1995. - први чеченски рат. Зовем се потпуковник Антоније Мањшин, био сам заповедник јуришне групе Артур, која је била састављена од 30 бораца смештених на три оклопна транспортера и извршавала наређење команде да блокира нападе Чеченских милитантних група у Веденској клисури. Тамо су побуњеници чекали да нападну нашу групу.
Заседа је сигурна смрт: први и последњи оклопни транспортер су уништени, а ви методично пуцате на остатак јединице са висине. Група која се нађе у таквој заседи преживљава највише 20-25 минута - тада постаје масовна гробница.
Добили смо позив у помоћ и хеликоптером смо пребачени на место окршаја након 15 минута. Вођене ракете ваздух-земља уништиле су ватрене положаје побуњеника, а на наше изненађење, група је у потпуности била спашена. Недостајао је само Саша Воронтсов. Био је снајпериста и био је на оклопном возилу, а експлозија га је одбацила у јаругу дубоку 40-50 метара. Почели су да га траже, али га нису пронашли. Већ је пао мрак. Пронађена је крв на камењу, али њега није било. Рањеног од гранате, Сашу су заробили Чечени.
Брзо смо формирали тим за спашавање, пењали се на планине три дана, чак смо ноћу улазили у насеља која су контролисали милитанти, али Сашу никада нисмо пронашли. Отписан је као нестало лице и предложен је за Орден храбрости.
И замислите, прошло је пет година. Почетак 2000-те године, напад на село Шатоја. У Артунској клисури у Шатојској регији има један побуњенички контролни пункт. Цивили су га блокирали и обавестили нас да се код њих у једној јами, која је служила као тамница, већ пет година налази један наш припадник специјалних снага.
Морам рећи да је само један дан у заробљеништву чеченских бандита - пакао. А тек пет година. Потрчали смо тамо, већ се смркавало. Фарови наших транспортера осветлили су подручје. И видели смо јаму ширине 3 метра и дубоку 7 метара. Спустили смо мердевине, кад тамо - живи леш. Човек тетура, пада на колена и ја препознам Сашу Воронцова по његовим очима.
Нисам га видео пет година. Зарастао у браду, униформа се распала, увијен у врећу, изгризао рупе за руке и тако се у њој загревао. У овој јами је вршио нужду и тамо живео, спавао, извлачили су га свака два-три дана да копа чеченима ровове.
На њему су Чечени тренирали борбу прса у прса, вежбали ударце ножевима, а он је морао да се голорук брани. У нашим специјалним снагама војници имају добру обуку, али он је мршав, није имао снаге, наравно, промашивао је, па су му обе руке биле исечене.
Он пада на колена испред нас и не може да говори, и плаче и смеје се. Тада каже: "Момци, чекам вас пет година, драги моји." Понели смо га, загрејали смо му купатило, обукли га. И тада нам је испричао шта је са њим догађало током тих пет година.
Били смо са њим недељу дана, храна је била богата и разноврсна, а он комадић хлеба жваће сатима и полако једе. Њему су сви укуси за пет година атрофирали. Рекао ми је да га две године уопште нису хранили.
Питам: "Како си преживео?" А он: „Замислите заповедниче, целивао сам Крст, крстио се, молио се, - узимао сам глину и од ње правио куглице, крстио их и јео. Зими сам јео снег”. "Па како то?" - питам. Он каже: „Знате, ови глинене куглице су ми биле укусније од домаће пите, биле су слађе од меда.“
На Васкрс је погођен пет пута. Да не би побегао, пресекли су му тетиве на ногама, није могао да стоји. Ставили су га на стене, он на коленима, а 15-20 метара од њега неколико људи са митраљезима, спремни да га убију.
И кажу: "Моли се Богу твом, ако Бог постоји, онда нека те спаси." И он се молио, још увек ми је у ушима та молитва једноставне руске душе: "Господе Исусе, мој најслађи, ако Ти данас тако угодно, ја ћу поживети још мало." Затим је затворио очи и прекрстио се. Они притискају окидаче али митраљези не пуцају... И тако два пута - али пуцња нема! Поново репетирају - али без успеха. Мењају шаржере - пушке поново не раде, мењају их и опет - ништа.
Приђу и кажу: „Скини крст“. Не могу да га стрељају, јер на њему виси Крст. И каже: „Нисам ја ставио овај Крст, већ свештеник на крштењу и нећу га скинути”. Када су покушали да му откину Крст, Благодаћу Духа Светог одбачени су од њега и пали на земљу. Затим су га тукли кундацима и бацили у јаму. Дакле, два пута меци нису излетели из цеви, а трећи пут су само пролетели поред њега. Нису могли да га погоде, само су га посекли каменчићи настали од рикошета и то је - све.
У Сашу се заљубила чеченска девојка. Треће године у заробљеништву почела је ноћу да му тајно носи козје млеко и спуштала га канапом у јаму. Родитељи су је ухватили на делу, бичевали и закључали у подрум. Звала се Асел. Био сам у тој просторији, ужасно је хладно, чак и лети, ту су мали прозор и врата са бравом. Везали су је. Успела је током ноћи да изгризе конопце, растави прозор, изађе, помузе козу и поново му донесе млеко. Саша ју је повео се собом. Крштена је под именом Ана, венчали су се, добили двоје деце, Кирила и Машенку.
И да кажем најважнију ствар коју ми је Саша рекао: “Ја сам провео две године у јами и толико сам плакао да је сва глина испод мене била мокра од суза. Гледао сам у звездано небо из левка моје тамнице и тражио свог Спаситеља. Плакао сам као дете, тражио свога Бога”
“А онда” упитао сам. “А сада се ја купам у Његовим рукама,” - рекао је Александар.
Извор: pravoslavie.fm