Православна Црква сагласно своме светоотачком Предању сведочи да је човек узвишено биће створено по образу и подобију Божијем. А то значи да је сваки човек боголико биће, које у себи носи искру или честицу самога Бога. Међутим и ако велик и подобан самоме Богу, на жалост данас човек долази на свет са грешним наслеђем и склоношћу према греху.
Присутство греха у људској природи чини нас слабима, повређенима и тим самим недовољно савршеним. Због тога нећемо погрешити ако кажемо да је грех као негативна и неприродна појава која се уселила у човека, главни и основни узрок који стоји на путу ка вечности. Само апсолутно савршенство уводи човека у вечност и заједницу са Господом. О томе нам сведочи и сам Господ који каже својим апостолима „будите савршени као што је савршен Отац мој небески“.
Сам Господ позива своје ученике, а преко њих и све нас на савршенство јер је оно предуслов вечнога живота. Ова чињеница објашњава се сазнањем да је и сам наш Господ апсолутно савршенство, које у своју заједницу прима искључиво савршена бића, ослобођена од греховне трулежи и нечистоте. Јер немогуће је чак ни замислити заједницу између чистог и прљавог, вечног и пропадљивог, сјајног и тамног, праведног и грешног. Док Бог са једне стране жели да приведе човека у савршенство и као таквога уведе га у вечни живот, са друге стране грех удаљује, отуђује и лишава човека вечности.
Грех по својој природи и карактеру је потпуно неприродна и страна појава за свакога човека. Личност човека је прије свега симбол духовне чистоте и надприродности, биће које треба да красе вечне и непропадљиве вредности. Због те чињенице грех је потребно третирати не само као нарушавање заповести Божијих, која може да наруши однос према Богу. То је појава која је у сваком своме облику противна, контрапродуктивна и супротна људској природи.
Грех је катастрофа која као крајњи резултат доводи човека до његове потпуне пропасти! Због тога можемо рећи да се вечност остварује искључиво ослобађањем од греха и стицањем сопствене духовне и Богу пријатне савршености, која нас води у вечну заједницу са Њим. Наравно да се одмах намеће питање а каква је та савршеност коју Господ очекује од нас и каквим начинима се она постиже?
Апсолутно савршенство, које је подразумевало, активну заједницу са самим Богом и тим самим и вечни живот имали су први људи Адам и Ева. Они су заиста били у потпуности савршени људи, а њихова савршеност била је пре свега сведочена њиховом безгрешношћу, то јесте животом који се одликовао одсутством греха. Створени по подобију Божијем, они су као савршена људска бића, потпуно чиста и безгрешна живели у најтјеснијем општењу са Богом, наслађујући се вечним и неизрецивим даровима рајскога живота. Њихово савршенство давало им је могућност да директно гледају неизрециву светлост лица Божијега. Због тога бити савршеним значи уподобити се прародитељима Адаму и Еви до њиховога пада, односно уподобити се самоме Богу.
Стицање савршенства је несумњиво дуг и мукотрпан пут, али исто тако безусловно и спасоносан. Ми данас живимо у несавршеном и грехом повређеноме свету који својим правилима и поредцима ствара врло тешке услове за свакога који жели да живи савршено, односно безгрешно. Грешни свет савршенство третира као достојанство прошлости које је већ одавно изгубило своју вредност и актуалност. И то је потпуно и разумљиво, јер је свет уместо вечних вредности измислио потпуно нове, грешне, лажне и за човека погубне појаве. Због тога за нас вернике хришћанско схватање савршенства, није само стање које нас чини бољим, пријатнијим, љубазнијим.
За нас је то једини исправни и спасоносни пут који потпуно обнавља целокупнога човека, ослобађа га од греха и уводи га у нову савршену реалност вечнога живљења са Богом. То је врлински живот искренога подвига, који се дешава у Цркви као Божанској установи. Онога момента када су Адам и Ева преступили Божију заповест, изгубили су и привилегију да буду савршени и на тај начин нарушили свој савршени и благодатни однос са Богом. Својим грехом они су се удаљили и отуђили не само од Бога, него и од свога сопственога спасења. Док су живели у заједници са Богом, спасење је било реалност. Онога момента када су осетили жалац греха, спасење је постало њихова жеља. Али најнегативнија последица граха било је то што је њихов грех је постао не само њихова сопствена трагедија него и трагедија целокупнога човечанства. Због њиховога греха, и сви ми као потпомци прародитеља подвргли смо се негативном утицају греха.
Грех је генерално повредио људску природу и на тај начин лишио нас тога изворнога савршенства дарованога човеку самим Богом. Управо из овога разлога грех је оставио вечне негативне последице на све нас и исто тако допринео томе да је грешно наслеђе пренесено на целокупни људски род. И ако су последице греха биле катастрофалне по човечанство, човек није био лишен могућности поновнога сједињења са Богом, остварења савршенства и вечнога живота. Грех је заиста учинио велики раздор између неба и земље, између Бога и човека. Човек се сада нашао у много тежем и униженијем положају, јер му је после пада било потребно да савршенство достиже својим сопственим напорима.
За разлику од прародитеља који су изначално били створени савршени и своје савршенство примили као дар самога Господа, ми њихови потомци сада смо приморани да живот са Богом градимо кроз борбу против греха и вршење врлинскога живота које нас враћа на спасоносни пут достизања савршенства. Љубав Божија која жели да се сви ми спасемо и дођемо до познања истине, није оставила грехом повређенога човјека. По своме неизрецивом човекољубљу Бог је даровао нову могућност спасења свакоме ко зажели да се поново обогати савршенством и врати себи првобитно достојанство и чистоту која је била предодређена човеку.
Та нова могућност данас нам се изобилно дарује у Цркви Христовој посредством активнога учествовања у црквеном животу. Све што нам је потребно да би поново постали савршени и вратили се у заједницу са Богом, Христос нам је оставио у Цркви својој. Због тога је Црква највећи израз Његове љубави према паломе и грешноме човечанству, која жели да се сви ми поново обновимо и уђемо у вечну заједницу са Њим. Савршенство као предуслов вечности и непролазности обавезује нас да се много озбиљније посветимо Православној вери која нам вековима сведочи о истинитости и исправности свога исповедања.
Свештеник Миладин Митровић