на истоку, изреченим у Писму, одговорићемо ријечима преподобног Григорија Синаита: „Обичај је до сада да се о стварима у Писму које стварају недоумице говори просто и не љубопитљиво.“

Од нама познатих виђења светих Отаца који бјеху зритељи раја, веома је јасно и подробно изложено виђење светога Андреја, јуродивог Христа ради, који је натприродно пребивао, током цијеле две недеље, у созерцању невидљивог свијета. Он је испричао своме сатајнику, јереју Никифору, о том виђењу ово: „Угледао сам себе у рају, прекрасном и пречудесном, и усхићујући се духом, размишљао: Шта је ово? Знам, живим у Константинопољу, но како сам овде доспео – не могу да схватим. Видео сам себе обученог у најсветлије рухо, као да је саткано од муње; на глави ми беше вијенац, сплетен од великих цветова, и ја бејах опасан царским појасом. Радујући се том савршенству, дивећи се умом и срцем неисказаном благолепију Божијег раја, ишао сам по њему пун весеља. Тамо беху многи вртови са високим дрвећем, чији су се врхови њихали и увесељавали поглед, док су њихове гране шириле обилан миомир. Једно дрвеће је непрекидно цвало, друго је било украшено златастим лишћем, треће је имало на себи разне плодове неисказане љепоте и пријатности. То дрвеће се не може упоредити ни са каквим дрвећем земаљским: јер га је засадила Божија рука, а не човјечија.

Птица је у тим вртовима било безбројно мноштво: неке од њих имале су златна крила, друге – бијела као снијег, а неке – разнобојно ишарана; оне су седјеле на гранама рајског дрвећа и пјевале умилно; од њиховог слатког поја ја заборавих на себе – толико је срце моје уживало, и чинило ми се да је глас њиховог пјевања достизао чак до висине небеске. Ти прекрасни вртови беху у редовима, као пук наспрам пука. У то вријеме, док сам туда ишао у радости срца, угледах велику ријеку која тече посред њих и напаја их. На другој обали ријеке беше виноград, чије су се лозе, украшене лишћем и златастим гроздовима, широко разгранале. Са четири стране тихи ветрови су доносили миомир; од њиховог лахора покретале су се гране и стварале диван шум својим лишћем.“

Слично овом приповједала је преподобна Теодора о рајској обитељи великог угодника Божијег Василија Новог, како она беше препуна славе, а у њој беху разни златолисти и многобројни вртови. Светој Теодори су Ангели који су је пратили свестрано показали рај. „Видела сам“, говорила је она, „прекрасна насеља и многобројне обитељи, препуне славе и благодати, које је Бог уготовио онима који Га љубе. Моји водичи показивали су ми посебно обитељи апостолске, посебно пророчке, посебно мученичке, посебно обитељи сваког чина Светих. Свака обитељ беше неизрециве љепоте, ширином и дужином, рекла бих, слична Цариграду, но неупоредиво лепша, са многим пресвјетлим, нерукотвореним палатама. И по свим обитељима ширио се глас радости и весеља духовног, и могла су се видјети озарена лица. Кад ме угледаше, сви се радоваху моме спасењу и кренуше ми у сусрет и грљаху ме, славећи Господа Који ме избави од замки вражијих.“

