Циљ науке је да себи потчини видљиви свет и природу. Циљ религије је вечни живот као вечно општење душе с Божанством. Због тога се при покушају обједињавања науке и религије просто не подударају ни циљ, ни предмет, ни средства (методе). Наука не може ни да потврди, ни да оповргне религију. “Медвеђу услугу” религији чине богослови, који своје доказе за постојање и Божије промишљање о свету покушавају да образложе ослањајући се на научна знања, она знања, која ће већ кроз неко време бити застарела.
За религију је слобода воље неопходно својство личности, то је могућност избора. Што је личност узвишенија у моралном смислу, тим она има више унутрашње слободе, и тим је независнији њен избор.
Материјализам на слободу гледа као на спознату нужност. Међутим, тамо где постоји нужност нема слободе. Ипак, треба разликовати материјализам од материјалисте. Материјалиста као личност у свом животу често поступа по принципу слободе воље. Материјалиста може да жртвује свој живот ради другог. Два човека у једној истој ситуацији могу да поступе на различите начине: један да својим грудима заштити друга од ножа, а други да побегне сапасавајући сопствени живот. Где је онда овде спозната нужност? Већ сама реч “спозната” појам слободе чини елитарним, испада да слобода може бити доступна само онима који су спознали њену нужност, а да су они који не могу да је спознају неслободни. Ако слобода зависи од свести она је условљена степеном интелектуалног развоја, односно унутрашњим фактором, оним што материјализам негира.
У свом свакодневном животу материјалисти не гледају на другог човека као на конгломерат атома и молекула, већ један према другом гаје осећања љубави и пријатељства. У друштвеном животу они се не оријентишу на принцип нужности поступака (детерминизације воље, условљености воље), већ напротив – ако човек поступа добро, хвале га, а ако поступа лоше не кажу да је детерминисан и да није могао да поступи другачије, већ га кажњавају. Кад се каже: “Зашто си лоше поступио?” већ се подразумева постојање слободе воље као чињеница.
Али треба рећи да и признање примарности свести и примарности духа човека још увек не чини религиозним. Човек може да буде идеалиста по свом погледу на свет и истовремено може да буде нерелигиозан, као на пример Хегел. Он је био идеалиста, али није био религиозан човек, зато што сама религија није апстракција, сама религија је непосредно сведочење душе о постојању Божанства и духовног света, савез и општење с Божанством. Ово осећање је најближе интуицији, због тога га и називамо религиозном интуицијом. И један од задатака православне аскетике је да појача, да очисти ову интуицију, због тога је аскетика тесно повезана с хришћанском антропологијом.
Црква је чуварка Таворске светлости. Црква је жив, харизматички организам. У њој су били створени и њој припадају Свето Писмо, дела светих отаца и химнографија. Због тога ова дела могу бити схваћена и правилно прихваћена само у Цркви. Ван Цркве она постају мртва тела, ван Цркве се не може схватити ни Свето Писмо, ни патристика. Ако се организам изузме из средине у којој постоји, он ће се претворити у труп. Труп се може сецирати, разложити на ћелије, може се описати морфологија мртвог тела, али труп никад неће дати представу о самом животу организма.
Ево због чега Свето Писмо, патристку и химнографију, не може да анализира човек који је изван Цркве, они ће за њега бити мртви и неми.
Међутим, у последње време у светској науци, која је продрла и у црквену науку, често фигурирају магловити термини, који почињу префиксом “псеудо”: псеудо-Климент, псеудо-Макарије итд. Префикс “псеудо” означава “лажни” и због тога научници-рационалисти овим термином шифрирају одређену идеју, и то: “Лажљивац је преварио, профани су прихватили, а паметни људи открили.” Међутим, Црква поседује постојаније оријентире од било које науке. Црква има традицију, наследност, због тога у Цркви не само да се чувају, већ и живе њена духовна блага.
Прошли век је у науци био обележен тенденцијом панкритицизма, односно свеопштим критицизмом. За одлику високе културе и интелекта сматран је неограничени скептицизам, подривање поверења у примарне изворе, услед чега су чињенице дискредитоване. Истине и идеје, које су раније изгледале несумњиве, одбациване су као идеје које “не заслужују поверење”; људима се чинило да се руши свет на који су се били навикли и који их окружује – свет истина и идеја, и да су око њих празнина и вакуум. И овај вакуум је с великом силином испуњавала незадржива фантазија самих научника, који су једни за другима нудили различите, међусобно противречне, концепције. Међутим, то је само у великој мери уназадило науку.
