Онај ко је примљен у Православну Цркву, обавезује се „да прихвати све оно што Црква и Свети Васељенски Сабори уче“. Није овде реч тек о каквој формалности. Заправо, то учење Цркве само објашњава животна изискивања дара Духа Светога, као и нови начин расуђиваања и живљења, што је плод Његовога присуства у нашим душама. Не усагласити се са таквим начином живљења, значило би обесплодити благодат Духа Светога и спречити у нама раст новога живота, који смо примли крштењем.
Православни Хришћанин треба нарочито да исповеда следеће:
А) Христос је Једини Спаситељ, послан људима од Бога. Хришћанство није духовни пут крај других путева и религија, који би били подједнако истинити, правдоподобни и водили би спасењу. Због тога, људима који не знају Христа, не може бити спаса изван Њега, чак и када не знају да Га наслове, или пак, наслућују Бога тек кроз светлост коју Он пројављује у свачијој савести. Никакво спасење није могуће човеку, који би све своје поуздање везао за људске способности и моћи, или за шта друго, осим за Христа.
Б) Православна Црква, то јест, заједница Помесних Цркава, које исповедају веру Православну без измена и у потпуноме светотајинскоме општењу пребивају међу собом, јесте Христова Црква у својој пуноти. Треба да останемо послушни Светим Канонима Цркве: Православац сме да прими Тајну Причешћа једино у Цркви Православној; и треба да се уздржава од сваког живога учешћа на неправославним литургијским зборовима (од улоге чтеца, кума...). Исто тако, Православни свештеник не сме да причешћује неправославне.
В) Садашњи живот, дат нам је од Бога као јединствени временски период у којему можемо да сатрудништвом наше слободе, са благодаћу Божијом, остваримо наше вечито спасење. Свако веровање у реинкарнацију (преоваплоћење), у вишеследственост живота или у препостојање душа до њиховога силаска, није у сагласности са вером Хришћанском.
У целокупноме своме владању, Хришћанин треба у прегалаштву да љубав према Богу и ближњему упражњава у свим њеним видовима, чак и до опраштања дужницима својим или љувави према непријатељима. Треба даиспуњава десет Божијих заповести, одрекне да чини дела која су својетвсена грехом повређеној природи људској: „А позната су дијела тела, која су: прељуба, блуд, нечистота, бесрамност, идолопоклонство, чарање, непријатељство, свађе, пакости, гнев, пркоси, раздори, јереси, зависти, убиства, пијанства, раскалашности, и слично овима.“ (Гал. 5:19-21). Напротив, треба да се препусти вођству Духа Светога: „А плод Духа јесте: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вјера, кротост, уздржање“ (Гал. 5:22-23)
Хришћанин нарочито треба да се придржава следећег:
1. Само ако није спречен озбиљним разлогом, да учествује на Божанственој Литургији сваке недеље и о великим годишњим празницима. Доиста, на светотајинскоме и литургијскоме плану, учешће на Недељној Евхаристији, седмичноме сећању на Васкрсење Христово, знак је препознавања Хришћанина. Поврх тога, свакје недеље и празником, богоугодно је учествовати, увек када је то могуће, на свеноћноме бденију: те службе су намењене свима, а не само монасима, и неопходне су да би се истински ступило у молитву и дух Цркве, не би ли се човек прожео Њеним учењем.
2. Треба да држи све постове, који су прописани Предањем Цркве. У случају потешкоћа, изазваним слабим здрављем или каквим другим околностима, да поступи по саветима свог духовнога оца.
3. Да свакога дана, колико је то могуће ујутру и увече, посвети одређено време молитви, по правилу добијеном од свога духовнога оца. Да се уздржава од свакога упражњавања духовнога живота, који је надахнут будистичком медитацијом, зеном или јогом. Хришћанска молитва, то значи стајати пред Богом и обраћати Му се – као и Матери Божијој и Светима – са побожном увереношћу да нас Он чује, бескрајно воли, да је увек готов да нам опрости сваки пут када Му се покајнички враћамо.
4. Да се уздржава од сваког вида упражњавања и веровања која исходе из окултизма, видовњаштва, врачања, чарања, читања у карте, астрологије и алхемије: „Нека се не нађе у теби који би водио сина својега или кћер своју кроз огањ, ни врачар, ни који гата по звездама, ни који гата по птицама, ни урочник, ни бајач, ни који се одоговара са злијем духовима, ни опсјенар, ни који пита мртве. Јер је гад пред Господом ко год тако чини, и за такве гадове тера те народе Господ Бог твој испред тебе.“ (Пета књига Мојсејева 18:10-12)
5. Да се уздржава од свих ванбрачних веза (прељубе, безбрачне заједнице, повремених љубавних пустоловина, сексуалног односа са особама истог пола). Ко жели да ступи у Православну Цркву, а невенчано живи са супругом, треба што скорије или да ту везу преобрази у брак, благословен Црквом, или је прекине.
Сигурно је да према свакоме треба да се поступа милостиво, уз поштовање његове слободе и разумевање његових потреба. Међутим, љубав према ближњему не треба да иде на уштрб заповести Христових; ма ко се налазио у неком неприличном положају, треба да се уздржи од Светога Причешћа и Светих Тајни Цркве, све док се кроз покајање не поврати у нормални Хришћански живот. Те заповести које су нам од предане Христа и од Апостола, одувек су биле васељенски прихваћене од стране Хришћана.
У том смислу Хришћанство је увело у свет праву новину, као последицу дара Духа Светога крштенима: Хришћанска заједница је једна преображена заједница, силом брачне верности, величијем брака, заснованога на непорочној љубави, по слици јединства Христа са Црквом, као и смислом лепоте благословене девствености, као насјсавршенијега сотварења Хришћанскога живота.
6. Треба да се одрекне свакога вида занимања које би од њега захтевало да чини дела противна Христовоме закону (за оне из области медицине, например: чедоморство, еутаназија – поспешивање смрти код неизлечивих болести, злоупотребе генетичких истраживања, које не иду уздруг са Хришћанскоме савешћу).
Свештеник или онај, који се спрема за свештенство, да се уздржава од сваке дужности, која би га изложила проливању крви (у војсци или полицији)
7. Поврх свега, да уз највећу пажњу, избегава све оно што може да наруши братску међусобну љубав и, нарочито, саборно јединство свих у Цркви. Да се клони осуђивања ближњега, проношења неприличних и штетних гласина и уплитања у црквене спорове, и у све друго што узнемирује духове.
Сва ова начела владања не треба држати за негативна правила, која би могла да угуше слободу личности и униште радост живљења. По њима може да се живи као што приличи, једино ако су она надахнута ревносном љубављу према Христу, потпуним поверењем у Његову Реч, једним трезвеним, али дубоким усхићењем за „неистраживим богатством“ (Еф. 2:7; 3:8;) које нам је Он подарио.
А онда ћемо по начину живљења видети израз онога Хришћанскога живота, који је пун уверења, пламености, силе и радости, као што беше живот раних Христијана и Мученика.
Архимандрит Плакида Десеј