Понављамо: природа земаљска служи само као слаба слика раја, чије су љепоте непропадљиве, неизрециво блиставе, пуне светог мира и благодати. Земља је, после сагрешења наших праотаца, проклета Саздатељем, и непрестано одражава то проклетство својим немирима и својим поремећајима. Час се тресе и гута читаве градове и села, час је преплављују њене сурове воде и односе многе пределе; час се обрушавају на њу буре и вихори, муње, громови, остављајући за собом пустош. Човјечанство које живи на њој, налази се у непрестаној борби, и појединачној и општој, чинећи тако непрегледну позорницу разноразног страдања, непрекидног мучења, безбројних грехова, страшних преступа, грађење куле вавилонске. Добродетељ једва да налази на њој тијесни и жалосни заклон. Неумољива и ненасита – смрт хара њоме и упорно истребљује људска поколења, која закон размножавања, установљен од Творца људском роду, замјењује новим поколењима. И тако ће пустошити она и убирати људске жртве, док сама не погине заједно са свијетом који се руши. Звијери, што настањују земљу, усташе једне против других и непоштедно истребљују једне друге. И саме су стихије у непомирљивој мржњи и непрестаној борби међу собом. На земљи се све бори, све страда, све тежи узајамном уништењу. Какво сурово и непрестано расуло! Какви свеопшти жестоки сукоби! То је неприметно или једва приметно онима који стално учествују у томе; али из осаме и манастирске тишине то је очевидно туђину, кога је Бог настанио према рају сладости, да би непрестано уздисао и чезнуо за Њим. Иако Богом проклета земља – наше изгнанство, предео патње, искушења, злодела, смрти, осуђена Богом на спаљивање, има своје љепоте којима се дивимо: како онда треба да изгледа рај, Богом уготовљен за вјечно станиште и блаженовање онима који Га љубе? Што око плотско не видје, ухо плотско не чу, и на срце, занесено уживањем, не дође, оно уготови Бог онима који га љубе. А нама је Бог открио духом својим.

Свети Андреј беше узнесен не само у рај, него, слично светом Апостолу Павлу, и до трећег неба. Настављајући започету повјест о рају, он даље каже: „После тога спопаде ме неки занос, и ја осетих како стојим изнад небеског свода. Преда мном је ишао младић лица сјајног као сунце. Идући за њим, ја угледах велики и предиван крст који је личио на дугу. Око њега су стајали пјевачи, свијетли и пламенолики, и пјевали умилну песму, славећи Господа Који на крсту распет беше. Младић што ме је предводио, приђе Крсту, целива га, и даде ми знак да и ја учиним исто: ја припадох к светом Крсту, са страхом и великом радошћу, и свесрдно га цјеливах. У том часу испуних се неизрециве духовне благодати и таквог миомира, каквог ни у рају нисам осјетио. Прошавши поред Крста, ја погледах наниже и под собом угледах бездан – јер ми се чинило да идем по ваздуху – тада се уплаших и повиках моме путовођи: Бојим се да се не стропоштам у понор!

Он, окренувши се ка мени, рече: „Не бој се, предстоји нам још веће успињање“, – и пружи ми руку. Када се дохватих за његову руку – нађосмо се изнад другог небеског свода; тамо угледах дивне мужеве, и мир њихов, и радост њиховог славља, неизразиву човјечијим језиком. После тога уђосмо у чудесан пламен који нас није жегао, него само обасјавао. Мене спопаде страх, а мој путовођа ми се опет обрати и даде ми руку, говорећи: „Треба да се успнемо још више“. Након ових ријечи, ми се нађосмо изнад трећег небеског свода, где сам угледао и чуо мноштво Небеских сила које пјевају и прослављају Бога. Стадосмо тада пред завесу блиставу као муња пред којом стајаху страшни младићи висока раста, слични огњеном пламену; лица су сијала јаче од сунца, а у рукама им бјеше огњено оружје; свуда унаоколо са страхом стајало је безбројно мноштво небеске војске. Младић који ме је предводио рече ми: „Када се уклони завеса и када угледаш Господа Христа, тада се поклони пријестолу славе Његове.“ Чувши то, сав устрептах и развеселих се; обузе ме тада ужас и неизрецива радост; стајао сам и гледао када ће се уклонити завеса. Њу подиже нека пламена рука, и ја угледах Господа мога, као некада Исаија Пророк, како седи на пријестолу високом и преузвишеном, окружен Серафимима. На Њему бјеше порфирна одежда, а лице Му сијаше неисказаном свјетлошћу, и Он с љубављу окрену ка мени Своје очи.