Црква чува принцип наследности, Црква има одређене “обале” традиције. Ван обала река се или претвара у необуздану, разорну бујицу или се зауставља у мочварама, које труну. Сва историја науке је у извесној мери историја рушења теорија и хипотеза. Теорије, које су до мало пре изгледале као последња реч науке, кроз неко време су постајале неважеће. Најблиставије хипотезе у случају да нису потврђене чињеницама и традицијом се после кратког времена сматрају за представе и фантазије самог научника.
Тек у последње време се примећује тенденција ка пажљивијем, марљивијем и опрезнијем окретању примарним изворима. Историја науке је показала велику улогу традиције, која је најбоље могла да сачува благо прошлости.
Одбацујући чињенице, које нам је сачувала традиција научник рашчишћава поље за своју сопствену фантазију, а овде већ престаје наука и почиње научна романтика. Научник саставља своју концепцију и ову концепцију жели да оправда исто као адвокат свог клијента на суду – на све начине. Због тога често користи исте методе као и адвокат који не бира средства. Користи се тенденциозан избор чињеница: прихвата се само оно што одговара датој концепцији, а вишак се одбацује у страну, о осталом се ћути, као да оно не постоји. То је једна врста непоштеног прећуткивања. Затим, чињенице се излажу нетачно, у перифразама, у одређеном тенденицозном поретку. Често долази и до директног извртања чињеница. Неки научници прибегавају следећој методи: понављању једног истог у различитим варијантама. Ако нека чињеница наизглед одговара њиховој теорији они се труде да се што чешће позивају на ту чињеницу варирајући је у различитим језичким формулацијама, тако да се код читаоца ствара илузија да се ту ради о многим чињеницама и многим аргументима. Затим – подешавање чињеница. Наводе се чињенице, које немају везе с датим питањем. Као докази се наводе сумњиве одредбе и аргументи, који још ни сами нису доказани.
Затим – тенденциозно одабирање мишљења других научника. Из сваког научног рада може се “истргнути” неколико реченица и уз њихову помоћ на потребан начин представити позицаја њеног аутора. Такво “позивање на изворе”, кад се тачка гледишта другог посленика науке намерно изврће, “усклађује” с идејом која се заступа има за циљ да створи утисак да су сви научници по том питању једномислени. У ствари, такво једномислије не постоји.
У другим радовима се, напротив, примећује метода дискредитације свог опонента. А неки научници раде управо по методи Остапа Бендера, који је спор почео тврдњом: “Бога нема, то је медицинска чињеница”, а пошто је то тобоже наука доказала, више нема шта да се доказује. Непоштеност полемике се огледа и у апеловању на страсти публике.
У прошлом веку је био откривен рукопис “Учење дванаесторице апостола”. До дан-данас научници воде спорове о томе ком времену припада овај споменик, да ли припада Цркви или нецрквеним круговима итд. Међутим, само сама Црква може да каже да ли је то њено дело или не. Кад је у научном свету било постављено питање о истинитости посланица свештеномученика Игњатија Богоносца била су исказана супротна мишљења: једни су говорили да су она лажна, други да су истинита, трећи су тврдили да су ова дела касније подвргавана интерполацији, неки су претпостављали да су посланице биле скраћене итд. Тако су светила европске науке изражавала дијаметрално супротна мишљења, која се нису могла усагласити. И због тога када данас чујете реч “псеудо” имајте на уму да је научник, који се налази ван Цркве изгубио главни оријентир – традицију, предање и наследност. Он има други метод, каузални, односно случајни, он доноси закључке на основу неповезаних, фрагментарних чињеница и подударности.
Црква је увек била ближа од других догађајима, о којима се сада воде спорови. Оци Цркве су знали њен живот и због тога су интуитивно пре могли да разликују оригинал од фалсификата од научника, који не поседују такву духовну интуицију. Осим тога, древни оци су боље знали саму патристику, због тога су с већим правом могли да кажу: да ли је нешто истинито или лажно, да ли је своје или туђе. И наравно, они оци Цркве који су били ближе времену стварања ових дела су боље могли да се оријентишу да ли су она лажна или не од нас – после толико векова. Због тога је у сваком погледу најобјективнији глас Цркве, а не мишљење човека, који се ослања на снагу свог сопственог интелекта и због нечега мисли да је управо он нашао и открио истину. Историја сведочи да се често испостављало да је оно што је сматрано за одбачено у ствари истинито. Колико нам је таквих сведочанстава дала археологија! А она дела критичког усмерења, која су некада изгледала као последња и коначна реч науке данас се сматрају за дечије тепање...
Архимандрит Рафаил (Карелин)