Наравно, ми свим срцем желимо да се чудесна радост Васкрса не заврши са завршетком празничних дана, већ да траје читав наш живот. И заиста, она се, с једне стране, суштински не може завршити, јер нам је победа над смрћу, коју је наш Господ Исус Христос остварио Својим славним Васкрсењем, дарована на вјек и вјеков. То је победа која превазилази све време и простор, победа која се тиче свих покољења и свих људи, па самим тим и сваког од нас лично. То је темељ наше вере и извор наде која не посрамљује.
Али, с друге стране, ми добро разумемо да време пролази и да се живот са својим изазовима и рутином наставља. Време нешто одузима од нас – можда почетни еуфорични налет празничног расположења – али нам истовремено открива и нешто ново што предстоји: прилику да ову вечну истину уткамо у саму срж нашег постојања. И ако искрено желимо да се радост Пасхе не заврши, онда схватамо да то не зависи само од пролазности времена или спољашњих околности, него пре свега и изнад свега, зависи од нас – од нашег личног односа према овом великом догађају и нашем свакодневном избору.
Знате ли како уопште можемо да продужимо и одржимо ту непотрошиву радост Васкрса у нашим животима? То је могуће само ако се та радост из нашег срца – та дубока, непоколебљива вера у Васкрслог Христа и осећај немерљиве драгоцености што смо пронашли "бисер" Васкрсења Христовог – буде пројављивала у нашем животу буквално у свему што чинимо и говоримо.
Ако о нечему разговарамо са људима, било да је реч о озбиљним темама или наизглед тривијалним стварима, али у нашем свакодневном дијалогу постоји призвук, тон, или чак директно изражена радост због Васкрслог Христа Спаситеља, то значи да ће радост Пасхе наставити да живи у нама и кроз нас. Та радост се тада не задржава само унутра, већ зрачи напоље, дотичући и друге.
Ако нешто радимо, чак и ако су то најчешћи, обични, свакодневни послови – чишћење, кување, одлазак на посао, учење, брига о породици – али се притом свесно сећамо Васкрслог Христа Спаситеља, нудећи Му свој труд као израз захвалности за нови живот који нам је подарио, радост Пасхе ће наставити да постоји, преображавајући и освећујући нашу рутину. Сваки посао, ма колико мали, може постати молитва и израз вере ако се врши у светионику Његовог Васкрсења.
Ако будемо доносили одлуке и правили изборе о томе како ћемо поступити у различитим ситуацијама, великим и малим, док се истовремено сећамо Васкрслог Христа и Његових заповести, и ако начинимо тај избор знајући да је Христос Васкрсао, да је победио зло и смрт, и да сада, због те победе, све у нашем животу треба да буде другачије – испуњено љубављу, праштањем, стрпљењем, истином – онда ће радост Пасхе наставити да постоји и води нас. Наш избор да живимо по Јеванђељу Васкрслог је наш најконкретнији начин да покажемо да је Његово Васкрсење стварност за нас.
Дакле, кључно је: од нас, верника, зависи да ли ће се та радост Васкрсења продужити изван Светле седмице и да ли ће она, зрачећи из наших срдаца и дела, испуњавати свет који нас окружује, чинећи нас живим сведоцима те велике победе.
Нажалост, такође можемо и свесно или несвесно да повучемо границу трајању те радости. То се дешава ако се по завршетку празничних дана брзо вратимо уобичајеној свакодневној журби, бризи и навикама, поступајући тако како смо навикли пре Васкрса, као да Христос није ни васкрсао из мртвих и као да се за нас лично ништа суштински није променило. Тада, уместо да живимо у светлости Васкрсења, ми се враћамо "старом човеку" и његовим ограничењима и страховима. То значи да се тада ми сами добровољно одричемо од те радости, гасећи њен пламен у себи, а не да она сама од себе истиче или нестаје. Радост Васкрсења је дар, али и плод нашег труда и избора да у њему живимо.
Уколико ми, дакле, направимо снажан и постојан избор да свој живот – сваки дан, сваки сусрет, сваки посао, сваку одлуку – будемо радили и живели обасјани светлошћу те непролазне васкршње радости и наде, онда ће она заиста трајати целог нашег живота, дајући смисао и снагу и у најтежим тренуцима.
Сви ми памтимо диван пример нашег великог подвижника и светитеља, Преподобног Серафима Саровског, који је током читаве године поздрављао сваког човека који би му дошао са најмилијим и најрадоснијим поздравом: "Христос воскресе, радости моја!" Он није могао, нити желео, да живи без те радости Васкрсења; она је била суштина његовог бића и изливала се из њега делећи је великодушно са свима. Његов живот је био жива икона непрестане Пасхе. И ми се такође можемо томе учити, угледајући се на њега. Ако истински, из дубине срца, желимо да се та радост Васкрсења не прекида, да нас носи и да у њој прође цео наш живот, онда ће тако, уз Божију помоћ и наш труд, заиста и бити. То је наша привилегија и наша одговорност, независно од тога да ли се календарски завршила Светла седмица, или не. Васкрсли Христос је увек са нама, чекајући наш одговор љубави и вере.
Митрополит Горловски и Славјански Митрофан
За Фондацију Пријатељ Божији са руског превео и припремио: Петар Волков