Видевши Господа, ја падох ничице пред Њим, поклањајући се пресветом и страшном пријестолу славе Његове. А какво ме тада од гледања Лица Господњег обузе блаженство, немогуће је описати, јер се и сада, при сјећању на то виђење, испуњавам неизрецивом радошћу. Лежећи ничице пред Господом, сав потресен дивио сам се толиком Његовом милосрђу, што је допустио мени, грешном и нечистом човјеку, да дођем пред Њега и видим Божанствену лепоту Његову. Испуних се умилењем, размишљајући о својој недостојности, и, посматрајући величајност мога Владике, понављах у себи ријечи Исаије Пророка: Јао мени! јер сам човек нечистих усана, а удостојих се да видим Господа мога очима својим? И чух ја како ми свемилостиви Творац мој рече пречистим и сладчајшим устима Својим три Божанствене ријечи, које толико умилише моје срце и распламсаше у мени такву љубав ка Њему, да сам се сав топио, као восак, од дејства духовне топлине, и нада мном се испуни ријеч Пророка Давида: срце моје поста као восак, растопило се у мени. Затим све војске ангелске запјеваше пјесму предивну и неисказану, и ја се, не знам како, нађох опет у рају. Дође ми мисао како не видјех Владичицу Пресвету Богородицу: и гле, угледах некаквог мужа свијетлог, као облак, носи крст, прилази ми и говори: „Хтео си да видиш Пресвету Царицу Небеских Сила? Није она овде. Отишла је у многонапаћени свијет да помаже људима и утјеши невољне. Показао бих ти Њено свијетло обиталиште, но сада није вријеме: треба да се вратиш откуда си дошао, пошто тако заповједа Господ.“ Док је он то говорио, мени се учини како сам слатко сањао. Пробудивши се, видјех да се налазим на истом мјесту на коме сам и раније био.“

Из овог виђења светога Андреја очигледно је да је рај земљи најближа небеска обитељ, или прво небо, изнад кога се налазе друга небеса, опјевана пјесмом духоносног Давида, који их назива: небеса над небесима. У овим горњим обитељима пребивају сада душе праведника, према своме достојанству; тамо ће бити настањени праведници, након сједињења душа њихових са тијелима васкрсењем на облацима у сретање Господу у ваздуху и тако ће свагда са Господом бити. Над њима ће се обновити Спаситељем искупљено и враћено људском роду достојанство – узношење са земље и примање у рај Адама. Света тијела њихова, а не само душе, обновљене и препорођене Богочовеком, биће припремљене за такво успињање и узношење на небо, као што је било и тијело првосазданог човјека. Виђење Светога Андреја, као и сва слична виђења других угодника Божијих, служи као доказ и објашњење горенаведеног мишљења светог Макарија Великог, да Ангели и душе имају свој облик и изглед, и да је тај изглед – изглед спољашњег човјека. Толико су слични облик тијела и облик душе, да свети Андреј није јасно схватио да ли узнесен у тијелу или ван тијела. Навјешћемо његове сопствене ријечи, које нам преноси свјештеник Никифор у опширном животопису: „Ја видјех себе, – говори свети Андреј, као да сам без тијела, јер не осећах тијела.“

Даље Свети говори о одјећи која бјеше на њему, при чему наводи дјелове тијела. Враћајући се на јаснији опис свога стања, Свети је рекао: „По свој прилици био сам у тијелу, но не осјећах тежине тјелесне; нисам имао никаквих тјелесних потреба читаве две недеље, колико трајаше умилење. То ме наводи на закључак да сам био ван тијела. Не знам како да кажем вјеродостојно: то зна срцевидац Бог.“ Свети је видео Ангеле у лику свијетлих мужева и младића. Он је разговарао са њима. Ангел каји га је предводио неколико пута му је пружио руку; Ангели што стајаху пред завјесом личили су на младиће високог раста, страшног изгледа, с пламеним оружјем у рукама. Говорећи о Ангелима, наводећи њихов састав: лице, очи, руке, ноге, као да се труди да објасни саму њихову природу, Свети је рекао да су – они тијела бестјелесна, или, према нашем схватању, флуидна. Свети Андреј је видео устројство и природу горњих обитељи, што одговара њиховим бестјелесним житељима, која неупоредиво превазилазе све оно што зна и што може да замисли тјелесни човјек, прикован за земљу, необновљен и неоднегован Духом Светим, а стога и неспособан да проникне у тајанство будућег вијека.

Свети Игњатије Брјанчанинов - Слово о смрти