„Ово је заповест моја: да волите једни друге као што вас ја љубим. Од ове заповести нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје. Ви сте пријатељи моји ако творите што вам заповедам. (…) Не изабрасте ви мене, него ја вас изабрах и поставих вас да идете и род доносите; и род ваш да остане, да штогод заиштете од Оца у име моје да вам да. Ово вам заповедам: да волите једни друге.“ ( Јн.15, 12-17)

Ако је Христос за време трогодишње проповеди на нечему заиста инсистирао, то је била љубав и живот у заједници. Он је сам, својим животом, својом речју, па и смрћу и Васкрсењем – то најбоље посведочио. Христос се није издвојио из заједнице, чак напротив, учествовао је у јеврејском богослужењу, био близак са породицом и крвним сродницима. Видимо да је делио радост као гост на свадби у Кани и да је плакао за својим преминулим пријатељем Лазаром. Имао је широк круг пријатеља, међу којима су били они који су словили за неморалне људе. Али, као што је Он рекао: „Не требају здрави лекара, него болесни!“( Мт.9,12).

Пре него што им је Христос приступио, они нису били свети, већ, напротив, грешни, али Господ их је волео, волео их је као личности са својим манама, и они су, због те љубави поправљали себе. Међу људима којима је помагао били су и многобошци и Самарјани, сматрани за непријатеље његовог народа. Христова мисија у преобраћању њихових срца била је речју и делом – проповедао је и лечио. И државу је поштовао, рекао је да се плаћа „цару царево, а Богу Божије“(Мт.22,21). Речју – Христос је био узоран пријатељ, рођак, грађанин и верник – он је учествовао у животу заједнице и помагао својим ближњима.

Зашто су Га, онда разапели?

Зато што је дирнуо у живац хладну и лицемерну религију свештеника и фарисеја, којима се није свидео његов позив на љубав и отвореност према ближњима…Такав позив само је био последица онога шта Бог јесте: Вечна Љубав Свете Тројице. А Христос, као Син Божији, као Љубав која је Личност – није могао да им приближи истину, јер нису желели да је прихвате. Јер би самим тим признали да није најважније доносити десетину у храм, није најважније слепо поштовати строги Закон – Тору, није битно радиш ли нешто у седми дан, битно је да ли је мотив и циљ свега што радиш – љубав.

„Не постоји човек због суботе, већ субота због човека“ (Мк.2,27) – овим простим речима Христос је у ствари рекао: Не постоји човек да би беспоговорно и хладно испуњавао Божије заповести! Божије заповести постоје да би усмериле човека, али оне саме по себи нису циљ! Циљ је да волимо, а ако волимо – ми ћемо живети по Божијој вољи, а Његова реч неће бити споља, наметнута, већ ће Његова воља извирати из нас, јер „Ко воли, у Богу стоји и Бог стоји у Њему“ (1.Јн.4,16).

Kрштени и причешћени, у заједници љубави, јесу Тело Христово – и то није тек слика, овде се види да сви ми, иако различити, живимо у заједници. Иако различите личности, постојимо као заједница, са Христом као Главом. Овде видимо чврсту повезаност, близину Бога и људи, толико смо близу и органски повезани: као глава и тело. Овакво схватање није одговарало јудејским свештеницима. Ауторитет је морао долазити од Бога који је далек, који је судија, а, њима битније: ауторитет је морао долазити од самих свештеника. И зато су решили да убију онога који се дрзнуо да дира њихово учење о неједнакости, који се усудио да каже да је Бог Љубав и да може имати Сина.

Тако усташе на Бога они који су говорили да Бога штите. Тако су мрзели они који су говорили како силно воле. Како некад, тако и данас: колико је нас, хришћана, који доследно пратимо Христов савет да волимо? Сачувај нас, Господе, да случајно не наследимо гордост и хладнокрвност Твојих погубитеља!

Нема теологије без љубави, нема Христа без љубави, и обратно: нема ничега без Христа. Негација Христа је негација свега. И нема сасвим оствареног живота мимо Заједнице. Залудно је писати о еклисиологији, ако немамо опитни доживљај, сусрет, однос у Цркви. Однос жив, здрав, остварен, а не замаскиран потчињеношћу и надређеношћу. Однос спонтан, искрен, а не један у зидинама храма, а други ван њих – као да крштени из Цркве излазе и добијају нова лица. Залуд писати о христологији, ако не срећемо Христа у ближњем и у Светој Тајни, ако Га попут Његових савременика отвореног срца не прихватимо као Свог: не као далеког Бога Судију, ни мистичног Бога култа, већ као овде присутног, у нама Живог и у ближњем Сакривеног – Христа, Пријатеља, Савезника.

Браћо и сестре, сви смо ми теолози пред Богом.

Сваки дан је нова страница постављена да је попунимо славословећи Бога и чинећи добра ближњима, крећући се ка Њему кроз Тајне и сусрете.

Кроз наш живот, кроз оно што јесмо, и кроз дела која слободно чинимо – ми проживљавамо богословље. Ми сведочимо хришћанство, а то је далеко важније од пуких изговорених или написаних речи. Битнији је однос од слова и смисао од форме. Ако пустимо Христа да живи у нама, Царство Небеско већ сад је у нама присутно.

И Он ће нам се, сасвим сигурно, осмехивати и стајати уз нас као Пријатељ, и у нама као Живот.

„Ово је заповест моја: да волите једни друге као што вас ја љубим. Од ове заповести нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје. Ви сте пријатељи моји ако творите што вам заповедам. (…) Не изабрасте ви мене, него ја вас изабрах и поставих вас да идете и род доносите; и род ваш да остане, да штогод заиштете од Оца у име моје да вам да. Ово вам заповедам: да волите једни друге.“ ( Јн.15, 12-17)