”Нема више мушког ни женског”, речено је, а ми видимо да има и мушког и женског и да су разлике велике и непребродиве. У Православној цркви свештеници су, искључиво, мушкарци. Тако је, и тако ће бити. Женама, углавном, није допуштен приступ олтару. Па јесмо ли, онда, једнаки, питају нас понакад, понеке.
Мијесмо апсолутно једнаки у очима Божијим. Бог Господ наш, створитељ је и мушког и женског, и као отац наш, он нас подједнако воли. Али ни у очима Божијим, ако смо и једнаки, ми нисмо исти. Једнакост није исто што и истовјетност.
Прошло је толико пуно времена откако су с праксом увођења жена у свештене чинове почели. Послије су наставили са, тамо њиховим, ”свештеницима”, хомосексуалцима, па са ”вјенчањима” таквих и њима сличних. Зато би било упутно сагледати докле су стигли. Да је у славу Божију све то било, не би се топили као лед артички и све тањи били; не би њихових ”цркава” са таблама ”на продају”, малтене, на сваком ћошку Торонта било. Све је мање и тање стадо којима ове ”пастирке” могу да служе.
Колико пута ме сретну и питају неке наше, зашто, забога, не могу и оне у Хиландар. К'о за чудо, не могу да се ни једне једине од њих у њиховој цркви сјетим. Када би чиста срца у своју цркву чешће навраћале, било би им довољно да за Хиландаром не ”жуде”.
Кад размислим, и кад бих, овдје, могао да бирам између бремена, датог жени, и бремена, досуђеног мушкарцу, чини ми се, радије бих изабрао женино бреме покорности него мушко бреме на крсту распетости.
Завршио бих ова своја размишљања, браћо и сестре, сљедећим ријечима светог апостола Павла, које и ове наше дилеме разрјешавају: ”Ипак - вели он - у Господу нити је муж без жене ни жена без мужа. Јер као што је жена од мужа, тако је муж кроз жену, а све је од Бога”. (1. Кор. 11, 11 - 12) Амин.